Поглавар Архиепископије Фанара у САД одржао је говор у којем је уједињење православља и Римокатоличке цркве (РКЦ) представио као већ решено питање.
Године 2020, 22. септембра, поглавар Америчке Архиепископије Константинопољске патријаршије архиепископ Елпидофор (Ламбриниадис) одржао је предавање «Будућност православно-римокатоличких односа у Сједињеним Државама» на Универзитету Фордхам у Њујорку. Текст овог предавања објавио је Panorthodox SYNOD. Анализирајмо овај текст како бисмо разумели докле је Константинопољска патријаршија напредовала у уједињењу са Ватиканом.
Скриншот сајта panorthodoxsynod.blogspot.com
Прво је архиепископ Елпидофор говорио о томе који је догађај био катализатор за обнављање активне екуменске делатности. Испоставило се – трансформација истанбулске Аја Софије у џамију.
Природно, све хришћанске вероисповести су биле против и наравно, сви су изразили солидарност са Константинопољском патријаршијом, која је у овој ситуацији жртва. Архиепископ Елпидофор испричао је дирљиву причу о томе, како је назвао римокатоличког кардинала и он је, не оклевајући, пристао да потпише заједничку изјаву којом се осуђује одлука турских власти. Сама формулација изјаве је врло разоткривајућа.
«Заједно стојимо као браћа у вери и солидарни смо са свим људима добре воље и савести, тако да Аја Софија остаје оно што јесте – симбол сусрета, историје, духовних тежњи и људских достигнућа на највишем нивоу, славећи Једног Бога који је створио све нас сестрама и браћом једне заједничке људске породице», рекао је архиепископ Елпидофор. Да би се разумео религиозни поглед на свет фанарских архијереја, треба обратити пажњу на чињеницу да се храм Аја Софије назива «симболом сусрета, историје, духовних тежњи и људских достигнућа највишег нивоа», али се не помиње да је ово православна црква у којој је вршена Божанска Литургија.
Али како год било, одлука Турака консолидовала је хришћанске конфесије. «Екуменска солидарност у последњих неколико месеци била је невероватна», рекао је архиепископ Елпидофорос. И овај талас општег огорчења због претварања Аја Софије у џамију данас се користи за наставак интензивног екуменског дијалога. Управо обнова, јер је донедавно екуменски покрет био у опадању.
«Екуменски дијалог и екуменски покрет пролазе кроз кризу, рекао бих, кризу идентитета. Неки више воле да говоре о «екуменској зими», рекао је архиепископ Елпидофорос. Такође није сакрио разлог ове кризе: «Жеља за јединством постепено се помера у други план. (…) Промене и реформе у неким Црквама и заједницама створиле су нови осећај отуђености. Друге Цркве су усвојиле више националистички и/или фундаменталистички приступ.»
Није тешко погодити о којим Црквама овде говоримо. У основи, то су оне помесне Цркве које нису биле присутне на Критском сабору у Цариграду 2016. године у организацији Константинопољске патријаршије: Антиохијска, Грузијска, Бугарска и Руска (3/4 свих православних у свету). Подсетимо се да су две најважније тврдње против Критског сабора учвршћивање супериорности Константинопољске патријаршије у канонском праву и стварање предуслова за екуменско зближавање са хетеродоксом. Од тада су поменуте Цркве, као и Српска црква, све више излазиле са становишта оданости Светом предању и учењу Цркве, које је надбискуп Елпидофорос назвао «националистичким и/или фундаменталистичким приступом». Оданост православној вери и моралу у овим помесним Црквама почела је да превладава над тежњом ка јединству хришћанских конфесија. То се види и по реторици архијереја и по расположењу свештенства и црквеног народа.
А јаз између Руске православне цркве и Константинопоља услед неканонских поступака потоњег у Украјини од 2018. године довео је, поједностављено речено, до ситуације у којој је, ако се Фанар окренуо улево ка екуменизму, тада је РПЦ морала да се заљуља удесно, тј. ка конзервативизму и традиционализму. Иако је, наравно, главни разлог «националистичког и/или фундаменталистичког приступа» РПЦ непопуларност идеје о зближавању са римокатолицима и другим јеретицима међу верницима и већини јерарха.
Према мишљењу архиепископа Елпидофора, јединство са римокатолицима и, уопште, све екуменске напоре треба да врши у свој пуноћи Православна Цркве, а не поједине помесне Цркве. «У двадесетом веку Константинопољска патријаршија је непрестано повезивала процес екуменског дијалога са саборним покретом читаве православне цркве.»
Судбина екуменског покрета зависи од тога колико Фанар успешно успева да превазиђе овај «фундаментализам» у другим помесним Црквама и потчини их свом утицају. Ово је рекао директно: «Будућност православно-римокатоличких односа зависи од стања међуправославних односа. Другим речима, ако је Руска православна црква (РПЦ) послушна, онда унија са Римом није далеко.» Иако је могућа и опција према којој Фанар хрли у загрљај Ватикана, без обзира на ставове других помесних цркава, архиепископ Елпидофор о овоме није ништа рекао, али је живописно описао састанак константинопољског патријарха Атинагоре и папе Павла VI од 1965. године, који то наговештава: «Заиста екуменска срца патријарха Атинагоре (1886-1972) и папе Павла VI унионо су куцала. Павле VI је 5. јануара прешао Галилејско море и након служења мисе у Назарету придружио се апостолској делегацији у Јерусалиму. Тамо му се придружио патријарх у пратњи десет митрополита и архијереја. На прагу куће, двојица мушкараца су се загрлила. Њихов разговор био је испуњен истином, поверењем, вером и пророчанством. У речима и загрљајима треба тражити темеље обновљеног братства. Васељенски патријарх Атинагора ће касније рећи православном теологу Оливијеу Клементу: «Пољубили смо се једном, двапут, па опет и опет. Као два брата која се поново срећу након врло дугог раздвајања.»
Патријарх Афинагор и папа Павел VI
Како архиепископ Елпидофорос види зближавање римокатолика и православаца?
Превазилажење постојећих догматских разлика могуће је на два начина.
Први је једноставно избацити их из заграда, прогласити да су дозвољене и да њихово постојање није препрека уједињењу две конфесије. Постоје историјски разлози за ову опцију. На пример, учење о исхођењу Светог Духа од Бога Сина, филиокве, постало је чврсто утемељено у учењима Латина од 9. века. (први пут се појавило 681. године). Али скоро двеста година Латини су остали у недрима Цркве. О папским претензијама на примат са којима је Црква вековима живела да и не говоримо.
Други је разрада неких уобичајених компромисних формулација које ће сви прихватити.
Предавање архиепископа Елпидофора не даје недвосмислен одговор на питање према којој ће опцији ићи веза Фанара са Ватиканом. С једне стране, он каже: «Дијалог је и преговарање и посредовање. Премошћавање разлика превазилази аргументе. (…) Морамо препознати заједно са Његовом светошћу васељенским патријархом Вартоломејем да: «Истински дијалог је дар од Бога.» Дијалог је пре свега проучавање односа који у хришћанству достижу врхунац у комуникацији, у заједништву, где различито складно одјекује, где се разлике допуњују и где се оно што се доживљава као раздвајање претвара у прилику за помирење. (…) Екуменски дијалог, а посебно дијалог између Римокатоличке и Православне Цркве, превазилази оквире историјских и теолошких противречности и постаје дар: дар односа, дар слободе, дар милосрђа и дар солидарности.»
Ове речи дају разлог за претпоставку да ће у претпостављеној унији свакој конфесији бити остављено право да сачува своје доктринарне особености, признајући исто право и другој страни.
Али у исто време, архиепископ Елпидофор такође наговештава да доктринарне истине треба да буду јединствене: «Данас, као никада раније, морамо размишљати не само о својим разликама, већ и предвидети уједињење наших Цркава кроз новооткривено искуство заједништва, засновано на: узајамном признавању, заједничком исповедању вере, прихватању различитости, литургијском заједништву, синодалности и саборности, мисији и евангелизацији, супсидијарности, обнови и реформама и на крају, улози папства.»
Очигледно је питање улоге папства главна тема дијалога између Фанара и Ватикана. Резултат екуменских напора у великој мери ће зависити од решења овог питања. То признаје и архиепископ Елпидофор: «За овог другог (папство – ур.) дефиниција црквене власти имаће директан утицај на нашу способност да живимо и постојимо као једна Црква.» И следећа фраза сада сугерише да је можда Фанар пронашао начин да препозна примат римског понтификса. «Његова светост васељенски патријарх Вартоломеј користи леп израз говорећи о првенству љубави, части и службе», рекао је архиепископ Елпидофор.
Дотакнуто је и питање филиоквеа. И овде је поглавар Америчке архиепископије изразио мишљење да би странке требале доћи до заједничког разумевања ове догме: «Један од најважнијих и најхрабријих докумената, несумњиво, је проучавање документа «Филиокве» («Filioque»). Од 1999. до 2003. године једна од кључних тема Северноамеричких православно-римокатоличких консултација било је питање које се преко дванаест векова сматра једним од темељних узрока поделе наших Цркава: наших различитих погледа на порекло Светог Духа у унутрашњем животу Тројичног Бога. Када се православци и римокатолици уједине, треба да имамо исто и идентично исповедање вере.»
Имајте на уму да је, говорећи о уједињењу са Латинима, архиепископ Елпидофор рекао не «ако», већ «када». Односно, у принципу, питање уједињења је решено, само је питање времена када. О томе сведочи и општи тон предавања поглавара америчке архиепископије и његова завршна реч, где подсећа како је папа Франциско поклонио делегацији Фанара мошти светог апостола Петра и истовремено Ватикан директно назвао «сестринском црквом»: «Апостолска вера коју представља наша сестринска Римска црква изражава се у таквим гестовима братске љубави као што је ова, пре нешто више од годину дана, када је Његова светост папа Франциско поклонио мошти апостола Петра Васељенској константинопољској патријаршији као знак црквеног јединства. Овај неочекивани празнични поклон небеског покровитеља Рима био је снажна порука наде.»
Према архиепископу Елпидофору, следећи кораци на путу уједињења Фанара са Ватиканом требало би да буде заједничко слављење Васкрса, а такође да нема дозвола за венчање са римокатолицима и да међусобно причешћивање у обе конфесије буде једнако: «Екуменске породице плаћају посебно високу цену за наше поделе. Живимо а да и не примећујемо да сваке недеље оне доживљавају раскол између Цркава. Евхаристија и Свете тајне, тако су пример наших подела у њиховим очима. Како то можемо превазићи? Да ли то чинимо практиковањем икономије, пастирског саосећања и усвајањем закона (норме) који омогућава супружнику да прими Свето причешће? (…) Укључивање (инклузија) инославног супружника је витално питање за духовно благостање целе породице која је добила благослов Цркве, позивајући све своје чланове да спроведу божански план, икономију спасења.»
Из свега овога можемо закључити да је процес уједињења Константинопољске патријаршије са Латинима у пуном јеку. А то се, по мишљењу архиепископа Елпидофора, може спречити «националистичким и/или фундаменталистичким приступом» (другим речима, остајући у вери) неких помесних цркава и, пре свега, Руске православне цркве. Из овога следи да РПЦ у блиској будућности мора да формулише свој темељни и чврсти богословски став у односу на екуменске активности Константинопољске патријаршије. А Украјинска православна црква – Московске патријаршије би у томе требало да учествује најнепосредније, можда чак и да изађе са неком иницијативом, јер УПЦ МП, као нико други, осећа на себи све «прелести» блиске комуникације са Латинима у лицу Украјинске гркокатоличке цркве и савршено разуме шта је чека у случају успеха напора Фанара и Ватикана по питању уједињења.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://spzh.news/ru/zashhita-very/74701-sojedinenije-s-katolikami-ot-arkhijepiskopa-elpidofora
