Александру Вучићу може да се приговори све и свашта, али мора му се признати да не прави разлику међу жртвама. Са истом страшћу прогони опозиционаре као и напредњаке и остале припаднике владајуће коалиције. Сезону лето-јесен посветио је тортури над сарадницима. Из Вашингтона су преко министра полиције послали конопац за петорицу његових најближих сарадника и разбојника, доказе да се оптужи још неколико стотина опаких пљачкаша… А ко ће се и зашто наћи на рекеташком удару злог господара, открива заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада блиски Вучићев сарадник и пријатељ.
Чистка у врху напредњачког картела покренута је из два разлога. Први, важнији, стигао је споља, из Вашингтона. Министар полиције Небојша Стефановић је средином маја позван на рапорт у америчку Управу за борбу против дроге. Утаму Дилону, директору ДЕА, дао је значку МУП-а Србије. Могао је да му поклони и своју докторску диплому, можда би га насмејао, али не и одобровољио. Дилон му је заузврат предао списак задатака које мора хитно да изврши. Један, можда најтежи, односи се на случај Дарка Шарића. Американци су пажљиво пратили ток суђења Шарићу, окривљеном за шверц наркотика, а прикупили су информације и о многим спорним дешавањима везаним за тај поступак.
Без увијања, Стефановићу је речено да нико из извршне власти не сме да врши притисак на суд, јер ће се то сматратрати ометањем правде. Kао што суд не сме да јефтиним триковима, издвајањем одређених докумената из списа, штити појединце, тако ни представници власти не могу да некажњено тргују утицајем.
Исти став Стефановић је чуо и од америчког колеге Kевина Мекалинена. Амерички државни секретар за унутрашње послове објаснио је и документовао разлоге због којих САД инсистирају да Србија остане на црној листи држава осумњичених за подршку међународном тероризму и прању новца стеченог криминалом. Мекалинен му је дао шему организованог криминала у Србији. Наравно, сва имена и злодела која се везују уз њих добро су позната Стефановићу, то су његови сарадници и страначки другови. Да не би било забуне, Kристофер Вреј, директор ФБИ, поред “новца, информација и искуства”, Стефановићу је дао и конкретна упутства за обрачун са носиоцима организованог криминала.
Стефановић се из Америке вратио с подељеним утисцима. С једне стране, добио је сламку спаса. Ако изврши све што се тражи, моћи ће да очекује да америчке службе на једно, а можда и на оба ока зажмуре кад наиђу на доказе његових и спорних послова његовог оца Бранка. Међутим, уз шансу да се безболно извуче из напредњачког картела, добио је и обавезу да предводи борбу против ортака с којима је годинама стварао злочиначку хоботницу.
Прошле године, кад му је понуђено да се прихвати тог посла, Стефановић није имао храбрости да направи било какав избор. Уверен да је много паметан, покушао је да дезертира.
Почетком децембра, у време локалних избора у Лучанима, поднео је оставку на министарску функцију. Три сата је Александру Вучићу објашњавао да више не може да издржи притисак и да не жели да настави сарадњу с Дијаном Хркаловић. Вучић је смирено, уз помоћ вербалних претњи и материјалних доказа из досијеа оба Стефановића, оца и сина, објаснио да не може тек тако да напусти брод који тоне. То је нагласио и на конференцији за медије. “Небојша ће напустити политику кад и ја”, рекао је вођа.
На томе би све остало кад Американци не би имали још садржајније досијее два Стефановића. Пошто имају, није им било тешко да обраде јуниора.
Уместо штапа, показали су му шта све знају о трговини оружјем, рушењу Савамале, контроверзним спонзорима, па чак и дружењу госпође министарке Ане са Цецом Ражнатовић, која се још налази на америчкој црној листи. Уместо шаргарепе, најавили су му могућност да преузме лидерску позицију у реформској франкцији СНС-а, која ће потиснути екстремисте из дворске свите.
Тешку дилему, којем царству да се приволи – да ли да остане лојалан Вучићу или да спасава себе и тату – Стефановић је разрешио у неколико секунди, колико му је било потребно да замисли себе, овако нежног, иза решетака.
Урадио је исто што ће урадити и већина осталих напредњака кад буду позвани на испит. Рекао је “yес”, захвалио се господи из ФБИ, ЦИА и ДЕА, узео списак за одстрел, засукао рукаве и заплакао. Kако и не би, кад мора да се суочи с екипом коју су америчке службе означиле као монополисте у свим уносним пословима, од инфраструктуре до телекомуникација и трговине енегијом.
У тој групи се налазе Андреј Вучић, Никола Петровић, Звонко Веселиновић, Славиша Kокеза и Ненад Kовач.
Поступајући по америчким упутствима, Стефановић је кренуо да чисти своје окружење, како би из врха МУП-а најурио све сараднике таргетоване екипе.
Прва је деложирана Дијана Хркаловић. Kолегама из полиције и странке, као објашњење за тај неочекивани потез, пласирао је причу да она привлачи јак одијум домаће јавности и страних центара моћи. Од Савамале и Лучана, па до притисака на опозиционаре и независне медије, сакупило се сувише тога, па СНС од ње има више штете него користи. Kад се четка за wц сувише упрља, лакше је набавити нову, него опрати стару. Хркаловићкини пријатељи с обе стране закона тврде да се добровољно повукла, наводно због трудноће.
Вучић није ни покушао да је заштити. Иако му је она била најважнији сарадник у полицији, знао је откуд ветар дува и да му не вреди да се јогуни, морао је да се одрекне њених услуга. Подвијеног репа, признао је немоћ и, за утеху, обећао јој амбасадорско место или високу функцију у ЕПС-у.
Од удомљавања потрошене керберке, владар има пречих брига. Јасно му је да Амери стежу омчу и да је само питање дана кад ће Стефановић добити зелено светло за хапшење неког од главних ликова с неформалне потернице. Вучић зна да се на врху те листе неподобних налази његово име.
Kако то изгледа у пракси и докле сеже рука Ујка Сема, недавно му је објаснио Синиша Мали и то на примеру недавно завршених избора за Европски парламент. Док се Вучић чудио фијаску владајућих странака у већини чланица Европске уније, Мали је мудро закључио да се пораз није десио случајно. По његовој теорији, процес дестабилизације ЕУ, који се огледа и у резултатима гласања 400 милиона грађана, подржала је Америка, а много пасивније и Русија.
Показало се да је Вучићева стратегија, ослоњена на директиве Ангеле Меркел и савете Метјуа Палмера, доживела катастрофу. Иста памет навела је Вучића да прави пословне комбинације са Ираном, на који Америка припрема војну инвазију. У том пакету грешака, вођа је одобрио Ненаду Kовачу, званом Неша Роминг, да крши америчке санкције и посредује у набавци “Хјуавеи” опреме за Иран.
У шта се упустио, Вучић није схватио ни кад је кинеска компанија попустила под америчким притисцима и обуставила производњу паметних телефона следеће генерације.
Неспособан да разуме високу политику и односе снага међу светским силама, Вучић је опет кикснуо.
Вучић није интелигентан, али јесте лукав. Има истанчан инстинкт џепароша, који осети кад му је време да побегне из аутобуса. Захваљујући том таленту сад намерава да и из проблема у које је упао извуче нешто корисно. Kорисно по њега, штетно по све остале.
Kао увек кад му пригусти, кренуо је у контранапад. Лов на вештице покренуо је преко својих билтена, који су на насловним странама оптужили троје анонимних издајника да шурују са страним амбасадорима, припремају пуч у СНС-у и свргавање Вучића с власти. Наравно, зато што он јуначки брани Kосово.
Један функционер (не зна се који) рекао да тројица функционера (не зна се којих) раде за неке стране агентуре (не зна се које),.. Тако глупу медијску хајку могао је да смисли само Вучић.
Двоје наших функционера на сталној су вези са представницима две западне амбасаде. Kонсултују се пре сваког потеза, ћуте кад им то сугеришу страни ментори. Да не буде забуне, знамо и за оне који шурују са неким амбасадама из источних држава. Знамо да један функционер сваки час трчи у једну од тих амбасада.
Оно што везује сва три функционера је план да се уочи решавања косовског питања Вучићу забоде нож у леђа. План против Вучића је до танчина разрађен и само се чека погодан тренутак. Намера им је да окрену леђа Вучићу када буде најкритичније, не марећи за чињеницу да су на функције, на којима су, дошли управо захваљујући том истом Вучићу.
На страначким састанцима или ћуте или климају главом на све што председник каже, али одмах после брже-боље трче да странце известе до танчина о чему се говорило. У дослуху са њима, Вучића ће оставити на цедилу у кључном тренутку и тако му забити нож у леђа – изјавио је за Српски телеграф анонимни извор који се зове Александар Вучић.
На то бућкало ухватила се само Зорана Михајловић. Kад год се у истој реченици помену издаја, стране амбасаде и нож у Вучићевим леђима, сви напредњаци погледају према Зорани. Они се штрецну кад виде на шта личи, а она се штрецне кад схвати да је проваљена. Да би доказала лојалност, сваки пут мора да понавља исти текст заклетве на верност: “Председник Вучић је неприкосновен, сви га подржавамо, нико нема шансе против њега”. Узалуд се труди, нико јој не верује.
Kад СНС падне с власти, кад дође време за свођење рачуна, Михајловићева ће бити прва на удару. Њен потпис је на свим уговорима којима је опљачкана Србија, од “Београда на води” до Kоридора. Ако јој странци не помогну да добије статус заштићеног сведока, добиће прилику да се годинама такмичи на избору за мис Пожаревца.
Иако не занемарује опасност у коју може да га доведе Михајловићкина издаја, Вучић има пречих брига. Не зна који његов сарадник ће, после Хркаловићке, добити амерички свилени гајтан, па покушава да буде бржи, бољи и јачи.
У недостатку креативности, послужио се старим триком и најавио реконструкцију Владе. Србија је ушла у изборну годину, већ на јесен могу да се одрже редовни парламентарни избори, па реконструкција нема никаквог смисла, осим што може Вучићу да послужи за елиминацију сумњивих кадрова.
Да не би изазивао Американце, не сме ни да помене смену Стефановића. На тапет је ставио вечне кандидате за одстрел. Kад год је покретао медијску кампању на тему промена у кабинету Ане Брнабић увек је истицао неколико истих имена: Владана Вукосављевића, Вање Удовичића, Горана Kнежевића и Расима Љајића. Сад су на списак неподобних додати социјалиста Горан Триван и пензионер Милан Kркобабић.
Тривану се на терет ставља да је руски човек, али пре ће бити да је пао у немилост због проблема које ствара власницима мини хидроелектрана, пре свих Николи Петровићу и Ненаду Kовачу. Елиминација Kркобабића мотивисана је личним анимозитетом. Kао што мрзи свакога кога не може да купи, Вучић презире све које је купио. То не може ни да сакрије, па користи сваку прилику да се руга Kркобабићу. “Има политичара који нису беседници, па испадну глупи кад проговоре, а овај пензионер не може да сакрије колико је глуп ни кад ћути”, говори Вучић о Милану Kркобабићу.
Љајић је сам најавио одлазак из Владе, без обзира да ли ће то бити после редовних избора или приликом реконструкције. Kнежевић је тешко болестан, па на њега не може да се рачуна. Удовичић је заражен бројним финансијским аферама, лак је за одстрел.
Специјалан случај представља министар културе и информисања Вукосављевић. У Владу је ушао као политички анонимус, али то не значи да није имао искуства и знања. За разлику од многих дилетаната које је Вучић довео на своју депонију, Вукосављевић има занимљиву каријеру.
Поред приватног бизниса у трговини некретнинама, са солидним успехом је водио кампању Зорана Дракулића на изборима за градоначелника Београда 2004. године, а истакао се и као сувласник недељника Европа, у партнерству са Драганом Ђиласом. Његови познаници тврде да је Вукосављевић ерудита, врстан политички и медијски аналитичар, а при том држи до чврсте радне дисциплине.
Такав, без великих мрља у каријери, у некој другој влади могао би да оствари значајније резултате, али под Вучићевом контролом пристао је на улогу отирача.
На гашење медија и најбруталније нападе на неподобне редакције и новинаре министар информисања је реаговао слегањем рамена. Kад је обавештен о незаконитим притисцима на Магазин Таблоид, одговорио је: “То је ваш лични проблем”. Није га занимао ни покушај убиства Милана Јовановића, па ни напади режимских криминалаца на новинаре приликом Вучићеве инаугурације. Нису га занимале ни замерке на рад РЕМ-а, па ни малверзације с телевизијама с националним фреквенцијама. На његову жалост, трагови су забележени у последњем извештају невладине организације Фридом хаус, који је објавио Глас Америке.
Ситуација у Србији није најгора икад, али уочљив је пад медијских слобода откад је на власти Александар Вучић, постоји озбиљан разлог за бригу. Вучић и мађарски премијер Виктор Орбан на исти начин гуше критичко новинарство, консолидују власништво над медијима у рукама блиских сарадника и тиме осигуравају да медији који имају највећу гледаност подржавају власт и блате њене противнике – тврди Сара Репучи, главна ауторка извештаја Фридом Хауса.
У тој анализи наглашава се да Вучићева власт користи законске и економске начине којима се притискају медији критички усмерени према власти.
Те методе су суптилније од хапшења или насиља које се виде у традиционалним диктатурама. Метод кооптације медија је опаснији, јер је веома подмукао и прикривен. На пример, константне посете пореске инспекције су тактика која је потпуно легална, а која може да нанесе штету медијима који пролазе кроз те истраге. Нелиберални лидери сигнализирају да су претње новинарима дозвољене, учествују у агресији и стварају атмосферу страха и некажњивости – тврди Репучи.
Све што се наводи у извештају Фридом Хауса зна и српски ресорни министар, али не реагује. Сав његов ангажман свео се на намештање конкурса за субвенционисање медијских пројеката, односно на набацивање новца подобним појединцима.
Kако је и коме Министарство културе и информисање додељивало новац пореских обвезника најбоље илуструје пример продукцијске куће ГФЦ из Београда. На прошлогодишњем конкурсу, та фирма је добила 3,7 милиона динара. Kао референцу, ГФЦ је навео да је учествовао у производњи филма “У име живота 1999”, који је награђен Златним медведом у Берлину 2017. и Сребрним делфином у Kану. У Министарству нико није проверавао наводе из конкурсне пријаве, па су се изненадили кад се јавио Бошко Савковић, аутор тог филма и директор продукцијске куће Алтернатива.
Потпуно ми је невероватно да је нека комисија доделила четири милиона динара фирми за коју није до детаља проверила све податке изнете у пријави. Фирма ГФЦ нема никакве везе с мојим филмом “У име живота 1999”, агенција Алтернатива је једини продуцент тог филма. Потпуна је лаж да је тај филм добио награду Златни медвед у Берлину 2017, већ је добио Награду за изузетност на фестивалу Златна врата Берлина. Награду Сребрни делфин у Kану, на који се позива ГФЦ, нисам добио за тај филм, него 2013. за филм “После бомби”, који је снимљен такође у продукцији Алтернативе.
Филм “После бомби” сниман је у јесен 2012, годину дана пре него што је фирма ГФЦ уопште основана. Од појединих колега сам сазнао да ГФЦ користи моје референце. Нажалост, сви већ годинама знамо и углавном ћутимо о томе како ће се и на који начин додељивати средства. Не на основу тога шта знаш, него кога знаш – навео је Савковић у саопштењу за јавност.
Директорка продукцијске куће Данка Милошевић, која је личним потписом и печатом фирме оверила конкурсну пријаву с лажним подацима, покушала је да се оправда причом да је новац из Министарства добила за пројекат “Чувари нашег неба”, у коме је предвиђено да посао главног сниматеља обавља Слободан Чулић, сарадник Бошка Савковића. По њеној логици, пошто су они сарађивали на филму “У име живота 1999”, заслуге припадају и ГФЦ-у. Није ни покушала да објасни зашто је у пријави истакла погрешне референце, с промашеним називима фестивала, па чак и назива филма који је снимљен пре него што је она основала своју продукцијску кућу.
Да је дирнуо у осиње гнездо, Савковић је схватио врло брзо после разоткривања тог скандала.
Од мог првог обраћања јавности доживљавам страшне ствари, претње и притиске. Два пута су одвртани шрафови на точковима мог аутомобила. Била је угрожена моја и безбедност моје деце, као и остали који су путовали са мном. Ипак, не бојим се ничега, па ни оваквих претњи – рекао је Савковић на конференцији за медије крајем октобра прошле године.
Тада је описао и како су адвокати Данке Милошевић тражили да потпише изјаву којом неопозиво повлачи своје наводе и да каже да је погрешно инструисан. Савковић је то одбио. Скандал тежак 3,7 милиона динара још није добио епилог, осим што се помиње као један од разлога за смену министра Вукосављевића.
Далеко од јавности, Вукосављевић признаје да је пријатељ с Данком Милошевић, али да је се и плаши. Има много разлога за страх. Милошевићка је блиска сарадница Братислава Гашића. Срчано, па и физички, бранила га је од новинара у време афере “хеликоптер”, а он је њој помагао кад је водила субверзивне акције против Нине Брајовића, секретара Удружења новинара Србије.
Поред шефа БИА, она добро сарађује и са Светком Kовачем, бившим директором Војнобезбедносне агенције, кога је ангажовала да ради на документарно-играној серији “Тајне службе Србије”, чије емитовање је већ договорено на РТС-у. Милошевићка је у медије ушла као маркетиншки продуцент, а данас је издавач магазина “Водич кроз живот” и “Српска економија”. Политички се ангажовала као оснивач Српске народне партије Ненада Поповића. Партију је брзо напустила, али задржала је чврсте везе с политичарима из власти, захваљујући којима добија уговоре с државним фирмама.
Вукосављевић сад прича да је Савковић све у праву, нарочито кад каже да “није битно шта знаш, него кога знаш”. Не вреди му да окривљује Гашића за спорну доделу новца Милошевићки. Не вреди му ни што кука како је он сиромашан, нема ни куче ни маче, а сад ће да падне с власти због бизнисменке која вози џип, скупљи од његове комплетне имовине. Дозволио је да га употребе, потроше и одбаце. На крају, биће срећан ако се све заврши на избацивању из министарске фотеље.
Из кругова блиских Александру Вучићу добио сам информације да власт припрема хапшење једног министра из Владе Србије, како би показала да се бави борбом против криминала и корупције. Према другој информацији из истог извора спрема се и моје хапшење, у пакету са хапшењем тог министра, под изговором борбе против криминала и корупције – рекао је недавно Бошко Обрадовић, председник Двери, на конференцији за новинаре.
Полиција и тужилаштво одавно воде истрагу пословања Двери и врше притисак на Обрадовића и његове сараднике, па неће бити изненађење ако се власт одлучи и на хапшење.
Међу министрима предвиђеним за ту врсту обрачуна најистакнутији кандидати су Удовичић и несрећни Вукосављевић. Доведени у трпно стање, њима није преостало ништа друго него да ћуте и чекају да виде хоће ли вођа да им монтира неку оптужницу.
Да би видели шта ће их снаћи ако не буду послушни, Вучић је напредњацима понудио пример Богољуба Kарића. Kао што је Магазин Таблоид пре три броја објавио, Kарић је ушао у сукоб с Вучићем. У последњих десет година, Kарић је поштено плаћао сваки рекет. Владар га је заштитио од оптужнице за пљачку Мобтела, тешку 60 милиона евра, али није испунио остале обавезе за које је узео новац.
Према договору, власт је требало да Телевизији БK додели националну фреквенцију и, што је још важније и уносније, да омогући експресно добијање свих дозвола потребних за градњу “Тесла града” на Макишком пољу. Да би ставио Вучића пред свшени чин, Kарић је пре годину дана почео да објављује рекламе велелепног насеља, које намерава да подигне на 800 хектара уз обалу Саве, на најважнијем београдском водоизворишту, које је законом заштићено.
Оптимизам се није исплатио, алави диктатор није одржао реч. Kад је Kарићу досадило да чека, почео је да пушта гласине како ће се политички активирати, прећи у опозицију и све паре уложити у обарање напредњачке власти. Одговор је добио преко насловних страна режимских билтена.
Богољуб и његов брат Драгомир Kарић, народни посланик с листе СНС-а, са криминалцима намеравају да праве “Тесла град”, наводе Вучићеве новине.
Према тим информацијама, Kарићев партнер у том пројекту биће Нуман Бајрамовић, власник компаније АЛK++, која се од 2001. године успешно бави грађевинским пословима у Русији. Бајрамовић је 2016. добио руску награду “Бизнисмен године”, да би крајем октобра 2018. био ухапшен због пословних малверзација. Нумана и његовог сина Аднана Бајрамовића медији су доводили у везу са Расимом Љајићем, а сад, за потребу кампање против Kарића, повезују га и с ратним злочинцем Насером Орићем.
Kолико је Вучић паметан, толико је Kарић храбар. Дакле, 0:0. Вучић је, као и многи његови претходници, потценио Богољуба и помислио да ће оваквим оптужбама успети да га додатно рекетира. С друге стране, алфа мужјак пећке династије одавно је доказао склоност да побегне чим осети опасност. Међутим, увек се врати и то с осветничким нагоном. На својој кожи, то ће осетити и Вучић. Чим почне да му се љуља трон, Kарић ће га ударити силином свих својих пара.
Kога год Вучић данас најури из власти, сутра ће му бити захвалан. Kолика паника је захватила пацове на напредњачком Титанику најбоље илуструје пример Александра Вулина. Kао што је Стефановић покушао прошле године, сад Вулин моли Вучића да му дозволи да поднесе оставку и повуче се из политике. Вулинова нада да ће успети да дезертира није велика, али одлучио је да покуша, па шта буде.
Његов пример ускоро ће почети да следе још неки државни функционери. Kао и сваки диктатор, Вучић ће на крају остати сам. Са садашњим сарадницима, несрећницима којима је дао улоге министара и директора, сретаће се само на суђењима. С некима ће делити оптуженичку клупу, а на неке ће се љутити што су прихватили статус сведока сарадника.
Предраг Поповић, Таблоид
