У транзиционој Србији успостављено је правило по коме је све што долази из иностранства увек боље од домаћег. То није перцепција која се односи само на инвеститоре и капитал, већ је у вези и са самим Србима.
Тако су Срби који живе и раде у иностранству по дефиницији и аутоматизму паметнији и способнији од „домаћих“ Срба. Срби који су студирали било где у иностранству увек су бољи од домаћих дипломаца. Ако при томе имају и диплому каквог репутабилног универзитета, могу лако бити проглашени и за генија, првог до Тесле.
И међу Србима из Србије има разлике. Најбољи, најпаметнији и некако „најсветскији“ су они који своје приходе, или бар део прихода зарађују код иностраних спонзора и који су део какве међународне економске, интересне или лобистичке асоцијације.
Тај инострани печат је у Србији гаранција квалитета. Отуда не чуди да је непропорционално велики број државних функција припао управо кадровима који имају неки од поменутих „иностраних сертификата“.
Ако се остави по страни експеримент са америчким бизнисменом Миланом Панићем с почетка деведесетих година прошлог века, тек су октобарске промене из 2000. широм отвориле врата за Србе са иностраним сертификатом. Кадровска селекција од тада почива на дискретним сугестијама странаца или на препорукама типа – имам другара напољу и он је супер, маме ми. Ово није карикирање, већ је илустрација функционисања транзиционе кадровске политике у Србији.
Неколико разлога је допринело оваквом стању. Прво, ту је комплекс инфериорности који је дубоко усађен у српско биће по коме увек више вреди оно што долази споља. Друго, када су надобудни и неискусни транзициони реформатори разграђивали државу они су поверовали да ће им сертификовани Срби у сарадњи са иностраним саветницима преко ноћи направити нову, бољу државу. Треће, и странци су их уверавали да се нова држава управо тако прави и да су питања безбедности превазиђена будући да смо од данас сви „наши“. Четврто и најважније – све и да ствари крену по злу, реформатори неће трпети последице неуспеха, нити ће икада за њих одговарати. Тај принцип неодговорности је уграђен у темеље транзиционе демократије.
Комплекс инфериорности дубоко је усађен у српско биће, а по њему увек више вреди оно што долази споља
Сертификовани спасиоци тако долазе и одлазе, док Србија наставља да тоне. Небитно је да ли је тај свет добронамеран али неспособан, да ли ради само у сопственом интересу или ради и у интересу неке треће, заинтересоване стране. Небитно је и да ли спасиоци живе у Србији или ће само доћи и проћи кроз Србију. Важан је резултат, а он је поразан.
У озбиљним државама политички кадрови морају доказивати свој интегритет и управљачки квалитет пред домаћом јавношћу и морају проћи ригорозне безбедносне провере. Чини се да се у Србији такав приступ сматра параноичним и демодираним реликтом тоталитарне прошлости.
Да би Србија почела да личи на озбиљну државу, бар када је кадровска политика у питању, не би било згорег увести неколико важних безбедносних правила. На пример, нико ко има више од једног држављанства не може бити на државној функцији нити може имати приступ поверљивим информацијама. Било би логично да само грађани који у Србији континуирано живе могу бити бирани на државне функције. Било би логично да неко ко је био финансиран новцем наднационалних економских или политичких институција или је њихов члан, не може бити у структурама власти.
Овај радикални приступ би можда био неправедан и увредљив за многе од способних и часних Срба који су патриотски опредељени и имају политичке амбиције. Овакав предлог би их на неки начин сврстао у грађане другог реда који су сумњиви по себи. Искуство учи и да нема никакве гаранције да су Срби „без сертификата“ оданији Србији од оних које овакав предлог дисквалификује.
Колико се год мана може наћи овако рестриктивној и опрезној кадровској политици, она не рефлектује параноју. Реч је о одговорном приступу и поштовању правила по којима функционишу уређене државе са дугом демократском традицијом. У таквим државама би текст попут овога био сасвим излишан, јер све што се овде предлаже, тамо се подразумева.
Узгред, ваш колумниста је човек са двојним држављанством који већ четврт века живи ван Србије.
Никола Катић
Пословни консултант
www.nkatic.wordpress.com
