После више од деценије владања републичком Агенцијом за контролу летења, кадрови Млађана Динкића су државни буџет ојадили за најмање 50 милиона евра, колико су успели да проневере у само једној трансакцији. Колика је укупна штета никада неће бити прецизно утврђено, јер се овдашње правосуђе плаши да се ухвати у коштац и са далеко мањим лоповлуцима. Као и претходно руководство и ово недавно смењено биће амнестирано у тишини и далеко од очију јавности.
Агенција за контролу летења Србије и Црне Горе (СМАТСА), некадашња Савезна управа за контролу летења (СУКЛ) јединствен је случај у свету. То је, највероватније, једино друштво ограничене одговорности које обавља овако важну функцију и са сигурношћу једина агенција те врсте која уместо да пуни државни буџет из њега узима новац.
СМАТСА је, формално, у власништву Републике Србије (92 одсто) и Црне Горе (8 одсто), али је фактички у рукама мале групе пљачкаша који су ово предузеће у суштини приватизовали. Пререгистровањем некадашњег СУКЛ-а у СМАТСА д.о.о. из буџета некадашње савезне владе извучен је сав девизни приход од напалате прелета који се мери стотинама милиона евра на годишњем нивоу. Овако издвојен девизни приход предат је новоснованој Агенцији за контролу летења да самостално са њим располаже.
Тако је од једне управе савезне владе створено приватно предузеће ограничене одговорности, а неограничених могућности пљачке, које се, између осталог, бави ипословима спољне и унутрашње трговине…
Где је нестало 50 милиона евра?
Ови придодати трговачки послови имају за циљ да се затре траг девизних приливакоји пристижу од страних авиокомпанија за радио-навигационе услуге. СМАТСА контролише небо на Србијом и Црном Гором, али и 55 одсто ваздушног простора Босне и Херцеговине.
Као и обично у Србији, идеју о пререгистрацији СУКЛ-е у СМАТС дошла је из редова самозваних експерата, односно Млађана Динкића и његовог окружења.
Пошто су интереси Г17 Плус, односно садашњег УРС-а, тесно повезани са приходима поменуте Агенције, не чуди то што је доскорашњи директор Никола Станков преживео све досадашње републичке власти и наставио да директорује и после 2009. године, када му је истекао мандат.
И његов наследник Слободан Цвијан везује се за “динкићевце“, а да би остао одандобио је постављење само за вршиоца дужности директора, на ком месту ће остати до расписивања конкурса за новог директора, а до кога ће доћи једино ако Цвијан престане да краде за оне који су га поставили.
Да нешто одавно није у реду са финансијама СМАТСА види се већ на први поглед, листањем финансијских извештаја…
Пословни приход ове Агенције у 2012. износио је 8.618.076.000 динара, приближно као и 2011. године. СМАТСА има 860 запослених (у 2011.г. 852), а у прошлој годиније остварила чист добитак од 724 хиљаде динара (у 2011. години 329.303.000 динара).
Зашто је настала ова разлика? Можда зато што је 2012. била изборна година када суУРС-у требали додатни милиони да би купио гласове за улазак у Републичку скупштину?
Колики је обим пљачке у Агенцији најбоље се види из извештаја Државне ревизорске институције за 2011. годину, која је финансијски била скоро 500 пута успешнија од 2012. године!
Никола Станков је, противно препоруци владе, набавио 11 нових аутомобила, за шта је потрошио 30.220.000 динара. Ревизори нису нашли доказе да је страни добављач Талес ер систем СА из Француске испоручио Агенцији опрему за коју јеона од Европске банке за обнову и развој затражила кредит од 698.599 евра.
По основу 19 уговора за пројекте унапређења цивилно-војне координације плаћено је 29.546.000 динара, а ДРИ није нашао документацију која би оправдала ове трошкове. Не постоје ни докази да су чувари радио-навигационих објеката испунили уговорене обавезе за које су наплатили 3.844.000 динара.
За израду и одржавање софтвера у 2011. плаћено је милион динара, иако је годину дана раније за исту услугу плаћено 141.000 динара. Станков је исплатио 281.712.000 динара вишка запосленима и то на основу одлуке Управног одбора, иако седница УО није ни одржана. Са друге стране, члановима Управног одбора и Скупштине Агенције (?!) плаћено је чак 192.000 динара за трошкове службених путовања.
Све је ово, међутим, ситница у односу на главну пљачку коју је Станков извео, а која се нигде не спомиње ни у медијима, нити у документима Државне ревизорске институције или надлежног тужилаштва…
Наиме, за изградњу новог Центра обласне контроле летења још 2005. године, од Европске банке за обнову и развој и Европске инвестиционе банке узета су два кредита у укупној вредности од 67 милиона евра. Почетак градње је драстично каснио, тако да је СМАТСА годишње плаћао пенале у висини од 160.000 евра! Са радовима се почело тек 2009. године, а нови Центар је у рад пуштен крајем октобра 2010. године.
Иако је Републичка скупштина изгласала државне гаранције за враћање поменутих кредита, она никада није обавештена о стварним трошковима изградње Центра. Разлог за то је што је преко овог пројекта украдено више десетина милиона евра!
Према медијским извештајима, зграда Центра коштала је око 1,8 милијарди динара, односно око 19 милиона евра. До овог податка може да се дође и простом рачуницом,с обзиром да Центар има 9.500 квадратних метара, а један квадрат такве грађевине не кошта више од 2.000 евра. Где је нестала разлика од скоро 50 милиона евра?
Један од главних разлога зашто је својевремено СУКЛ претворен у друштво ограничене одговорности, а не у акционарско друштво или у јавно предузеће, лежи баш у чињеници да су тако избегнуте ригорозније контроле.
На основу званичног извештаја, објављеног на сајту Агенције за привредне регистре, укупна актива СМАТСА вреди 17.241.571.000 динара, што је према тренутном курсу 156.741.554 евра. Укупни капитал, међутим, на крају 2012. износио је 9.121.926.000 динара (испод 90 милиона евра), а дугорочне обавезе (кредити) били су 5.237.610.000 динара (испод 50 милиона евра). Када је СУКЛ укидан, његова целокупна имовина је унета у новоосновану СМАТСА, а иста је тада процењена на 52.387.860 евра.
Само на манипулацији са кредитима за изградњу Центра, Станков је из СМАТСА-е извукао новца у вредности скоро целокупне имовине коју је својевремено унела Савезна управа за контролу летења, односно више од половине капитала којим је Агенција располагала на крају 2012. године!
“Потраживање” плата
Пре Николе Станкова, до лета 2002. године, директор тадашње Савезне управе за контролу летења (СУКЛ), био је Милош Обрадовић, који је, пре истека мандата,смењен са функције због сумње да је прекорачио овлашћења, злоупотребио службени положај и извршио разне новчане малверзације. Против њега и његових тадашњих сарадника, никада није покренута званична истрага. По одласку из СУКЛ-а отворили су приватна предузећа које и данас успешно послују…
Други од разлога зашто је странка “експерата” одлучила да СМАТСА буде друштво ограничене одговорности, јесте и тај да радницима не морају да се поделе бесплатне акције. Истовремено су многи стари радници од СУКЛ-а потраживали неисплаћене плате из времена деведесетих година.
Упркос међународним санкцијама, стране авио компаније су уредно плаћале услуге наше контроле летења. Новац су поверљиви људи ондашњих државних и функционера саме Агенције у торбама доносили из иностранства.
Плате запослених на овако одговорним местима, као што је контрола летења, до 2005. године, биле су мизерне – између 80 и 120 тадашњих марака месечно, касније толико и у еврима. Ни тако мале зараде нису исплаћиване, а где су нестали милиони марака донети током санкција у кесама, остала је мистерија, јер тужилаштво никада није саслушало актере ове крађе.
Узгред буди речено: све уплате из иностранства су уредно евидентиране у Служби наплате прелета, а документација и данас постоји, тврди бивша радница СМАТСА Јасмина Јовановић.
После пререгистрације Управе у Агенцију са ограниченом одговорношћу Станков се са неким радницима нагодио да им заостале плате буду исплаћене, али је већинаморала да настави да потражује своје плате на суду.
Домаће правосуђе је, међутим, било мишљења да је СУКЛ на СМАТСА-у пренео само сва права и имовину, док је своје обавезе пренео на Републику Србију. Јавни правобранилац, са друге стране, мишљења је да је СУКЛ зарађивао довољно пара да из сопствених, на Агенцију пренетих средстава, плати запосленима плате, а не да то иде на терет републичког буџета.
И док је штедело на тај начин што радницима нису исплаћене заостале плате,руководство СМАТСА-е је према себи било више него галантно. Наиме, Никола Станков је 2006. године имао месечну плату од 16.000 евра, што је онда износило четири просечне годишње зараде запосленог у Србији!
У међувремену је, да ли због кризе или јавних критика, постао скромнији, па је у 2012. године, просечно месечно зарађивао “само” око 8.000 евра, али је зато годишње примао 13 плата. Ваљда, да надокнади изгубљено?
Нови директор се још увек није огласио по питању колику је плату себи одредио. Ништа није познатија ни ситуација око 109.451.000 динара, односно око милион евра, за колико је претходно руководство незаконито у билансима умањило добитак СМАТСА у 2011. години, односно толико је пара опрало и добро уходаним путевима пребацило на рачуне Млађана Динкића и његових саизвршилаца.
Није познато ни због чега је претходно руководство за прелете преко БиХ обрачунало за 698.644,26 евра мању накнаду коју је пријавило Еуроцонтрол-у, кровној организацијом која обухвата све европске контроле летења. За оне неупућене: само оно што Еуроцонтрол одобри СМАТСА може да наплати.
Оно што је најважније: Станков јесте смењен, а полако се чисте и његови кадрови, али тужилаштво до тренутка настанка овог текста није показало интересовање дабар испита наводе Државне ревизорске институције, ако већ мисли да је ненаменско трошење 50 милиона евра прекрупан залогај за заплашене српске тужиоце.
А1.
Ограничено одговоран, неограничено овлашћен
Србија је 1. јула 2005. постала члан Еуроцонтрол-а, који је преузео наплату прелета у нашем ваздушном простору. Због обједињене наплате прелета Агенција има обавезу да свака три месеца подноси извештај ради добијања средстава како би се исплатиле плате запосленима.
За истражне органе било би занимљиво да провере колике је плате наводио директор Никола Станков, будући да просечна плата једног контролора износи 2.000 евра месечно, а плате помоћног особља су још ниже. Још од 1. јануара 2004. девизна средства остварена наплатом прелета страних авиона издвојена су из савезног буџета на слободно управљање. Тако је директор једног друштва ограничене одговорности добио неограничена овлашћења.
А 2.
Вести из несвести
Центар обласне контроле летења налази се у новој згради у кругу Аеродрома Никола Тесла у Београду. Цео тај крај као да је магнет за пљачке, преваре и скандале.
Директор аеродрома Велимир Радосављевић је почетком марта месеца ове годинедобио изузетна признања и честитке од министра саобраћаја Милутина Мркоњића, који је у заносу чак рекао како аеродром Србију у свету представља исто тако добро као и Новак Ђоковић!
Разлог за ово славље нађен је у извештају прес службе Аеродрома Никола Тесла како је према анкети познате агенције И-Дреамс београдска ваздушна лука проглашена за другу најбољу у Европи, односно седму у свету!
Директор београдског аеродроме Велимир Радосављевић рекао је да су резултати и похвале најзначајније када дођу из иностранства, као што је у овом случају дошло од милиона иностраних туриста, пренели су режимски, односно скоро сви медији у Србији.
Убрзо је дошло отрежњење. Агенција И-Дреамса је објаснила како у анкети постављеној на њеном сајту нису учествовали никакви милиони људи (званичници Министарства саобраћаја и Аеродрома баратали су и цифром од 17 милиона учесника), већ само њих 57!
Осим тога, И-Дреамс јесте реномирана кућа, али не за истраживање јавног мњења –ради се о најобичнијој туристичкој агенцији из Америке која, између осталог, на свом сајту има и упитник о импресијама посетилаца у вези различитих аеродрома на свету.
Још док је брбљао о наводној светској слави, директор Аеродрома је најавио улагање од 40 милиона евра у реконструкцију и то у току наредне две године и из сопствених прихода.
Зачкољица је у томе што је Аеродром Никола Тесла 2012. године остварио чист приход испод седам милиона евра. На питање како мисли да у наредне две године уштеди 40 милиона евра за планиране инвестиције, директор Радосављевић никада није одговорио.
П.С.
Обзиром да се редакцији јавио Милош Обрадовић већ помињан у тексту, и демантовао неке наводе о њему, редакција објављује део његовог обраћања у коме је речена суштина, значајна за разумевање његове улоге у овом случају…
“…Милош Обрадовић је као пензионер, пре одласка на функцију директора Савезне управе за контролу летења, имао своју приватну фирму која ништа није радила у време директоровања. Њему није било потребно доношење Закона о сукобу интереса. Он је и пре тога знао шта је сукоб интереса. Та фирма је пропала као и мој ангажман у контроли летења.
По престанку функције директора у Контроли летења, иако још увек по годинама живота релативно млад (51 година), Милош Обрадовић је имао могућности да још остане у професионалној војној служби. Међутим, када је схватио ко су те ДОС-овске „главешине“, поново, по други пут, савио је папир и тражио престанак професионалне војне службе са образложењем да пошто нисам спреман да саучествујем у даљој ерозији Војске Југославије и да трпим понижавајуће и ниподаштавајуће одношење према њеним припадницима, тражим хитан престанак професионалне војне службе јер не дозвољавам да ме гори од мене пензионишу.
Од тада Милош Обрадовић нема никакву своју фирму, а још мање фирму која успешно послује, како пише ваш несрећни новинар. Од краја 2005. године као физичко лице, а од октобра 2010. као пословођа у једној Агенцији за консултације у области јавних набавки, помаже своме сину да преживи, и бори се као ловац бомбардер за законито спровођења јавних набавки. Милош је увек био, и остао је, на страни слабијег и штити права понуђача у поступцима јавних набавки. Пешке хода, вози се градским превозом, изван града до удаљености не већој од 100 км вози женин Рено 5 произведен 1992. године, и даље много пуши, има дивну супругу Коштану, успешну ћерку и сина, слатког унука, савршеног зета о одличну снају. То је његово богатство.
Милош Обрадовић је примао наводно велику плату, има пун радни стаж, а поред њега поштени млади Болоњци и страначке јуноше, са пола године радног стажа, јуре џиповима, иду по светским одмаралиштима, имају виле и базене, а он није отишао на одмор од 1992. године. То је господо из Таблоида једина истина о Милошевом директоровању у Савезној управи за контролу летења.
…Морали би знати да је Милош Обрадовић изабран на функцију директора Савезне управе за контролу летења као седмогодишњи пензионер, са ЦВ-јем на коме није писало његово име и презиме, а што је вероватно реткост у држави Србији. Да му је 1994., на његов писмени захтев, први пут престала професионална војна служба јер је и тада био непослушан и није хтео да ради оно са чиме се не слаже. Да он није смењен са дужности директора због разлога које сте навели у свом листу, већ да је разрешен дужности искључиво вољом Мирољуба Лабуса, или вољом његових налогодаваца, својеврсним државним ударом, без знања тадашњег Председника СРЈ, Војислава Коштунице, и уз противљење тадашњег министра саобраћаја господина Божидара Миловића, сменио са кратким образложењем: Не можемо са генералом на челу контроле летења у Европу. То мора да буде цивилно лице.
Истинитост тврдње да сам као генерал са функције директора Савезне управе за контролу летења смењен државним ударом, само зато што сам успешно обављао своју дужност и што Мирољубу Лабусу, и њему сличним експертима, јер нисам дозвољавао да униште систем контроле летења и на тај начин нанесу штету националним интересима СРЈ (изгубили смо прво небо изнад Косова и Метохије верујући КФОР-у), можете проверити код тадашњег Председника СРЈ тадашњег министра саобраћаја у Влади СРЈ…”.
С поштовањем.
Милош Обрадовић”
Милан Маленовић
©Гето Србија
материјал: Лист против мафије
