„Политика” је у свом издању од 27. новембра, пре 68 година, на насловној страни објавила списак 105 стрељаних у Београду, што је тек мали део страдалих од руке домаћих власти после ослобођења земље. Државна комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944, прикупила је до сада податке о око 40.000 лица страдалих у послератним чисткама, на 211 евидентираних локација. На њиховом сајту налази се Отворена књига жртва, садржајна и модерна база података, доступна свим грађанима.
– Сваки дан нам се јављају људии достављају нове податке. Обраћају нам се и судови у поступку рехабилитације и реституције. За сваку особу у бази података постоји име и презиме, занимање, националност, пребивалиште, време и место рођења и страдања. Увели смо и могућност да корисници притиском на дугме добију комплетне статистичке извештаје – каже за „Политику” секретар Државне комисије др Срђан Цветковић.
У регистру жртава графички је приказан број убијених, осуђених на смрт, умрлих у логору, несталих, затим колико је припадника које националности страдало, под којом квалификацијом, као и њихова старосна доб и припадност одређеним формацијама у рату.
– Према досадашњим подацима, који нису коначни, тек око 2.500 лица је осуђено на смрт, док су остали ликвидирани без суда или су страдали у логору. Највише је страдало Срба, затим Немаца, Мађара, Албанаца, Бошњака… По политичкој структури највише је колабораната и народних непријатеља, затим припадника, симпатизера и сарадника Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), сарадника и припадника албанских и бошњачких милиција, док су у Војводини најбројнији Немци и Мађари оптужени за колаборацију и учешће у окупационим формацијама, али и знатан број Срба, народних непријатеља. Међу страдалима је много деце, више од осам одсто, као и жена и старих преко 66 година живота – открива секретар Државне комисије.
Цветковић износи и заступљеност жртава у друштвеној структури.
– Предњаче занатлије (2.086), трговци-кафеџије (776), домаћице (2.198), жандарми (1.568), адвокати и судије (112), чиновници (940), ученици и студенти (397), учитељи и професори, инжењери (326), сеоски кметови/председници општина и начелници (255), официри (810), свештеници (126), индустријалци и предузетници (147), глумци/уметници (70), радници (714), лекари и апотекари (93), новинари (70). Ипак, највише је земљорадника, више од 8.000, махом имућнијих домаћина – наводи наш саговорник.
Цветковић наглашава да нису сви противправно лишени живота, нити да су невини.
– Било је ту много људи које би свака власт судила за колаборацију и ратне злочине. Ипак, јасно се види политичка и класна мотивисаност многих злочина. На мети се добрим делом нашао средњи предузетнички слој, образованији људи антикомунистички оријентисани, припадници слободних професија, а у селима кметови, деловође и такозвани кулачки елементи. То је била само прва фаза ка даљем притиску на ове слојеве друштва, кроз процес национализације и конфискације имовине грађанства, као и колективизације на селу у време прве петолетке – објашњава Цветковић.
Рад Комисије није завршен, она наставља са прикупљањем података, што би требало да буде окончано до краја следеће године.
– Завршен попис жртава је велики корак у суочавању са болном темом о којој се дуго ћутало и својеврсна сатисфакција породицама страдалих. Мада је у овом случају он у другом плану, постоји у свему и научни допринос, кроз квалитетну и објективну анализу, са становишта историје, социологије, антропологије – додаје секретар Комисије.
Коначан списак жртава убијених у Србији после септембра 1944, као и рад Међуакадемијске српско-мађарске комисије за попис свих жртава рата у Војводини од 1941. до 1948, требало би да буде, према Цветковићевој замисли, први степеник у стварању јединствене базе свих жртава у страдалих у Другом светском рату и после.
– Постоји идеја да се сви регистри усаврше и објаве маја 2015, на 70. годишњицу окончања Другог светског рата. Знало би се тачно колико је људи, на који начин и од кога страдало. Верујем да би то на неки начин помогло и помирењу међу живима, што би био врхунски допринос наше генерације истраживача – каже Срђан Цветковић.
Политика
