ТЕШКА новембарска киша спира лишће и прашину са стрмих падина Лисичијег потока под Дедињем, а ни потоп не може да опере срамоту скрнављења ликова на зиду сећања за жртве комунистичких “дивљих чишћења” 1944. године.
Капи кише сливају се као сузе из очију слика које су црном бојом претворене у мрачне рупе или црвеном у живе ране. Млазом спреја су “зашивене” усне мушкараца и жена које је Озна убијала у некадашњој шумској јарузи, без суђења и права на одбрану. Имена су им пребојена до непрепознатљивости, подсећајући на деценије тмине страха и ћутања о злочину, када су преко необележених гробова Београђана грађени стамбени блокови.
Академик Матија Бећковић је масовна стратишта налик овом у Лисичијем потоку назвао “неоткривеним подземним српским архипелагом, који није гробље, али јесте гробница, каквих нема више нигде у данашњој Европи”.
– Скрнављење ликова жртава које су више од 70 година лишене и живота и смрти починили су исти они злочинци из 1944. чије зло семе и даље рађа. Ископали су им очи, јер се плаше њиховог погледа, уста су им ушили да не сведоче, имена су им зацрнели да би их изнова сакрили. Узалуд. Ни земља ни небо не дају да се сакрију невине жртве. Њима још не знамо ни имена, ни колико их је било, али знамо да нису случајно доведене и побијене близу Белог двора. Овде није могао бити ликвидиран било ко, а лако би било погодити ко је волео да то гледа.
На зиду крај портрета жртва које после скрнављења подсећају на лица Срба страдалих у усташком бестијању, починиоци су оставили потпис АФА (Антифашистичка акција). На платну испод зида сећања написано је: “Новембра 1944. комунисти стрељали, новембра 2021. скојевци прецртали”.
– Мислио сам да ће ово бити споменик помирења, који ће подсећати да Србин не сме да убија Србина због идеологије, али сам се преварио, дух братоубилачке мржње је жив – испричао нам је потресено Милорад Лончар, зурећи у унакажене слике стрељаних Београђана.
– Какви су то људи смислили да оскрнаве споменик уочи великог хришћанског празника Митровдана, да оскрнаве задушнице, да мртвима не дају мира. Нису то никакви неразумни клинци, то су изопачене особе које само чекају прилику да са рањавања слика пређу на злочине над људима.
Аутомобили успоравају крај зида сећања, а пролазници застају и с неверицом посматрају болесну сценографију коју су на њему направили самозвани антифашисти – фашистичким методима.
– Главе које су овако нешто смислиле зреле су за психијатра – коментарисао је радник фирме из суседства.
– Нисам ја ни за партизане, ни за четнике, то је прошлост, али сада разумем зашто су се људи плашили бољшевика. Када гледам овај зид, ја видим на њему и фреску Симониде у Грачаници коју су унаказили Турци, како је Милан Ракић описао:
“Ископаше ти очи, лепа слико…” Ови сигирно нису читали Ракића, ако су ишта и прочитали у животу. Молим вас не наводите ми име, видите да тероришу овде, нећу да ми дођу ноћу и разлупају фирму.
МАСОВНА ГРОБНИЦА
ДРЖАВНА комисија за проналажење и обележавање тајних гробница жртава режима од 1944. до 1953. године, потврдила је имена 3.615 Београђана који су побијени без суђења и права на одбрану. Претпоставља се да их је око 1.000 ликвидирано у Лисичијем потоку. Сведочанстава о овом злочину пред крај живота дао је некадашњи мајор Озне Милан Трешњић.
Б. СУБАШИЋ, Новости.рс
