На данашњи дан 1914. године почела је Колубарска битка, највећа коју је српска војска водила у Првом светском рату, на фронту широком око 200 километара од Београда до Гуче – после месец дана борби потучене су Пета и Шеста аустроугарска армија под командом генерала Оскара Поћорека.
Пошто су агресори окупирали Београд, Шабац, Ваљево, Ужице и целу северозападну Србију, починивши масовне ратне злочине над цивилима, на Колубари се, за војне експерте, догодило чудо.
Три српске армије – које су се нашле у наизглед безизлазном положају – у силовитом контраудару, током вишедневних жестоких окршаја, потпуно су разбиле непријатеља и до 15. децембра 1914. истерале из Србије последњег аустроугарског војника, изузев 42.538 заробљених.
Током битке погинуло је више од 57.000 аустроугарских војника и официра, а Срби су запленили велику количину ратног материјала и оружја, укључујући два авиона, више од 140 топова, 3.500 возила с муницијом и 60.000 пушака.
На српској страни страдало је око 22.000 бораца, а више десетина хиљада је рањено.
Изузетне заслуге за победу имао је генерал Живојин Мишић, унапређен после битке у чин војводе. Прва армија, којом је командовао, извршила је између 29. новембра и 2. децембра одлучујући пробој на Сувобору.
Два дана уочи Колубарске битке, у ноћи 14. новембра, командант Прве армије генерал Петар Бојовић је рањен и због тога повучен са дужности. Војвода Радомир Путник одлучио је да за команданта постави генерала Живојина Мишића.
Суочен са пробојем фронта и сопственом проценом да би повлачење по наредби српске врховне команде од 26. новембра довело до потпуног краха Прве армије, Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издаје наредбу да се са извршењем почне рано изјутра 29. новембра.
Мишић предочава своју одлуку српској врховној команди и остаје при њој иако му је предочено да ће због његове одлуке додатно бити погоршан, ионако тежак, положај осталих српских трупа, а да ће Београд, као престоница, бити практично предат без борбе.
Упркос претњама врховне команде, Мишић је извео свој план до краја. После одмора од неколико дана и када је стигла пушчана и артиљеријска муниција, наредио је да пешадија добро нишани, а да све друге батерије отворе ватру када примете непријатеља. Када команданти осете пометњу код непријатеља треба кренути у енергичан напад.
Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизовала, прешла у контраофанзиву и нанела непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само Прве армије и концентрисаног удара на непријатеља, коју је извео Живојин Мишић изучавана је на војним школама широм света.
Колубарска битка је значајна и по томе што обе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо где је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други део фронта.
Када су се српским војницима придружиле и армије под командом Степе Степановића и Павла Јуришића Штурма – катастрофа аустроугарске војске била је потпуна. Српска врховна команда могла је да објави да нема више аустроугарских војника, само заробљеника.
За многе је Мишићево унапређење било изненађење, јер је регент Александар тражио да буде суспендован зато што је две године раније имао вербални дуел са њим.
„Морао сам да одам највеће признање човеку који није изгубио главу у време када је други већ нису имали“, објаснио је касније краљ Александар Први Карађорђевић.
Вести
