Комунисти помагали усташки устанак

Како је почела сарадња бољшевика и Павелићевих следбеника. Југословенски комунисти у усташком покрету препознали “револуционарни карактер” који се бори против Београдa.

Међу првим земљама с којима је Совјетски Савез успоставио дипломатске односе била је фашистичка Италија. Рим и Москва, иако су им идеологије биле супротне, једно време имале су истоветан циљ: уништење европског поретка утврђеног међународним мировним уговорима. У оквиру тог циља поклопио се заједнички интерес да је неопходно растурити Југославију као “вештачку версајску творевину”. Спроводећи своју политику и преко Коминтерне, Стаљин је лоше процењивао да му од фашизма не прети никаква опасност, јер је окренут против земаља западне демократије. Био је убеђен да ће се та два буржоаска блока међусобно уништавати и да би такав њихов однос помогао у “извођењу” светске револуције. Зато је са Италијом најпре дошло до сарадње на организованом тероризму.

Бољшевици су оправдавали терористичке акције појединаца, тврдећи да би убиства појединих представника режима могла да заплаше и дезорганизују државну власт. У својој политици разбијања Југославије, Коминтерна је подржавала и подстицала националне организације и групе на Балкану које су се служиле терором и таквом активношћу могле да изазову шире сукобе међу државама на европском простору. Двадесетих година прошлог века, у Бечу је организована и група југословенских комуниста, као “војна ћелија за специјалне задатке”. Групом је руководио Мустафа Голубић, некада припадник “Црне руке”, за кога се у то време сумњало да се бави конспиративним радом, између осталог и планирањем атентата на краља Александра.

Усташки покрет у Хрватској је настао из Хрватске странке права, чији је оснивач био Јосип Франк, због тога су припаднике ове странке називали франковци. Иако су били безначајна политичка организација, издвајали су се радикалним циљевима. Најзначајни је био издвајање Хрватске из Југославије. Франковци су се од определили да им главно дејство буде из иностранства. У Бечу је био огранак, на чијем се челу налазио барон Стјепан Саркотић, бивиши генерал аустроугарске војске, а у Будимпешти Иво Франк, син оснивача странке. У Загребу је странком руководио адвокат Анте Павелић. Он је формирао терористичку организацију “Хрватски домобран”, која је заправо зачетак усташке организације.

Павелић 19. јануара 1929. године напушта земљу. У Бечу и Будимпешти повезује се са хрватском емиграцијом, а затим у Софији с вођстном ВМРО. Заједничи циљ је – рушити Југославију.

Јуна те године Павелић се састаје са важним људима из италијанског министарства. Он тражи да се што пре Хрвати наоружају и добро организују. Други његов захтев је – убити краља Александра – јер би се после тога Југославија распала. Представници Рима прихватају ове захтеве, па је италијанска влада већ од јесени 1929. финансира усташку организацију са 200.000 лира месечно. Тада је то значајна сума новца.Истовремено Министарство иностраних послова у Риму формира специјално одељење које има задатак да пружа новчану помоћ и обезбеђује оружје. Колики је значај овој сарадњи давала италијанска страна говори податак да је ускоро по Павелићевом доласку у Италију дошло и до његовог сусрета са с Мусолинијем.

Југословенски комунисти с будном пажњом прате Павелићеве активности у иностранству. Разлог је једноставан, заједничка сарадња јер они у усташком покрету препознају “револуционарним карактер” пошто се одлучно бори против режима у Београду. Тадашњи односи Југославије и Италије наговештавали су ћи могућност избијања рата који је требало искористити “у борби против српског империјализма”. Секретар КПЈ Милан Горкић залагао се за “стратешки споразум” са Италијом и Мађарском, и то по цену уступања неких области тим државама. Директиве из Москве тражиле су стварање “борбеног споразума” с националним организацијама, и да комунисти шаљу своје људе у Павелићеве војне одреде, да тамо изнутра раде. Захтев да се комунисти упуте у Јанка Пусту, где су се обучавали хрватски терористи, стигао је после сазнања да Павелић планира да у Југославију убаци усташке групе, обучене за “герилску борбу”. Ни усташки логори у Италији нису прошли без присуства кумунистичких емисара. Њихов задатак је био да се обавесте о усташкој спремности за заједничке акције.

– Метод рада комуниста био је и успостављање директног контакта с појединим усташким првацима, у првом реду с Бранком Јелићем и Младеном Лорковићем у Берлину. Комунисти су настојали да у усташким организацијама и ВМРО задобију утицај и спроводе своју политику, али уместо да стекну водећи положај и управљају њиховим радом, догађало се да су потпадали под утицај ових терористичких група, сводећи своју улогу на подршку и учешће у њиховим акцијама – писао је поводом ових догађаја др Бранислав Глигоријевић.

Припреме за устанак у Хрватској почеле су средином 1931. године. План је био да почне у Лици, јер је преко Велебита најлакше било допремити оружје и муницију. Човек за везу у замљи био је Андрија Артуковић, адвокат из Госпића, челник терористичке организације “Хрватска национална омладина”. Почетком 1932. у Бечу Павелић даје Артуковићу десет милона лира помоћи за организацију побуне. Нешто доцније, на новом састанку, на италијанско-аустријској граници, Артуковић подноси извештај: “Припреме се успешно одвијају, ситуација је повољна, организовано је усташко језгро, на чијем је челу Јуца Рукавина, бивши аустроугарски официр. Може да се рачуна на 3.000 људи, које само треба наоружати”. У марту, у Трсту се састаје усташки штаб: Павелић, Густав Перчец, Бранимир Јелић, Серваци. Разрађени су детаљи устанка. Циљ је био да се прошири по Хрватској, док би Далмацију требало препустити окупацији фашистичке милиције. Овај податак очито говори да је Павелић још тада прихватио да Далмација у будућности припадне Италији.

“Устанак је започео 7. септембра 1932, када је десетак униформисаних усташа с наоружањем пребачено са италијанске територије, преко Задра. Њихова акција свела се на напад на жандармеријску станицу у Брушанима. Жандарми су, међутим, одбили напад и касније, у потери, убили једног усташу, док су се остали разбежали, остављајући за собом седам сандука експлозива и муниције италијанске производње. Иако је руководство КПЈ упутило проглас “цијелом хрватском народу” да свом снагом подупру усташе, њихова акција није наишла ни на какав одзив. Југословенске власти концентрисале су у Далмацији велике војне снаге и предузеле чишћење терена. У тој акцији ухапшен је један од коловођа, Јуца Рукавина, док је Андрија Артуковић успео да побегне из земље. Читав овај подухват, назван “Лички устанак”, дуго и темељито припреман од стране усташа и италијанских фашиста, претпрео је потпуни неуспех. То је коначно уверило Павелића и његове моћне заштитнике да у Југославији не може да рачуна ни на какву масовнију акцију. Преостало му је оно чему је био вичан, а то је извођење појединачних терористичких акција без борбе, из заседе – пише др Бранислав Глигоријевић.

Оружани упад усташке организације није прошао без потпоре југословенских комуниста. Поред прогласа “цијелом хрватском народу” да се прикључи Павелићевим следбеницима, организовали су и своје акције. У архивском фонду Милана Стојадиноваћа може да се пронађе извештај Евгенија Жукова из тог периода из кога се види да у терористичким активностима у Југославији комунисти нису имали већег успеха. Из овог документа се види и да је у априлу 1932. похапшена група нижих официра, која је по налогу руководства КПЈ припремала пуч у 45. пешадијском пуку у Марибору, с циљем да преузму власт у овом граду. У то време, ухапшена јс и група од четрдесетак комуниста у Бихаћу, међу којима је био и Оскар Давичо, која је припремала напад на тамошњи гарнизон, како би дошла до оружја. Исте године припреман је и “оружани устанак” комуниста и федералиста у Црној Гори, и у ту сврху набављано је оружје из Италије. Према замисли главног стратега Адолфа Мука, једног од југословенских коминистичких првака, циљ устанка је био директно припајање Црне Горе Совјетској унији.

ПРВИ КОМУНИСТИЧКИ УСТАНАК

Након увођења шестојануарске диктатуре у Југославији, КПЈ је позвала на оружани отпор. Та 1929. година је обележена серијом оружаних окршаја комуниста и полиције. На челу Партије налазио се Јован Малишић, који се по земљи кретао под именом Милан Мартиновић. Он и његови следбеници су узалуд покушавали да покрену масе на “оружани устанак” путем изолованих уличних борби. Скојевци су били углавном истурени у овим уличним побунама. Улазили су у оружане окршаје с полицијом, убијали жандарме, али и сами гинули. Ова тактика КПЈ је изазвала оштре одмазде полиције. Последице су биле да је убијено више десетина комуниста, међу којима су биле и вође, укључујући Малишићевог заменика Ђуру Ђаковића. Неколико стотина чланова КПЈ је ухапшено.

Основни циљ ове акције није више био свргавање буржоазије класном борбом, већ рушење југословенске државе. Упућивани су позиви народу у Хрватској, Словенији, Црној Гори и Македонији да с оружјем изборе националну самосталност. У прогласима Хрватима, комунисти су их позивали “да је куцнуо час да у отвореној борби против београдских властодржаца извојује своју слободу и државну самосталност”. Осниване су посебне организације за остваривање сарадње с франковцима, односно, усташким покретом. Скојевци били су углавном истурени у овим уличним побунама. Улазили су у оружане окршаје с полицијом, убијали жандарме, али и сами гинули.

Иван Миладиновић, Новости