Чучи ли испод обасјаног темена “начелника комуналне полиције” погани мозак чувара из Аушвица, који само “испуњава наређења” и “слово закона? Или је то само ум осионог властодршца који не подноси да га било ко контролише

Тај ме је снимак истински више узнемирио од свих оних “скандалозних” и “18+” које из дана у дан каче наши портали. Имао сам готово опипљив осећај непријатности, малтене истоветан оном када вам прикажу фотографије на којима муче животиње. И редовно се тада запиташ: ко су ти људи? Ко би могао да одсече псу шапе, ко би могао да баци петарду право пред њушкицу, ко би могао да убије мачку? Гледаш, и не желиш да гледаш, и надаш се да не познајеш никог таквог.

Овај снимак није имао везе са животињама, мада је био страшан. На њему, видели сте га вероватно, комунални полицајци приводе тридесетогодишњу девојку, стављају јој лисице док она плаче, јечи и моли их, и потом је одводе према земунској станици полиције, везану као каквог криминалца. Девојка, чије само иницијале знамо, није имала откуцану БусПлус карту, а њен додатни прекршај, због које ће добити и пријаву и лисице, био је што није дала личну “службеном лицу”.

`Другови комуналци и ваши надређени, знајте ово: Бранићемо наш град, без обзира на цену, снимаћемо вас у трамвајима, снимаћемо вас у тролејбусима, снимаћемо вас на трговима, снимаћемо вас на пољима и на улицама, снимаћемо и у брдима; никада се нећемо предати`

Осећај немоћи не пролази већ данима. Од недеље увече, мада сам то релативно уредно досад чинио, нисам откуцао ниједан БусПлус, чекајући да ми дође мала патрола контролора, па да затражим да одмах позову своје пајтосе комуналце. Желео сам, као и сваки човек који се осећа понижено и немоћно – а у Србији је, у последњих неколико месеци, то више правило него изузетак – да макар из ината и ја проживим судбину оне Земунке, да не дам личну карту, да дођу момци у униформама, да их макар сочно опсујем, да их снимам док се и на мени иживљавају… Баш као што сам пожелео, док сам гледао онај клип, да се потучем с њима (исти су импулс имали и пролазници!), па ком сузавац по лицу и пендрек по леђима, ком образ пун балеге…
Авај, нису се појавили, мада их и даље чекам. Не више да се с њима побијем, таква ме је жестина прошла, само да их питам ко су они.

Ко су ти људи, стварно? Ко су те сподобе у униформама које стављају лисице обичним Београђанима у по бела дана, е да би се доцније још бранили како је тај поступак оправдан јер “ко зна ко све крије свој идентитет”. Чучи ли испод обасјаног темена “начелника комуналне полиције” погани мозак чувара из Аушвица, који само “испуњава наређења” и “слово закона”, не рачунајући да су испред њега људи, од крви, меса, снова и празног БусПлуса, не схватајући да је он ту због нас, а не ми због њих?

Или је то само ум осионог властодршца који не подноси да га било ко контролише, исти онај принцип по којем професори постају незналице, а омбудсман Саша Јанковић ових дана бива проглашен малтене за лажова и преваранта… Шта ће њима контрола, правничка или медијска, кад они све најбоље знају?

Комунална полиција је, схватам онда, талог партијски позапошљаваних марионета – нестало је штамбиља по општинама, биће, па сте морали своје да гурнете на улицу? – непознате стручне спреме и неутврђене психичке подобности, са по шест месеци некаквог курса који су наврат-нанос завршили.

За разлику од обичних полицајаца, који могу бити овакви и онакви (мада су, и нисам нимало ироничан, све бољи), ови комунални, ваљда из свог комплекса ниже вредности, из тога што су превише самонабеђени да буду ђубретари, а премало квалификовани да буду прави пандури, за кратко време су се показали опаснима. И у томе имају подршку истих таквих умова који их воде, чија је прва реакција – човеку име нећу помињати, није достојан чак ни ових редова на крају Недељника – била да запрети и осталим “преступницима” и да припрети свим грађанима да нипошто не смеју да снимају “комуналце” у акцији.
Не значи све ово да Комунална полиција не треба да постоји. Не, али њихово је да гледају ко је зафрљачио жваку на тротоар, ко псу није ставио брњицу, а ко је хитнуо кесу са трећег спрата. Не да хапсе због 73 – седамдесет три! – динара.

А што се тиче “неовлашћеног снимања”, друговима с пендрецима и партијским књижицама и њиховим надређенима, свима онима који би од нас направили мекетаво стадо које покуњено стоји док га шишају и деру, имам да поручим ово, а ви замислите да управо вадим телефон и укључујем снимање, са све лептир-машном и томпусом у углу усана:

Бранићемо наш град, без обзира на цену, снимаћемо вас на плажама, снимаћемо вас у трамвајима, снимаћемо вас у тролејбусима, снимаћемо вас на трговима, снимаћемо вас на пољима и на улицама, снимаћемо и у брдима; никада се нећемо предати.

ПИШЕ МАРКО ПРЕЛЕВИЋ, Недељник