Обиљежавање 13.јула у Даниловграду било је налик некадашој прослави Титовог рођендана, односно Дана младости, на стадиону ЈНА. Подсјетићемо оне млађе да се тог дана уручивала штафета Брозу, коју су претходно носили заслужни омладинци и скојевци широм оне бивше СФРЈ, а финале тог ултранационалкомунистичког маратона одржавало се у Београду на поменутом стадиону „Партизана“. Био је то врхунац испољавања оданости врховном вођи, а у томе су сви слојеви друштва имали своју улогу. Од пионира до предсједника општина, разних нижих и виших идеолошких кабинета, а од поплаве полтрона и примитивних улизица данима се није могло прићи београдском фудбалском игралишту.
Али, види врага, у несрећном Монтенегру, васкрснули су најгори облици те идеологије, а њену презентацију могли смо да видимо јуче у Даниловграду. Свега је ту било. Од несрећне и злоупотријебљене дјеце којима су наставници ставили црвене пионирске мараме и натјерали их да пуштају голубе мира испред врховног вође и данашњег господара наших живота, па до оних улизица и додворица ДПС-а. Мислим да се јуче у Даниловгрду од њих није могло живјети, а неколико пријатеља из тог града ме је звало да ми каже да је град од зоре блокиран и да не могу да мрдну из куће од полиције и САЈ-а.
Наоружани заставама, са сликом омиљеног лидера у срцу, махали су до изнемоглости испред његовог носа надајући се да ће их он видјети, погледати и намигнути. Уколико су добили неки од тих мигова вјерујем да ће од тога живјети наредних годину дана и да им хљеба за то вријеме не треба.
Наравно, то није могло да прође без дворских музичара, таман као у Титово доба. И Тито је имао омиљене пјеваче, а јуче у Даниловграду сви су видјели који су то омиљени вокали лидера ДПС-а. Нешто нијесам сигуран ко је његов омиљени кувар, али вјероватно Даниловтрађни најбоље знају, јер су вјероватно сазнали гдје је омиљени вођа и његова дворска и
удворичка пратња одсјела након одгледаног националкомунитичког плеса у центру тога града.
О ономе што се тамо причало не вриједи трошити ријечи. Све то је засенила новокомпонована прослава нове монтенегринске штафете о оде омиљеном вођи. Нека само он поживи биће овога још и у још горем облику, а причаће о томе онај ко све ово преживи и остане након ових комунистичких екстаза и мамурлука здрав у памет!
Пише: Иван Милошевић, ИН4С
Данас је 17. јул 2019. године. Навршиле су се 73 године од дана кад су комунистички изроди на челу са Брозом и српским издајницима, на правди Бога, стријељали невиног, часног српског родољуба и генерала Драгољуба Дражу Михаиловића. Његова неопојана душа лута беспућима Краљеве земље тражећи мир и спокој, како часном генералу, тако и његовом народа српском. Комунистички лешинари не дају ни мира ни спокоја.