Народ Србије већ деценијама слуша приче о реформама, реструктурању, приватизацији, транзицији и Бог свети само зна чега се све није наслушао. Све је то остало само као прича и ништа више. Српска економија а са њом народ и држава постајали су све сиромашнији и све беднији. Данас је Србија по свим економским показатељима на самом европском дну поред Албаније, Македоније и БиХ а по многим економским показатељима и на самом светском економском дну раме уз раме са земљама централне и источне Африке.
Уз највеће спољнотрговинске дефиците и дефиците буџета у Европи до највеће незапослености која је одавна премашила 30% док је код младих незапосленост већ одавно прешла 55%, Србија је земља која се налази прет тоталним економским, социјалним и друштвеним крахом.
Много се прича о пољопривреди као једном од могућих начина који би могао да се искористи како би Србија могла да се извуче из економског хаоса и колапса у коме се налази, што је само делимично тачно. Пољопривреда није само сејање и жетва, она је много више од тога. Пољопривреда су дугорочне инвестиције и финансије, планирање, освајање нових тржишта и технологија, унапређивање постојеће производње која је на нивоу почетка 19. века и времена у којем су се наши прадедови бавили пољопривредом. Србија се са пољопривредом и пољопривредном производњом није ни милиметра одмакла од онога што се производило почетком 19 века.
Прерађивачка индустрија која је у Србији заслугом политичара на власти у хрватским рукама је једна од најважанијих компоненти која се мора контролисати и која у српском случају представља стратешки сектор баш као и енергетика. Нажалост, данас је прерађивачка индустрија у Србији комплетно као што смо већ рекли у хрватским рукама. Највећи произвођачи млека у земљи су у рукама страних фондова који су куповину наших пољопривредних газдинстава и комбината финансирали веома сумњивим капиталом. Извоз пољопривредне производње је у рукама тајкуна и лопова блиских власти па зато сваке године имамо протесте сељака било да је реч о продаји малине или цене хлебног жита.
У Србији је све подређено политици и корупцији. Нема нити једног јединог сегмента економије и друштва а да у њему не хара системска и организована корупција и криминал. Порески систем је такав да би вам требало пет доктората да га разумете и комплетно спроведете у дело. Основа подизања прилива у буџет у српској држави је подизање и увођење разноразних пореза и намета за које не верујемо да неко зна колико их данас уопште има.
Ипак оно што је најгоре у читавој причи су очекивања уважених српских економиста и народа да ће им политичари довести економију у ред и да ће захваљујући ономе што политичари буду радили довести до изласка из економског колапса у коме се Србија већ деценијама налази. Не верујем да је потребно наглашавати којим и каквим темпом расту дуговања и задуживање било државе, грађана или привреде.
Просто је невороватно од политичара било оних прошлих или ових садашњих очекивати било какав смислени план за опоравак српске економије. Они нису на чело владе и државе дошли зато што су врсни и доказани стручњаци у својим областима па и оној економској већ су се ту нашли да спроводе планове и да воде рачуна о интересима оних који су их на власт и довели.
Готово сви од тих вајних српских политичара готово да немају дана радног стажа у сопственој струци. Економија земље препуштена је једном најобичнијем шиљокурану који се у вођење економије једне земље разуме као она чувена Марица из народне пословице. Нека се нађе неко ко памти па нека каже када је Србија задњи пут имала квалитетног економисту у влади. Нама се чини да је то задњи пут било за време владе Мирка Марјановића чији је саставни део био и садашњи ППВ Александар Вучић.
Александар Вучића тада баш као и данас економија није занимала. Бар не она државна. Њега су тада занимали медији и од тада па до данас ништа се није променило. Александар Вучић се у економију разуме баш као и она Марица из народне пословице о којој је већ било реч.
На српском језику просто речено српску економију и државу воде и њоме управљају најобичнији ДУДУЦИ.
Од њих било шта друго очекивати осим даљег блата и глиба је утопијски оптимизам. Наставиће са задуживањем јер не постоји други начин и извор из кога би било финансирано све оно што данас виси о врату Србије. Распродаће остатке породичне сребрнине у виду ЕПС-а, Телекома и свих осталих јавних предузећа која су управо упропастили њихови нестручни кадрови. Па побогу људи они су на чело комбината Колубара поставили човека који је био власник најобичније печењаре. Од толиких инжењера и правих стручњака они су на чело најважнијег дела ЕПС-а довели некога ко је услужно пекао месо?!
Србија данас
