Контролисани хаос: Балканска методика

Догађаји у Украјини делују прилично стихијски, непредвидиво, мада многе политичаре чуде неке нелогичности несвојствене спонтаним бунтовима: припремљеност и професионалност оружаних одреда, необјективност западних медија, пристрасност низа европских политичара.

У ствари, догађаји на територији нашег суседа не могу се назвати спонтаним. Искуство плишаних и обојених револуција показује да је лакше управљати када су догађаји замршени и сложени. Политикологија је чак пронашла термин „контролисани хаос“. Методике таквог управљања опробане су и увежбане на Балкану 90-их година 20. века и двехиљадитих 21. века, мада су се примењивале и раније, приликом распада СССР.

Економиста Вилијам Енгал (САД) истицао је да почетком 90-их Русију су заиста натерали да прође све кругове пакла. Рецепт је био исти као у Латинској Америци – разорити економију, здравство, саму државу. Њихов циљ су били само природни ресурси. То је била гигантска планирана операција. Мајкл Ледин, амерички аналитичар, убеђује сумњичаве: „Ко је за време Регана мислио да ћемо сломити СССР. А прошло је неких осам година. И шта нам је требало? Ми смо само узели на плату њихове дисиденте и готово. Десила се демократска револуција и земља се распала. Наравно, ми морамо да подржавамо револуције, врло тешко је наћи револуције које би биле могуће без подршке споља. И плишане револуције су прошле успешно само зато што смо их подржали морално, политички и финансијски.

Несумњиво, реч је о политици доминирања САД како у економској, тако и у политичкој сфери, Према речима Наома Чомског, професора Масачусетског технолошког института, САД теже да достигну такозвану безусловну доминацију… Прво је било речи о доминацији у такозваној великој зони – западна полулопта, Далеки и Блиски Исток. После распада СССР то се већ проширило на читав свет. Доминирање претпоставља безусловно потчињавање. Али не пристају све владе на услове САД. Зато у другој половини 20. века САД су одрадиле мноштво начина како да натерају непокорну земљу, непокорног лидера да се потчини. Најудобнији начин је једноставно избавити се од њега. У последњих 60 година америчка влада је покушала да организује преврате у 50 земаља, у половини случајева то јој је пошло за руком (Иран, Гватемала, Венецуела, Бразил, Чиле. Панама, а касније Србија, Украјина, Грузија). филип Ејџи, официр Ције 1957-68. године сећа се да „Цију нису направили као агенцију за сакупљање информација, већ као начин мешања у унутрашњу политику других земаља. Ради смењивања неугодних користили су изборе у земљи, планирајући провокације, како би на њима победиле странке лојалне САД. Други начин је проницање у институције власти, владе, партије, телевизије и новина, студентске организације, синдикате. Може се провоцирати интервенција војске. Они увек болно реагују на хаос, треба направити хаос. Уз помоћ економске саботаже биле су свргнуте демократске владе у многим земљама 90-их година.“

Данас је методика потчињавања увежбана. Свака држава има болне тачке на које може да се притисне и да се ова држава баци на колена. Из сиромаштва и неправде израста улични бунт, из застарелих међунационалних конфликата погроми и жестока кланица. Може се завадити елита, партије, кланови, бизнис интереси, специјалне службе и војска. Може се посејати паника и страх, учинити тако да обичан човек у извесном тренутку престане да схвата шта се и зашто дешава унаоколо.

Балканска криза даје нам многобројне успешне примере такве делатности. На Балкану су одлично одрађене методе приморавања на прихватање предложеног решења. Полазећи из искуства Балкана, можемо да говоримо о два вида универзалне методике која се примењује за: 1) распад мултинационалних или мултиконфесионалних федерација и 2) смену власти/режима. Размотримо их детаљније, уопштивши дугогодишње искуство земаља бивше Југославије.

У најопштије поступке међународних организација и појединих држава на територији бивше Југославије који су довели до распада држава можемо убројати следеће:

– Коришћење унутрашњих споствених противречности у земљи за реализацију својих планова.

– Изградња читавог система менаџерске забринутости неким проблемом унутар земље.

– Информациона „обрада“ јавног мњења: осликавање кршења људских права, увећања хуманитарних проблема, стварање лика кривца за настале тешкоће.

– Предлагање хуманитарне помоћи, улазак у земљу хуманитарних организација.

– Коришћење демократске фразеологије за објашњавање својих дејстава. Фраза за почетак акције увек је “потирање демократије“.

– Политика двоструких стандарда према странама у конфликту.

– Успављивање будности. Прво добронамерне изјаве, а затим поступци који им противрече (изјаве о целовитости СФРЈ, целовитости СРЈ, једнака одговорност страна у конфликту и слично).

– Наметање присуства посматрача ради контроле појединог проблема.

– Изградња читавог система папирологије, одлука које једна другу потиру, што субјекте у конфликту буквално нагони у ћорсокак. При томе широко се користе формулације које допуштају разна тумачења.

Игнорисање потписаних договора, када је договор само клопка за потврду поделе територије (на пример Резолуција 1244 (1999) или ослањање на непотписане споразуме (одлуке Лондонске конференције 1992. године, споразума у Рамбујеу 1999. године).

– Широко коришћење провокација за прелазак на реализацију наредне етапе сценарија. Систем стварања „повода“ опробан у Босни, Србији – погибија цивила у експлозијама (експлозија у реду за хлеб у улици Васе Мискина у Сарајеву у мају 1992. године после које је уследило увођење санкција; експлозија на пијаци Маркале 1994. и 1995. године) што је омогућило НАТО-у да бомбардује српске положаје.

– Стварање шаблона разлога после којих се појављује неопходност мешања у унутрашње ствари: кршење људских права, нехумани однос према заробљеницима, „хуманитарна катастрофа“ са избеглицама, неопходност заштите миротвораца, коначно недемократско понашање руководства.

– Коришћење миротвораца и хуманитарних организација у несвојственој функцији: вођење обавештајне делатности у корист НАТО-а, снимања, навођења са земље НАТО авијације, финансирање опозиције.

Разрада концепције „принуђивања на мир“. Коришћење метода економског, политичког, војног и дипломатског притиска у те сврхе, ултиматума, постављања услова.

– Постављање услова две врсте: а) унапред неизводиви услови, како би се оптужила страна за блокирање преговарачког процеса, као што је то било са плановима Контакт Групе у БиХ (1994), документима у Рамбујеу (1999); б) захтеви који су се истицали да се страна уведе у заблуду: они аутоматски, како се догађаји развијају, стичу нови садржај и нове захтеве (на пример, услови неопходни за укидање санкција).

За приморавање на промену одлуке посебно непопустљивих и непослушних примењиване су казне: увођење санкција, ембарго на испоруку оружја, састављање спискова неугодних личности из политичке елите, којима је забрањиван улаз у САД и земље ЕУ, затварање њихових рачуна у страним банкама и… примена волне силе од стране Северноатлантске алијансе.

Кажњавајући бомбардовањем НАТО у је у пракси показао могућност војне варијанте решавања проблема, опробао право примене силе без дозволе УН, анализирао реакције свих европских структура и појединих земаља наше планете. НАТО је стекао на Балкану не само велико искуство војних дејстава против једне од страна у конфликту, већ је добио могућност да испита ново оружје и потроши старо, али и да прошири формат своје делатности, поставши „аргумент силе“, инструмент у рукама САД.

Полазећи од искуства Балкана, можемо да говоримо о три сценарија признања независности дела федерације:

– По убрзаној процедури са проглашењем свих дејстава Центра незаконитим, као што је било у случају Словеније и Хрватске.

– По схеми „принуђивања на мир“ (пример Босне и Херцеговине).

Косово даје образац још једне варијанте – потпуно игнорисање норми међународног права и успостављање независног правног поретка на одређеној територији федерације без пристанка руководства земље. На Косову је започела проверу и идеја „неопходности ограничавања територијалног суверенитета“ која треба да се реализује у било којој тачки света посредством „хуманитарне интервенције“. То делује као привремена контрола дела територије суверене државе и прекид деловања закона централне власти на њој.

Неколико речи о методама управљања преговарачким процесом. Како би се убрзао процес признања субјеката федерације као независних држава на територији бивше Југославије међународне организације су се умешале у преговарачки процес између страна у конфликту од почетка са необјективним прилазом и двоструким стандардима (једни су кривци за конфликт), мада је проглашени циљ звучао благородно: помоћи у достизању споразума. После успостављања контроле над преговарачким процесом примењивала се методика управљања преговорима. Странама су стварани неравноправни услови у преговарачком процесу и примењиване су методе приморавања на прихватање решења: неучешће стране у разради планова, предлагање готових варијаната договора, ултимативни притисак на једну од страна у преговарачком процесу. Дејтон (1995) и Рамбује (1999) текли су по истом сценарију: изоловање делегација, умарајући преговарчки процес у ограниченом року, „ломљење“ делегација, искључивање приступа делегације од које се очекује уступак информацијама, пружање информација о документима у скраћеном и строго дозираном виду, строго регламентирање читавог процеса извршења договора.

Као што видимо, такви методи „хуманитарне“ и „војне“ интервенције су донели плодове на Балкану. Југославија више не постоји, бивше републике (Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија) налазе се у режиму протектората, нису самосталне, спремне су на извршење сваког налога САД и НАТО-а, све до поделе своје територије.

(наставак следи)

Пише др Јелена Гудкова