Комунизам Мозеса Мордекаја Левија

Поглавље  из књиге “Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере”, Драгана Р. Млађеновића

Који је циљ ове огромне и до танчина смишљене Завере? Уколико је то потпуна власт, онда је сваки систем који концентрише власт у рукама неколицине, пожељан. У терминима управљања, дакле, крајњи облик такве власти јесте – комунизам. Он је оличење максималне власти над економијом и над појединцем. Завереници „желе такву власт зато што знају да социјализам (а такође и комунизам) није хуманитарни систем за распоред богатства, већ за његово концентрисање и контролисање. Они такође знају да је то систем за концентрисање и контролисање људи“.[1]

У комунистичким школама су нас учили да је такозвани „отац комунизма“ био Карл Маркс (Karl Marx). Рођен је 1818. године у Триру у Рајнској области, у побожној јеврејској (или тачније хазарској) породици, која је 1824. приступила хришћанској заједници протестаната. Право име Карла Маркса било је Мозес Мордекај Леви.Марксов први писани рад носио је наслов Заједница верних у Христу, у коме је написао: „Уз помоћ љубави којом љубимо Христа, ми истовремено окрећемо срца према браћи нашој која су с нама најближе повезана, због којих је Он лично Себе принео на жртву“.[2]

Ако је веровати Огисту Корнију, једном од Марксових најбољих биографа, млади Карл је био „жртва једне дубоке кризе“,[3] а преобраћење од побожног Хришћанина у острашћеног сатанисту завршило се у његовој седамнаестој години. У то време је Маркс написао песму Бледа девојка:

„И тако изгубих небо,

И знам то веома добро,

Душа моја, доскора верна Богу,

Обележена за пакао би“.[4]

Други том Вурмбрантове књиге, а први по реду објављивања, носи наслов „Је ли Карл Маркс био сатанист?“ Ту пише: „Георг Јунг, Марксов пријатељ у то доба, дао је неке коментаре о Марксовом понашању: `Маркс ће сасвим сигурно изгнати Бога са небеса, и чак ће му судити. Маркс назива хришћанску веру најнеморалнијом од свих религија`“.[5]

Марксов однос према Хришћанству можемо видети у следећим белешкама: „Укидање религије као илузије људске среће представља уствари захтев за њиховом истинском срећом.[6] „Желим да се осветим Ономе који изнад нас влада“.[7] „Морамо ратовати против свих преовлађујућих идеја, религије, државе, земље, патриотизма. Идеја Бога је кључна идеја изопачене цивилизације. Она мора да буде уништена“.[8]

Први Марксов младалачки драмски текст носио је наслов „Уланем“, што се тумачи као анаграм Христовог старозаветног имена Еммануел (хебрејски С нама Бог). Тај Марксов драмски првенац има фаустовску тему – главни јунак, Уланем, продао је душу „кнезу таме“. На крају драме, на самрти, Уланем изриче човечанству страшно проклетство.

У младости је Марксов пријатељ био и француски социјалист Пјер Жозеф Прудон (Pierre Joseph Proudhon, 1809-65), који је немало утицао на Марксове антирелигијске погледе. Прудон је написао да је Бог праобразац неправде: „Досегли смо знање упркос Богу, и створили смо друштво упркос Њему. Сваки корак напред је победа којом ми надвладавамо Божанство. Бог је глупост и кукавичлук; Бог је лицемерје и неистинитост; Бог је тиранија и сиромаштво; Бог је зло. Људскост која се савија испред олтара, људскост која је робље краљева и свештеника, нека је проклета… Кунем се, Боже, с руком пруженом пут небеса, да Ти ниси ништа друго до убица мога разума, скиптар моје савести… Бог је у суштини антицивилизован, антилибералан и нечовечан“.[9]

Запажате да мисли овог човека нису мисли једног атеисте. Маркс и његови пријатељи у овом раздобљу нису били атеисти каквима их данашњи марксисти описују. То што отворено клеветају и грде Бога било је зато што Га мрзе, али и на тај начин признају Његово постојање. Они у питање доводе Његову надмоћ. Оно што је изменило Марксов поглед на живот, била је чињеница да је открио свет клањања сатани. Постоје докази да се приклонио сатанском култу који је водила вештица Џоана Сауткот (Jo­an So­ut­hcott), која је тврдила да је у вези са демоном Шилохом.[10] Један од посебних одлика спољашњег изгледа чланова овога култа била је дуга разбарушена коса и непоткресана брада – управо онако како је Маркс изгледао. И Прудон је слично изгледао, и сасвим је могуће да је и он припадао истом култу.[11]

Евгениј Головин (Ев­ге­ний Алек­сан­дро­вич Го­ло­вин),  савремени руски културолог, примећује и подвлачи да је „Карл Маркс, оснивач наизглед материјалистичког учења, био лични пријатељ великог енглеског физичара и не мање спиритисте Вилијема Крукса (William Krux, 1832-1919). Могуће је да се лик баука који кружи Европом родио управо на спиритистичким сеансама“. Можемо додати да омиљени припев комунистичких песама „до последње капи крви“ дословно понавља речи средњовековних ђавопоклоничких миса. Па и формула „корак напред, два корака назад“ је црномагијски, ритуални корак сатане. Зар није много таквих подударности? Окултни корени комунизма још чекају да буду изучени.

Већ око 1841. године, у двадесет трећој години живота, Карл Маркс је антирелигиозно „преображен“ човек. Религију је видео као:

1. Механизам богатих помоћу којег сиромашне, потлачене раднике држе у стању сиромаштва;
2. Учење да имовина једног човека не припада другоме;
3. Учење да човек не треба да жуди за имовином другог човека;
4. Учење да сваки човек самоме себи треба да обезбеди средства за живот.

Људска срећа је, по овој Марксовој логици, зависила не само  од укидања религије, већ и од уништења капиталистичког система који охрабрује сваког појединца да личним радом подмирује сопствене потребе.[12]

Адам Вајсхаупт, о коме смо подробно говорили у претходним поглављима, умро је 1830. године, али је семе илуминатског зла које је посејао пало на плодно тле и дало добар род. Ред илумината који је основао 1776, и који је баварска полоцији забранила девет година касније, само је променио име – у време Вајсхауптове старости звао се Савез праведних.

Један од оснивача и најревноснији активиста ове организације био је „професионални“ револуционар Луј Огист Бланки (Louis August Blanqui, 1805-81), јунак француских „пролетерских“ устанака 1834, 1839. и 1848. године. Пламен ових побуна захватио је тада безмало целу Европу. Бланкијева тајна револуционарна друштва, Савез праведних и Савез прогнаних (ово друго је основао од прогнаних немачких радника у Паризу), готово су дословно и доследно прихватили сатанско учење и превратничка упутства Адама Вајсхаупта. Тако се Вајсхауптов теоријски илуминизам тридесетих и четрдесетих година 19. века преобразио у практични револуционарни „бланкизам“.

Тајни револуционарни Савез праведних бланкиста, 1846. године променио је назив и постао Савез комуниста, а међу члановима су били и Карл Маркс и његов пријатељ и „мецена“ Фридрих Енгелс (Friedrich Engels). Следеће, 1847. године, Савез комуниста је ову двојицу младих чланова ангажовао да за потребе активиста ове организације, и за пристојан хонорар, напишу Програм. Они су се дали на посао, рукопис завршили већ крајем године, а већ у фебруару 1848. Манифест комунистичке партије, како су га насловили, изашао је из штампе, најпре на енглеском и немачком, а ускоро и на француском језику.

Гери Ален, истраживач скривене историје, у изврсној студији Нико се не усуђује да то назове завером, анализира овај манифест који је запалио свет: „Ако проучите Марксов комунистички манифест, схватићете да, у суштини, тврди како ће пролетерска револуција успоставити социјалистичку диктатуру пролетаријата, која ће бити успостављена када се буду постигле три ствари:

1. Укидање свих права на приватну својину;
2. Распад породице; и
3. Уништење вере, коју је Маркс називао `опијумом за народ`.

Истини за вољу, Комунистички манифест је био у оптицају много година пре него што је Марксово име постало довољно пoзнато да би му се приписало ауторство овог важног револуционарног приручника. Једини Марксов задатак је, уствари, био да осавремени и преточи у револуционарне законе оне исте планове и начела која је Адам Вајсхаупт, оснивач реда Илумината у Баварској, осмислио седамдесет година раније. Многи озбиљни научници који се баве овим предметом, отворено признају да је Савез праведних једноставно био огранак илумината који су били присиљени да се повуку у подземље после упада баварске полиције 1785. године“.[13]

Комунизам је, дакле, требало да буде ударна песница свих антихришћанских, атеистичких и сатанистичких снага за радикално разарање Хришћанства (али и свих других вера), а у корист пребогатих контролора светске трговине и васцелог човечанства. У поменутој књизи Гери Ален закључује: „Комунизам није покрет угњетених маса, него су тај покрет створили, њиме манипулишу и користе га за своје циљеве они милијардери који теже да успоставе власт у читавом свету… најпре успостављањем социјалистичких влада у разним земљама, а затим уједињењем тих земаља помоћу једне велике `фузије` у свемоћну социјалистичку светску над-државу, можда под покровитељством Уједињених нација“.[14]

И данас интернационалисти широм света, као и у време првих европских буна и устанака, певају стих „Америка и Енглеска биће земља пролетерска“.

ЛИТЕРАТУРА

[1] Гери Ален, Они успевају, 1977. стр. 20.

[2] Ric­hard Wur­mbrand, Marx & Sa­tan, Whe­a­ton, 1986, p. 11.

[3] Augu­ste Cor­nie, Karl Marx, Pre­mière part, L’en­fan­ce et la je­u­nes­se, Pa­ris, 1955, p. 77.

[4]  Ричард Вурмбрант, Карл Маркс и сатана, Ваљево, 1990, стр. 16.

[5]  Richard Wurmbrand, Was Karl Marx a Satanist? Glen­dle, Ca­li­for­nia, 1976, р. 19.

[6] Исто дело, стр. 4.

[7] Исто дело, стр. 7.

[8] Исто дело, стр. 59.

[9] Исто дело, стр. 20-21.

[10] Исто дело, стр. 20.

[11] Ралф Еперсон, Нови светски поредак, Београд, 2001, стр. 112.

[12] Ралф Еперсон, Невидљива рука, Београд, 2000, стр. 97.

[13] Gary Allen, None Dare Call It Conspiracy, Concord Press, 1971, p. 25.

[14] Исто дело, стр. 35.

ИЗВОР: Центар академске речи