Комунизам у Србији

Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала

Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин – окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао:

Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142

У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. “Србији није довољно пуштено крви“, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из “ослобођеног“ Београда. “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава “полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге “На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, гласила је: “Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо“.143

Све новине садржале су чланке попут овог:

Не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира, ни среће, без потпуног, немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде која, како су то рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, обухвата освету… укључује освету.144

И годину дана после “ослобођења“ Србије, дотад невиђени говор мржње није силазио са насловних страна. Лист “Све за победу“, који је излазио у Ваљеву, 19. октобра 1945. на насловној страни доноси изјаву Александра Ранковића на митингу у Обреновцу:

Треба развијати и гајити мржњу према сваком непријатељу наше независности и слободе.145

Убиства без суда и суђења у Србији су била тако масовна, да их је, према сведочењу Милована Ђиласа, Ј. Б. Тито зауставио са следећим образложењем: “Нико се више не боји смртне казне!“146

То је било тек крајем 1945. године.

С друге стране, за Хрватску је издата наредба да се стихијно може “деловати“, односно убијати, само 24 часа, а не тако дуго као у Србији. Зато су комунисти у Хрватској ликвидирали знатно мање особа.147

Поред Озне (“Одељење за заштиту народа“), основана је још једна формација специјално за уништење “народних непријатеља“: КНОЈ (“Корпус народне одбране Југославије“). У одлуци о оснивању КНОЈ-а, све који не подржавају КПЈ Броз је означио као “антинародне банде“, наводећи као главни циљ ове формације “ликвидацију таквих банди“. Непријатељима партије Броз је прогласио и оне “који би били у стању да помажу те банде“, па чак и оне који се само “пасивно држе“. КНОЈ-у је наређено да хапси или потпуно исељава читава насеља која “потпомажу банду“, или се “банда“ у њима “с времена на време задржава“. КНОЈ је тражио дозволу да се, после масовних хапшења или пресељења, могу спроводити додатне репресалије, па и “паљевине и конфискације“. И то је одобрено. На крају је свим јединицама КНОЈ-а наређено да организују “натјецање“: “Која ће јединица највише убити и заробити“.148

Истовремено, почели су да се славе чак и комунисти које је народ упамтио као најсвирепије убице. Лист “Све за победу“ 19. јула 1945. доноси следећу вест:

Одликовани: Орденом заслуга за народ првог реда Стеван Филиповић, командант батаљона, Мајер Јосип, орденом братства и јединства првог реда, Борота Стеван, Орденом заслуга за народ другог реда.149

Ујесен 1941. Јосип Мајер и Стеван Борота тестером су пресекли Веселина Петровића, председника општине Дивци код Ваљева, док је Стеван Филиповић био један од џелата који су држали жртву. Цело село су окупили да гледа ритуално убиство. Одјек злочина био је тако страшан, да се чак и Ј. Б. Тито те јесени одрицао Боротиног одреда (почетком 1942. године сву тројицу ухватили су недићевци и јавно их обесили у Ваљеву).150

Одмах по освајању неког града, комунисти би све затворе напунили “народним непријатељима“. Ипак није било довољно ћелија, па су правили привремене тамнице. У Крушевцу, на пример, у затвор су претворили Реалну гимназију, кућу инжењера Жике Цветковића, Нагулићеву кућу, Начелство, тзв. “Зграду“ (данас конфекција “Звезда“), подрум Живановића (данас билијар сала), и многе друге зграде.

И све казнионице биле су препуне. Сремска Митровица је имала више заточеника него становника. У Забели, грађеној за 1.700 затвореника, јуна 1946. године било је 6.428 људи, а марта 1947. више од 12.000. Ћелије седмог павиљона, у којима је пре рата боравио по један осуђеник, сада су на 10 квадратних метара примале 10 до 14 особа.

Како ни после овога није било довољно места за ухапшенике, обновљен је рад концентрационих логора које су Немци управо напустили: Бањица и Сајмиште у Београду, Црвени крст у Нишу и Метино брдо поред Крагујевца.

И даље није било довољно места, па су комунисти почели да оснивају нове логоре: у Шапцу, Параћину, Куршумлији, Сокобањи, Зајечару, код Дечана у Метохији, итд.

Стојан Прибићевић јавио је једном америчком листу 27. јануара 1945. године да се “после ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу“. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали “између 13.000 и 30.000 људи“.151

Иза комуниста у престоници је остало више десетина масовних гробница. Једна од највећих налази се на локацији Белимарковића воћњак на Бањици, где су Немци током рата изградили највеће слагалиште бензина у земљи. Десетине огромних бетонских јама комунисти су напунили лешевима, а онда су почели да закопавају око њих.152

Друга велика масовна гробница налази се тик изнад авалског друма, од скретања за Рипањ према Београду. Био је то немачки ров за стојећи став, дуг око километар и по. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа. “Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи“, изјавио је Мија Петровић из Бадњевца код Крагујевца, тада припадник КНОЈ-а.153

Једне ноћи Озна је похапсила све возаче и кондуктере градског саобраћаја у Београду, само зато што су били униформисани, а униформе нису биле партизанске. Пошто трамваји, тролејбуси и аутобуси ујутру нису изашли на улице, управа Озне тражила је да се ови ухапшеници пусте. “Извини, шефе, не могу их пустити. Синоћ смо их побили“, гласио је одговор.154

Један од начелника Озне, Милан Трешњић, изјавио је да су само у кварту под његовом командом током два-три месеца после “ослобођења“ ликвидирали између 800 и 900 људи.155

А Београд је имао 16 квартова.

Трешњић је такође изјавио:

Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле буржоаске, ових експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, ја ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са све чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати.156

У једном чланку Трешњић пише да су спискови са именима ухапшених, уз основне податке, слати у Озну за Београд, настављајући:

Њихова оловка је ишла поред имена и уписивала само две речи: Бањица или стрељати… Ми смо били суд, све је обављала Озна… План је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. То је обављено успешно.157

Спискове враћане из градске Озне Трешњић је предавао стрељачком воду. “Он предвече повеже одређене за стрељање и поведе их у Лисичји поток или Бањичку ливаду“, пише Трешњић.

Шефови Озне за Београд тада су били Слободан Пенезић Крцун (октобра 1944), Милош Минић (новембра 1944), Вељко Мићуновић (до марта 1945) и Јово Капичић (до септембра 1945).158

Други масовни талас убистава кренуо је у зиму 1944\45. Само у том таласу “извођења задатка“, остала су документа КНОЈ-а о убиству 585 особа у Ћуприји, 598 у Варварину, 615 у Деспотовцу, 750 у Параћину и 815 у Јагодини.159

У Крагујевцу су убили директора Гимназије, Лазара Ћурчића, још четири средњошколска професора – Светислава Максимовића, Животу Тодоровића, Киру Спренски и Антона Павлича – као и једног професора Богословије, др Тиосава Матића.

Професора историје Светислава Максимовића бацио је кроз прозор са другог спрата старог затвора, који се налазио тик уз суд, предратни пекарски шегрт и познати силеџија Станко Матијашевић “Курјак“, тада главни иследник Озне.

Управник највећег затвора у Крагујевцу, у подрумима Капислане, постао је управо Александар Живаљевић Цоја, један од оних робијаша који су се дочепали слободе у хаосу Априлског рата 1941. и потом ступили у партизане (није реч о политичким робијашима).

У Крагујевцу су убили и најмање 13 ђака и матураната Гимназије и других средњих школа: Живана Живу Ковановића из Баточине, Јована Динића, Банета Николића, Александра Савића и Милана љубичића из Крагујевца, Живорада Жику Лекића из Ресника, Радмилу Шпиљевић и Гору Добривојевић из Лужница, Милана Васовића из Бечевице, Стамену Јовановић из Топонице, Радмилу Раду Божић из Бадњевца, Борисава Каровића из Гривца и Сретена Стојановића из Гунцата.

Петнаестогодишњи Жива Ковановић отишао је из учионице у судницу импровизовану у Хотелу “Дубровник“, где је маса скојеваца, лоших ђака, скандирала: “На смрт!“ Убијен је исте ноћи. (Рехабилитован је 2008. године, одлуком Општинског суда у Баточини.)

Убица Јована Динића продао је његов скупоцени капут.

Милана Васовића чули су да пева песму “Краљу Перо, цвеће наше, далеко те отераше“. Свирепо је мучен и унакажен (ископали су му очи и одсекли уши и прсте на рукама и ногама).

Борисав Каровић добио је задатак да прочита поздравни говор комунистима, у згради основне школе у селу Гривци, ујесен 1944. године Уместо “другови и другарице“, што никад раније није чуо, започео је говор уобичајеним “браћо и сестре“. Одвукли су га са бине у школски подрум и свирепо мучили. Остао је тежак инвалид и као такав умро 1953. године.

Радмила Шпиљевић, Гора Добривојевић и Радмила Божић биле су чланице Женске равногорске омладине санитета, а вероватно и седамнаестогодишња Стамена Јовановић.

Матуранте осмог разреда Гимназије Александра Савића и Милана Љубичића лажно су оптужили лоши ђаци из шестог разреда, да у свескама цртају кукасте крстове. Цртежи нису пронађени, али су они ипак убијени. Др Душан Илић, у чијем је џемперу стрељан Љубичић (позајмио му је те вечери), наводи поименице те лоше ђаке који су касније постали функционери, дипломате и директори.160

У целој Србији страдали су најбољи, а испливавали најгори.

Према карактеристикама опуномоћства Озне за Таковски срез од 24. априла 1945. године, из Гимназије у Горњем Милановцу истеране су три најбоље професорке. За њих је образложење било:

1. Мила Дамњановић. Као наставник историје показује очито негодовање, нерасположење и крајњу оскудицу потребне љубави за жртве и напоре наших народа, представљајући се увек да то она мора и тежећи увек да све сведе на бројне резултате и да успехе НОБ представи само као незнатне…

2. Наталија Мићић. Изразити реакционар и непријатељ НОП… Једном приликом држећи предавање на Дану жена – О српској жени – ограничила се само на некакве калуђерице и светице…

3. Драгиња Јовановић. Фанатизовани верски мистик. Непомирљиви непријатељ Народноослободилачког покрета. Реакционар какав се ретко где може наћи. Ужива неограничене симпатије код реакционарних ученика у школи показујући очиту наклоност и симпатије према њима…161

Истовремено, Озна даје препоруке да на радним местима остану професори са лошим карактеристикама. За Анђу Анђелковић у образложењу пише: “Подмитљива, слабог карактера и конзервативна у својим назорима о свету и животу.“ За још једног пожељног професора, Добрачина Шошкића, Озна наводи:

Човек за кога сем ракије и јела ништа друго не постоји… Плашљив је и незаинтересован и као такав сада је лојалан.162

Поред масовних злочина, реакцију су изазивали и многи други поступци комуниста. Они су скрнавили цркве, пљачкали становништво, забрањивали приватну својину, гушили демократију…

Од онога што су напљачкали за себе су обезбедили лагодан живот, док су преко ноћи читаву нацију срозали на просјачки штап. Подела на богате и сиромашне, дијаметрално супротна комунистичкој пропаганди, никада није била тако изражена као првих година њихове страховладе.

Због свега тога комунисти су се бојали новог српског устанка.

Прва мера за осујећивање устанка била је убијање стварних и могућих непријатеља њихове власти.

Другу групу осумњичених систематски су хапсили и мучили у никад бројнијим казаматима.

Следећа мера била је масовна мобилизација. У Србији је мобилисано око 300.000 младића који су без обуке послати на фронт. За неколико месеци погинуло је 80.000 младића, већином у Хрватској, док су партизанске формације састављене од Хрвата држане ван главних фронтова. Губици појединих јединица састављених од регрута из Србије износили су и до 47 посто.163

Др Милан Грол, тада члан привремене владе у Београду, 21. марта 1945. године саопштио је америчком амбасадору Патерсону: “Тито је претворио Београд у своју тврђаву и посео је најбољим трупама, док се неопремљена деца упућују на фронт“.164

Тако су комунисти спојили масовну мобилизацију и систематско убијање. Војничких разлога за огромне губитке није било. Они су последица понашања окупатора у окупираној земљи. Рачунајући директно и индиректно уморене, комунисти су послали у смрт преко 200.000 Срба.

Ко није био стрељан, одведен у логор, затвор или касарну, упућиван је на тзв. добровољне радне акције. У прво време “добровољци“ су спровођени у руднике и шуме, а касније и на друга градилишта широм земље. Крајем 1944, током 1945. и 1946. године, комунисти су у сваком тренутку у затворима, логорима, касарнама и на присилном раду држали преко пола милиона Срба.

Све ове мере имале су следећи циљ: ни у једном српском насељу, посебно сеоском, не смеју остати мушкарци способни да носе оружје, јер су сви они потенцијални устаници. Тај свој циљ комунисти су у великој мери успели да остваре, али онда је избила епидемија глади: није имао ко да обрађује земљу. Глад их, међутим, није натерала да пусте сељаке из затвора, логора и касарни. Уместо тога, спровели су режим тзв. принудног откупа, којим су под претњом смрћу отимали последње залихе хране. Тако је покренут нови круг терора. Епидемија глади међу становништвом још више је појачана, а смртност је порасла.

Српски народ највише је погодила мера коју су комунисти предузели за очување власти у дужем временском периоду. То је тзв. метод јаничара, који су одмах применили на деци, да би га постепено, с протоком времена, проширили на читаву нацију. Реч је о методу у коме се деци брише свест о свом пореклу и васпитању, да би била замењена новим, жељеним информацијама. Тако су Турци, на име данка у крви, одводили Српчад и од њих правили своје најбоље војнике, а српске непријатеље.

Новим генерацијама ускраћивана је свака могућност да чују истину о себи и свом пореклу. Томе су прилагођени школски програми, средства информисања, културни садржаји, туристичке манифестације, и све друго што се могло искористити за пропаганду. Деци је представљено да су они, комунисти, најбољи људи на свету, да је, штавише, свет и постављен тако да у својој највишој фази развоја произведе њих, комунисте, и онда их занавек очува. Пропаганда према деци допуњавала се терором према старијима. Како су деца одрастала, потреба за терором се смањивала.

После три и по деценије, генерације комунистичких јаничара масовно су плакале на сахрани једног од највећих убица својих очева и дедова, Ј. Б. Тита. Три деценије после смрти диктатора, последице метода јаничара и даље су веома велике.165

ИЗВОРИ И НАПОМЕНЕ:

142 С. Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије, 119. Према изјави хрватског историчара Душана Биланџића на Округлом столу “Павелић, Тито, њихов допринос хрватској државности“. Извештај са округлог стола објављен је у “Глобусу“ (Загреб, 28. јануар 1994). Биланџић је био један од Хрвата доведених у Београд после “ослобођења“, јер у престоници није било довољно присталица КПЈ. На истом округлом столу, Биланџић је пренео и одговор Ј. Б. Тита на примедбу да ће Устав из 1974. године “свести Србију на Београдски пашалук“. Брозов одговор гласио је: “Па то и хоћу“.

143 Р. Вукчевић, На страшном суду, 33-34.

144 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120.

145 Све за победу, 19. октобар 1945.

146 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 51.

147 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 50.

148 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120-121.

149 Све за победу, 19. јул 1945.

150 О злочину у Дивцима: изјава љубомира Рафаиловића, очевидца, аутору. У књизи “Крвава листа комунистичких злочина“, објављеној 1942. године у Београду, о убиству Веселина Петровића, почињеном 30. септембра 1941, пише: “Прво су му секли део по део тела, онда су му тестером одсекли главу“. У књизи даље пише да су недићевци, у дворишту куће у селу Дупљај, где се налазио штаб Јосипа Мајера, откопали 33 унакажена леша (“Крвава листа…„, стране 58-59). Броз се на састанку са Дражом у Брајићима, 26. и 27. октобра 1941, одрицао одреда којима су командовали Борота и Леви, јер су били познати по злочинима (С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 44-45).

151 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 395.

152 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 122.

153 Погледи, бр. 268, септембар 2005.

154 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120-124.

155 и 156 Вечерње новости, 4. новембар 2006 и 16. децембар 2006.

157 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 48-49. Према Трешњићевом чланку “Ослобађање Дедиња“, објављеном у часопису “Круг“ 1998.

158 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 48.

159 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120-137.

160 О жртвама комунизма у Крагујевцу: У књизи “На трагу злочина“ Слободан Ћировић наводи имена око 300 жртава из Гружанског среза, као и најпознатије убијене Крагујевчане; у фељтону “Крагујевачка трагедија 1944. године“, објављиваном у недељнику “Светлост“ од августа 2009. до јуна 2010, дат је делимичан списак од 1.075 имена жртава комуниста у Крагујевачком округу, међу којима су и 32 свештена лица Шумадијске епархије. У поменутој књизи, као и у фељтону, за свако име наводи се извор.

161 и 162 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, књига 3, 185-186.

163 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 150-151.

164 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 445.

165 Јаничарски метод подразумевао је и слање 10.000 деце у Бугарску и 20.000 деце у Совјетски Савез, крајем 1944, “на васпитање у комунистичком духу“. (Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 395-396; Дражини извештаји, према писању “Борбе“). Међу дечацима и девојчицама послатим у Бугарску налазио зе и Будимир Будисављевић, рођен 1934. године у Борикама код Рогатице. Заједно са рођеним братом и сестром, Славком и Добринком, и браћом од стрица Радојем и Витомиром, најпре се нашао у дечјим избегличким центрима у Недићевој Србији, а потом, по доласку комуниста, у интернату у Софији. У бугарској престоници деца су подвргнута суровој тортури. Изгладњивали су их, малтретирали, псовали “мајку четничку“ и “српског краља“. Свој деци у Будимировој групи почупана је коса, тако што је излепљена врелим воском и отргнута. Враћени су у Србији после осам месеци. Некима се коса делимично обновила, као Будумиру, а некима није уопште. Будимир и његових четворо браће и сестара касније су добили тумор на мозгу или у пределу главе. Само Будимир је излечен, остали су прерано преминули. Једна девојчица из Борика, Невенка Перендија, због тоталне ћелавости у пубертету је пала у депресију. Најзад је извршила самоубиство, тако што је скочила под воз, 1955. године, у Новој Пазови. (Изјава Будимира Будисављевића из Нове Пазове, аутору.)

Према изјави Симеона Николова Николова из Софије, децу је у Бугарској најпре прегледала лекарска комисија и за свако дете је отваран лекарски картон. “Многа деца била су изложена насиљу још у Југославији. Код неких су откривени ожиљци од гашења цигарета. Некима је било извађено једно око. Повећи број деце био је у депресији… Нису сва деца враћена у Југославију, нека су остала до краја у Бугарској. Југославија је одбила да прими децу са неизлечивим психичким последицама. Она су умирала у бугарским клиникама, или, касније, старачким домовима“, каже Николов. Он такође тврди да су Бугари са свом децом добро поступали. Наводи пример да је два детета, сестре Милицу и Милену Стефановић, или Степановић, усвојио брачни пар др Иванка и др Љубомир Петров. Када су одрасле, Милица и Милена су се вратиле у Србију, али им у југословенској амбасади у Софији нису дозволили да понесу ни један предмет за успомену из Бугарске. Касније су се враћале да обиђу своје бугарске “родитеље“. (Изјава Сиеона Николова из Софије, аутору. Симеон је рођен 1936. Као дечак дружио се са Милицом и Миленом.)

За разлику од Србије, у Бугарској је прича о 10.000 српске деце доста позната. Документарни филм о доласку деце може се наћи на Интернету, ако се на Гуглу укуца “братски прием на југославските деца“, с тим што се мора употребити бугарско, односно руско, слово “ју“. На Интернету се може наћи и потресан чланак др Пенке Дамјанове о овој деци. Пенка је рат провела у партизанима и у бугарским затворима. Она је лекарка у белом мантилу која се у поменутом филму види приликом дочека деце. У књизи “Спомени за разни места и години“, у чланку “За една изчезнала снимка“, Дамјанова пише да су деца дошла болесна од триховитије, заразне болести од које опада коса, а коју су звали и “босанска болест“. О двогодишњем лечењу деце у Бугарској, Пенка пише с љубављу. Чланак се завршава њеним учешћем на митингу у Софији 1992, против натовског бомбардовања Срба у БиХ.

(Из књиге М. Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, пет том, “Погледи, Крагујевац, 2010; стране 771-778)

Бележница