Коме служе архонти Константинопољске патријаршије

• Какву улогу играју утицајни грчки кланови у јачању моћи Фанара и какав однос имају према Украјини
• У XX веку установљено је Архонтско друштво Константинопољске патријаршије
• Дана 10. марта 1966. године, за време патријарха Атинагоре I (оног који је одмах након хиротонисања изјавио да је његов главни задатак промовисање америчких интереса), успостављен је верски ред архоната – Ред  светог Андреја апостола. Друго име јој је „Архонти Васељенске патријаршије“

АУТОР: Кирил Александров

Падом Цариграда под притиском Турака Османлија 1453. године положај Константинопољске патријаршије доживео је значајне промене: с једне стране је од државне установе постао толерисана верска заједница у муслиманској држави, а са друге стране на њу су пренесене административне функције грчког становништва, необичне за Цркву (рум-милет) Османског царства.

На политику Фанара велики утицај добили су богати мирјани, који су стекли звање архонта* Константинопољске патријаршије. Шта данас представља ова организација, ко у њој игра прве улоге и које је задатке поставила себи?

 «Син ђавола» и други

Освајањем Константинопоља од стране Турака уведене су значајне промене у животу грчког становништва. Међутим, нису сви били негативни. Познати енглески историчар Стивен Рансимен написао је: „Султан је такође добро схватио да Грци могу бити корисни за његово царство. Турци ће му обезбедити владаре и ратнике, али они немају вештине у трговини и индустрији. Неки од њих су били добри морнари, па чак су и у селу били више сточари него пољопривредници. За економију царства сарадња са Грцима је била од суштинске важности. (…) Једна од најнепредвиђенијих последица османског освајања био је оживљавање грчке трговине. (…) Мало Турака је имало тенденцију или таленат за трговину, а трговина огромним и растућим имањима султана је прешла у руке покорених народа: Јевреја, Јермена и посебно Грка. „Грчки комерцијални гениј је увек цветао на местима где су Грци били лишени политичке моћи, па су стога њихове амбиције и енергије биле усмерене на трговину.“

Турци и Грци формирали су врло ефективну симбиозу: Турци су пружали војно и политичко покриће, разне преференције, а Грци су у тим повољним условима зарадили много новца. Убрзо су се формирале врло богате грчке породице, у које су с оца на сина пребацивали не само капитал, већ и корисне контакте, као и искуство и знање у обављању комерцијалних операција.

Представници тако познатих грчких породица као што су Ласкарис, Дуца, Аргир, Ипсиланти, Кантакузини и други, одиграли су веома важну улогу у историји. О њиховом богатству кружиле су легенде. На пример, у XVI веку, Михаил Кантакузин био је један од најбогатијих људи на целом Истоку. Занимљиву карактеристику дао му је један потомак породице, Михаил Кантакузин-Сперански, у књизи „Сага Кантакузин-Сперански“: „Трговац сољу и руским крзном, једноличан разбојник у свему што се тиче његовог новца (нарочито када је трговао с Турцима након уклањања патријарха Митрофана), окрутни поверилац – звали су га Шејтан-Оглу – Ђаволовим сином.

Наравно, такви богати Грци, с једне стране, пружали су значајну финансијску помоћ Константинопољској патријаршији, а са друге, стекли су толико моћи у патријаршији да су могли да постављају патријархе на престо, као и да их уклањају са њега. На пример, исти тај Михаил Кантакузин свргнуо је Јоазафа II, Једног од најистакнутијих османских патријарха, јер га није благословио за брак који је тражио, пошто је био супротан црквеним канонима.

Временом, ове богате грчке породице почеле су да граде своје домове у близини Константинопољске патријаршије, у региону Фанара и постале су познате као архонти. Сама реч је прилично нејасна. У древним грчким градовима, архонтима су се звали највиши званичници. У Византијском Царству су тако звани владари који су ипак признавали власт цара. Али на неким местима у Јеванђељу, у грчком оригиналу, ђаво се назива архонт („αρχων του κοσμου τουτου“ – „кнез овог света“). А у гностицизму су архонтима називали злим духовима.

Значајан пораст утицаја архоната на послове патријаршије био је олакшан чињеницом да је турска администрација дала дозволу заузимања виших црквених положаја преко корупцијског система берата, за шта су Турци узимали много новца. Како пише Рансимен, „до краја 17. века. уобичајени износ који је патријарх плаћао приликом његовог постављења био је у области од 20.000 пиастри – отприлике 3.000 златних фунти.“

Тај новац се морао однекуд узети. И ту су архонти са својим капиталом долазили у помоћ. До чега је то довело, елоквентно је описао један од савремених аријереја Константинопољске патријаршије, митрополит Калист позивни (Вер) у књизи „Православна црква“:

„Врх црквене администрације био је умешан у понижавајући систем корупције и симоније. Заблудели у мрачне афере и политичке сплетке, епископи су постали жртве амбиција и похлепе. Сваки нови патријарх тражио је од султана право на своју дужност, а тај документ је морао да плати веома скупо. Патријарх је покривао своје трошкове на трошак епископа, примајући мито од сваког од њих за именовање главом епархије, они су заузврат пљачкали парохијске свештенике вернике. Оно за што су некада оптуживали папство, несумњиво је тачно и за вели Васељенски патријархат под Турцима: све је било на продају.

Кад је неколико кандидата затражило престо патријарха, Турци су га обично продавали ономе ко би највише платио. Убрзо су схватили да је у њиховом финансијском интересу да патријархе мењају што је чешће могуће, како би имали нове прилике да продају берат. Патријарси су смењивани и поново именовани калеидоскопском брзином. Од 159 патријарха који су били престолу између 15. и 20. века, 105 су Турци уклонили, 27 абдицирали (често су били на то присиљени), шест патријарха је умрло насилном смрћу, обешени, отровани или утопљени, а само 21 их је умрло природном смрћу. Иста особа је понекад постајала патријархом чак 5-6 пута, а неколико бивших патријарха обично је живело у егзилу, упорно чекајући прилику да се врате на престо.

Екстремна нестабилност патријараха природно је рађала непрестане сплетке између митрополита Светог синода, који су циљали упражњено место, а обично су управо они били подељени на странке које су биле крајње непријатељски расположене једна према другој. „Сваки добар хришћанин“, написао је један Енглез који је живео на Истоку у 17. веку, «приморан је да са тугом и саосећањем примети како ова некада славна Црква кида своју утробу и баца је да је једу гаврани, лешинари и други дивљи и крволочни световни створови».

Наравно, улога архонта није била у потпуности негативна. Они су издвајали новац за образовање, куповину књига. Исто тако, Михаил Кантакузин је у то време сабрао најбогатију библиотеку у то време, коју су, након његовог погубљења од стране Турака, сву купили атоски манастири.

Архонти су често плаћали образовање грчке младежи у европским образовним установама, углавном римокатоличким. Истина, да би се тамо студирало, у многим случајевима је било потребно прелазак на римокатолицизам, барем за време студија.

И у XIX веку, током борбе Грчке за независност, архонти су својим новцем, везама са владарима различитих земаља и утицајем на грчко друштво допринели су да се Грчка ипак ослободи власти Турака. Припадник клана Ипсиланти, генерал мајор руске војске и ађутант цара Александра I, Александар Константинович Ипсиланти 1821. био је главнокомандујући у ослободилачком рату, којим је Грчка стекла независност.

Верне слуге Фанара

У XX веку установљено је Архонтско друштво Константинопољске патријаршије. Дана 10. марта 1966. године, за време патријарха Атинагоре I (оног који је одмах након хиротонисања изјавио да је његов главни задатак промовисање америчких интереса), успостављен је верски ред архоната – Ред светог Андреја апостола. Друго име јој је „Архонти Васељенске патријаршије“.

Ред је створен у Америчкој архиепископији Константинопољске патријаршије у облику јавне непрофитне организације. Године 1991. синод Константинопољске патријаршије успоставио је засебан ред за архонте који живе ван Америке, Братство званичника (архоната), „Пресвете Блаженејше Деве“.

Духовни ментор Реда светог апостола Андреја по службеној дужности је шеф Америчке архиепископије. Сада је то архиепископ Елпидофор (Ламбриниадис). Исти онај ко је формулисао концепт првенства Константинопољског патријарха „Први без једнаких“.

Непосредно радом Реда руководи национални командант. Сада је то Ентони Лимберакис. Органи управљања су Извршни одбор и Национални савет.

Сваке године Константинопољски патријарх додељује титуле архонта двадесеторици кандидата. Критеријуми за избор, према процедури која се може наћи на порталу на archons.org, су следећи:

1. Да ли кандидат има евиденцију о активностима у својој парохији, митрополији и националној цркви?
2. Да ли је кандидат спреман и способан да обезбеди време, таленат и финансије, колико је то могуће, за заштиту верске слободе Васељенске патријаршије?
3. Да ли је кандидат спреман и способан да разговара са функционерима локалног, државног и / или федералним званичницима у циљу подршке верској слободи Васељенске патријаршије?
4. Да ли је кандидат спреман и способан да посети или учествује у ходочашћу у Васељенску патријаршију?
5. На који начин кандидат може допринети заштити интереса Васељенске патријаршије?

Лако је уочити да се скоро сви захтеви односе на преданост не православљу уопште, већ Васељенске (Константинопољске) патријаршије. На овој листи нема формулисаних захтева по питању моралног лика кандидата.

Није узалуд да листа критеријума указује на спремност кандидата да лобира интересе Фанара код америчких власти. Године 2006. године Орден архоната покренуо је нацрт Резолуције о верској слободи, коју су прихватиле све америчке државе, осим четири.

Из наслова ове резолуције можемо закључити да је она намењена афирмацији верске слободе у државама за све верске организације, или барем православне. Међутим, то није тако. Одредбе Резолуције односе се само на потврђивање права Фанара пред турским властима. Конкретно, од турске администрације се тражи да мора признати да патријарх Константинопоља има „васељенски статус“, а није само поглавар локалне православне заједнице.

Епифаниј Думенко и «први без једнаких»

У пројекту стварања Православне цркве у Украјини (ПЦУ) директно се укључио Ред архоната. Још у августу 2018. године, када константинопољска патријаршија није одлучила о стварању ПЦУ на основу две расколничке деноминација у Украјини, у наредби архоната се наводи да се «тражи од свих православних хришћана да се присете да васељенски патријарх има право да додељује Томос аутокефалној Украјинској православној цркви, наравно ако одлучи да то уради.»

Године 2019. године, на годишњем састанку Реда у Сједињеним Државама, шеф ПЦУ-а, Епифаниј Думенко, добио је награду „Атинагора у области људских права“. Према опису награде на порталу archons.org, она се „додељује сваке године на годишњем банкету реда особи или организацији која својим деловањем, намерама и посвећеношћу доследно показује забринутост за основна права и слободу вероисповести свих људи“.

Уручење Епифанију Думенку «Премије Атинагора у области права људи». Фото: pomisna.info

Прилично је цинично уручити награду за „бригу о основним правима и слободи вероисповести свих људи“ представнику верске организације чији следбеници плене цркве друге конфесије у Украјини, туку свештенике и парохијане и врше друге злочине.

На уручивању награде, командант Реда Ентони Лимберакис приметио је да постоји „дугогодишње искуство митрополита Епифанија у заштити Васељенске патријаршије.“ А портал archons.org објавио је да је „митрополит Епифаније био активни заговорник слободе вере и кључни заштитник цркве и канонских прерогатива васељенске патријаршије.“

Друга област активности Реда архоната је подршка екуменским иницијативама за приближавање Константинопољске патријаршије и Ватикана. Ред је 2007. године прогласио папу Бенедикта XVI и патријарха Вартоломеја I „апостолима света“.

Дана 10. јануара 2020. године, Ред је одржао конституциону скупштину у Њујорку, на којој је створен „Васељенски патријаршијски фонд светог Андреја“. Ентони Лимберакис, национални командант Реда архоната, постао је његов председавајући.

Фонд има за циљ да „помогне васељенској патријаршији у заштити својих канонских права у Сједињеним Државама и свуда у свету“, као и да помогне у „заштити и одржавању водеће улоге васељенске патријаршије међу различитим православним јурисдикцијама и организацијама у свету“.

Патријарх Вартоломеј недавно је изјавио да се Константинопољском патријархату „поклањају не само наша  сопствена духовна деца, већ и други – читаво православље у целом хришћанском свету“, вероватно заборављајући Христове речи: „ Господу Богу својему поклањај се и њему једино служи“ (Мт 4 , 10).

Мора се приметити да концепт првенства Константинопољског патријарха „Први без једнаких“ није само опште теоријско расуђивање. Овај концепт се ослања на велику финансијску и организациону подршку. Међутим, право питање је: да ли је овај концепт православни или антиправославни?

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://spzh.news/ru/zashhita-very/68670-komu-sluzhat-arkhonty-konstantinopolyskogo-patriarkhata

ПРИМЕДБА:

* Архонти (грч. ἄρχοντες, једн. ἄρχων) су били еупатриди са највећим степеном управљања, било их је девет.[1] Њихова власт је у почетку била доживотна и због тога слична краљевској. Потом је ограничена, најпре на десет, а затим на годину дана. Један од архоната био је врховни заповедник атинске војске, док су други имали свештеничке и судске дужности. Архонти су атинском државом управљали заједно са ареопагом.

Један од познатих архоната је био Солон, који је реформама поделио грађане у четири разреда по богатству у вину, житу и уљу, тј. медимни, и укинуо еупатриде. Служба архоната била је доступна само припадницима прва два разреда, тј. људима чије се богатство процењује на преко 500 медимни (први разред), и од 300 до 500 медимни (други разред). Прим – прев.

Балканска геополитика