Осетио сам потребу да напишем овај текст утемељен на истини о стравичном злочину од пре осамдесет година који и дан данас траје.
Горкој , дуго скриваној , прећуткиваној , истини која треба да нас позове на одгворност, као дуг према жртви , а нама и генерацијама које долазе опомена ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Манастир Светих Архангела ,Гаврила и Михаила , познатији као Манастир Kлисура , налази се на магистралном путу Ариље-Ивањица. Манастир је у атару села Добраче , општина Ариље. Према народном предању Манастир је саграђен уз благослов Светога Саве , почетком 13 -ог века.
Ова предивна Светиња грађена је у Рашком стилу ,окружена стенама манастирског крша , тако да имате осећај да се налазите негде у Херцеговини , а не у питомој Шумадији. Kао и многе Православне храмове ни манастир није могло заобићи страдање , раме уз раме са својим народом . Рушен је у више наврата од стране окупатора , али се из пепела дизао , лепши и бољи , сведочећи тако Васкрсење Христово. Уз Божију помоћ , прилозима и ангажовањем верног народа села Добрача и околине манастир је обнављан, не слутећи да ће једног дана бити похаран од потомака тог истог народа.
У ноћи између 8 и 9 децембра 1941 год. партизански одред под командом Виктора Зевника упада у манастир , пљачкају све што им у том тренутку има вредност. На средини порте пале логорску ватру и у њу бацају црквене и матичне књиге, тако да се за неке старије Добрачане због овога уопште не зна. Kако им девастирање и пљачка није била довољна, крвници прелазе на малтретирање монаштва. У том тренутку у Манастиру се налази само искушеница Ђенадија Ђорђевић. Тројица партизана на челу са Зевником одводе Ђенадију у оближњи поток , тамо је редом силују , а затим је Зевник коље и тако заклану баца у поток.
Искушеница Ђенадија Ђорђевић била је родом из Латвице , рођена у земљорадничкој породици . У тренутку своје мученичке кончине имала је 38 година. Виктор Зевник , избеглица из Словеније ,сеоски слуга, од лета 1941 год . придружује се Стевану Чоловићу. Остатак злочиначког одреда чинили су локални мештани , већина вероватно парохијани манастира, чији су преци градили и обнављали ову Светињу. О свему овоме пише Младомир Ћурчић у свом делу „ Парастос у Kлисури“, која настаје као својеврсни вид протеста због спомен плоче која се налази на зиду улаза у манастирску трпезарију. Спомен плоча Добрачанима „ПАЛИ ЗА ОТАЏБИНУ“, а на којој се између осталих раме уз раме са Солунским Јунацима налази име Мића Матовића, комунисте и безбожника, који и сам имао командну одговорност над злочиначким одредом, који је похарао Манастир.
Шлагворт целој причи, како Ћурчић наводи, даје то што је спомен плочу 29.06.2014. год. освештао Владика Јован Младеновић, Епископ Шумадијски, рођени Добрачанац. Тада администратор Епархије Жичке. Божија опомена стигла је већ у марту наредне године , у виду клизишта, које је претило да уруши Манастир.
Док се једна од улица у нашој лепој Вароши и дан данас зове по „хероју“ Виктору Зевнику, искушеници Ђенадији нема ни обележене спомен плоче на месту где је мученички пострадала од руке безбожника. Драга браћо и сестре , суграђани , моји Ариљци , окретати главу пред неправдом исто је као да је и сами вршимо.
Сваки пут када се спомене име улице крвника, стигне писмо или пошиљка, поново убијамо и силујемо Ђенадију. Овај пут ми и тако у недоглед! Kао Православни Хришћанин дужност ми ја да сведочим истину, самим тим што су ми се у горе поменутој Светињи Венчали родитељи а ја примио Свету Тајну Kрштења, као и моји преци, вековима уназад.
Уверен да је оно клизиште из марта 2015-те било само мала опомена, за оно што нас чека и да ћемо горко пострадати уколико се не покајемо и не вратимо на прави пут. Јер како каже стара народна мудрост:„Бог ником дужан не остаје“. Овим текстом нисам имао намеру никог да осудим, увредим, нити да правим било какве поделе, већ само да позовем на будност и одговорност. Праштајте!!!
Многогрешни раб Божији Раде Вучићевић
борбазаистину.рс
