ЈАК уплив екстремне убрзаности евроатлантске раздражене русофобне политике допринео је да већина политичких група у Србији, које за себе мисле да су политичке партије, покуша да током предизборне кампање оживи делић петоктобарске доктрине.
Мислиле су да ће у збиру макар загазити на пут политичког преокрета. Али, нису успеле јер у томе није било нишата осим високе интезивности јаловог деловања.
Са опречном политичком концепцијом на плану националног изашла је само ДСС (Двери су свој национални предзнак свеле на колорит уласком у техничку коалицију са ДЈБ), али због јасно неизраженог отклона од петооктобарског дискурса ДСС је завршила усамљена и резултатом осрамоћена.
То ће бити усуд ове партије и у свим будућим политичким мерењима уколико своју, широким масама прихватљиву националну оптику и са изузетним председником, не лиши “озбиљне подршке” утицајних петооктобарских позадинаца у својим редовима који доприносе да просечни гласач изрази своје личне симпатије за ДСС али због “вишег интереса” на бирачком месту ипак “повуче ручну” и определи се за опције у којима су петооктобарци тренутно реликт без утицаја и ту, где тренутно јесу у занемарљивом броју су именовани за очи душмана само у циљу димне завесе или погрешно постављене стрелице у српском политичком лавиринту.
Тврда демаркациона линија према дешавањима из 2000-те године, захваљивање уз доделу испраћајућих плакета оним члановима ДСС који у носу још увек са задовољством имају мирис дима спаљене Скупштине а који апелима за свето Косово покушавају да наталоже што више прашине заборава на сопствени огромни удео у губљењу нимало мање свете Црне Горе и уз снажне ударе на неолиберални поредак који је успоставио Вучић је једини рецепт да бирачи и коначно поверују у предзнак “нова” са којим се ДСС појавила на овим изборима.
Заиста, нови ДСС и оне старе Двери – уз асистенцију долазећих националних покрета – биће преко потребни овој држави у случају Вучићевог проклизавања на косметском питању јер реторика са Запада постаје опет јача.
Таман смо мало медијски заборавили на предодређену нам позицију “на линији ватре” кад ето ти га норвешки амбасадор Бјорнстад који претећи, успут бранећи ставове које је у Београду износио Брајан Хојт Ји, поручује – да би Србији “било мудрије” да води политику више у складу са земљама ЕУ и тако покаже спремност да буде “поуздани члан” Уније – шаљући тако јасно упозорење о већ спремљеном спектру непријатељстава уколико Србија одступи од за њу у Бриселу, Лондону и Вашингтону дефинисане матрице.
Координисано са Норвежанином, током саслушања пред Одбором америчког Сената за оружане снаге, командант снага НАТО-а у Европи, генерал Скапароти – на питање која је земља највећи проблем у региону – спремно је одговорио – Србија, као држава, заједно са српском популацијом на Балкану.
Дакле, и у овом извлачењу карата за српски народ су предвиђене ситне и неспојене спарушене луцерке и лишће.
Оно што се најбрже пали и најбрже гори.
Марш фашизма постмодерне има све јачи и звучнији корак а хук оних који марширају све је злокобнији и крвожеднији.
Савремена англосаксонска естетизација Нацизма (Скапаротијево проглашавање целе српске популације за проблем није ништа друго до акт голе мржње у стилу у којем су некада на исти начин означавани и Јевреји у праскозорје Коначног решења) кроз кривотворење и злоупотребу идеја слободе и демократије овог пута уместо Крупа, Хајнриха Хофмана, Форда и Едварда Осмог сада уз себе има Волстрит, Сити, бриселску клику, извитоперену европску левицу, краљевску кућу у Ријаду.
Савремени фашисти као ни његови претходници, који су изазвали Велики и Други светски рат, на овим просторима немају разлога да мењају мету нити ће је мењати.
То већ видимо на простору Блиског Истока где је тренутно на сцени геноцид над хришћанима и шиитима а којег је Србија проширени део.
Морамо учинити све да такав развој догађаја дочекамо спремни.
Пише: Оливер ВУЛОВИЋ, Факти
