Пољопривредници из асоцијације Банатски паори, поводом евентуалне продаје српског пољопривредног земљишта иностраним грађанима, кажу да је боље да држава оранице прода домаћим пољопривредницима. Они истичу да у Србији има више од 400.000 хектара државног пољопривредног земљишта, а да сваке године остане необрађено чак 900.000 хектара земље.

Према неким незваничним подацима, којима баратају чланови овог удружења паора, од давања у закуп тог земљишта прошле године је у буџет државе Србије ушла само једна и по милијарда динара.

– Рачуница стручњака за ратарство из Привредне коморе Србије показује да када би се на тој површини посејала само пшеница, за годину дана би могло да се пожање 3,5 милиона тона пшенице и заради чак 91 милијарда динара. Па ви сад видите ко овде губи и где је ту интерес државе – пита се Гена Тапавички, земљорадник из Тараша, који је како сам истиче, вољан да купи још земље и уложи сопствени капитал.

[quote]

Дајте под закуп

– А зашто би странац икада могао да купи пољопривредно земљиште у Србији? Закуп људи, побогу, то је решење. Тако ћемо испунити све захтеве ЕУ, али продаја никада. Не може и тачка. Ако већ желе да створе услове за продају страним држављанима, зашто не уведу закуп на одређени период – пита се Драган Томић, пензионер из Зрењанина.

[/quote]

Асоцијација пољопривредника Банатски паори затражила је од Министарства пољопривреде да омогући малим и средњим пољопривредницима да купе државно земљиште по повољним условима пре него што по новом закону и странци стекну предуслове за куповину ораница у Србији. Затражили су и измену Закона о пољопривредном земљишту, и то тако да паори могу да купују државно земљиште уз повољне хипотекарне кредите на 20 година.

– Предност у куповини требало би да имамо ми, мали и средњи паори, а најбоље би било да се продаје максимално 20 хектара по газдинству, чиме би 20.000 малих паора дошло до обрадивог земљишта и тиме поправило свој статус – наглашава Мирослав Грубанов, представник асоцијације Банатски паори из села Црепаје.

[quote]

Купују Кинези и Вијетнамци

– Огорчен сам чињеницом да вртоглаво идемо ка томе да ћемо распродавати све што је наше и што је вредно. Дошли смо дотле да су неки Вијетнамци заинтересовани да узгајају неку своју врсту сома од 250 кила у Рибњаку Ечка, у Лукином Селу код Зрењанина. А нико у Србији нема 17 милиона, па Кинези купују Вршачке винограде. Они су као познати виноградари и винари са дугом традицијом – подругљиво коментарише Ласло Ковач, пензионисани пољопривредник из Торде.

[/quote]

По рачуници пољопривредника из Баната и целе Војводине, на тај начин би се повећао удео средњег слоја пољопривредника у укупној структури који и треба да представља ослонац стабилне државе и њеног свеукупног напретка.
– Овде код нас у Зрењанину и околини, где је земља изузетног квалитета и углавном прве категорије, влада велика јагма за куповином и цене су достигле рекорд, а парцела на продају практично и нема – истиче Иван Девић, први човек градске управе задужен за инвестиције.
Он каже да су поносни како су на брз и ефикасан начин обавили све папиролошке и правне послове везане за земљиште приликом оснивања индустријских зона Багљаш и Ечка, где су страни инвеститори подигли своје производне погоне.
– Када је у питању продаја пољопривредног земљишта, сматрам да не треба журити и да је потпуно коректно да Србија затражи да се период током кога странци не могу куповати пољопривредно земљиште продужи на још осам година по истеку четири године примене Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП). У том временском периоду држава би требало политички да се стабилизује и ојача, да се прецизно утврди цена земљишта на тим такозваним укрупњеним парцелама, инфраструктура око њих и наравно неопходне субвенције – додао је Девић.
Помоћник градоначелника Зрењанина Чедомир Јањић каже да у потпуности подржава идеју да се се спровођење новог закона о куповини пољопривредног земљишта за странце пролонгира до 2025. године.
– Према неким сазнањима, а то су подаци Министарства за пољопривреду, држава у свом поседу има 425.000 хектара, а од тога је преко локалних самоуправа, кроз лицитацију издато у закуп нешто више од половине, значи око 260.000 хектара. У том оквиру налазе се и неке од фирми из стечаја, јер су и оне великим делом радиле државну земљу, али имале су и своју која је пренета на управљање стечајним управницима.

Проблем је и у томе што држава не располаже ни подацима колико је пољопривредних фирми у стечају. А само у Војводини, где је број предузећа пропалих у приватизацији највећи, од укупно 624 стечајна поступка, више од стотину је из области аграра, а још толико је везано за ту грану, па је логична претпоставка да су оне, заокружујући производни процес, такође располагале неким земљиштем – каже Јањић.
Он истиче да је највећи проблем то што податке о имовини фирми из стечаја нема ни суд пред којим се поступак води, а камоли локалне самоуправе на чијем се подручју те парцеле налазе.
– Убеђен сам да ће то бити прилично комплексан задатак и посао који изискује, сам по себи, поприлично времена и због тога је пролонгирање закона о могућности продаје и те како корисно – истиче Јањић.