Александар Конузин, амбасадор Руске федерације у Републици Србији од 2008. до 2012. године, уз све што је учинио на јачању сарадње Русије и Србије и два братска народа, памти се и по реченици „Има ли овде Срба“.
Питањем постављеним на Београдском безбедносном форуму 2011. године у једној реченици указао је на хронични проблем Срба – њихово нејединство. Још пре тога стекао је епитет амбасадора Србије у Србији. По завршетку дипломатске каријере отишао је у пензију, али и даље прати дешавања у Србији. У интервјуу за „Искру“ господин Конузин каже да наставља да се интересује за живот у Србији, врло често чита српске новине, користи предности електронских контаката, среће се са пријатељима који долазе у Москву.
Данас, далеко од Београда, како оцењујете рад Владе Србије, посебно њену политику према Русији, САД и ЕУ?
– Судећи по томе што већина Срба подржава садашњу владу, она задовољавајуће приступа својим обавезама. Што се тиче крупних међународних партнера Србије, у наредним месецима очекује се како значајно поновно покретање код неких од њих, тако и интензивнији контакти између њих. Све ово у великој мери утиче на укупну међународну ситуацију. Мења ли се она на боље или на горе сада је тешко рећи. Србији је важно да пажљиво прати ове догађаје, држећи се својих националних интереса и тражећи додатну могућност њиховог напредовања.
Косово је увек актуелна тема. Како Кремљ гледа на развој догађаја на Косову?
– Русија се држи принципипијелне позиције по овом проблему имајући у виду своје историјске особености. Ми подржавамо приступ Србије, мада стручна јавност бележи извесна одступања од њега, изазвана, углавном, утицајем спољних фактора. Недавни инцидент са возом Београд – Приштина ме је веома забринуо. Све стране треба да избегавају ситуације које угрожавају безбедност људи и прете отварањем сукоба. Непотребно је бити изван и у Европскoj унији, узимајући на себе посредничке функције. О плановима за формирање косовских безбедносних структура, укључујући и војску, ми смо упозоравали давно, али западни покровитељи националних радикала не само да су на то затварали очи, већ су их и подстрекивали својом подршком. Наравно, стварањекосовске војске не доприноси смиривању у региону. Напротив, контакти, сарадња са Приштином – обавезна су компонента смиривања. Друга је ствар на каквој се основи гради таква сарадња – то већ зависи од Београда. Албанију, наравно, не треба занемарити.
Шта је важно за формулисање следећих конкретних политичких корака Владе Србије што се тиче Косова, сарадње са ЕУ?
– По мом мишљењу, тренутна фаза косовског сређивања стагнира, тако што се испитује дејство утицаја трећих фактора, као што су услови интеграције у ЕУ, обзиром на утицај преговарачког процеса на расположење бирачког тела, недостатак јасне концепције коначног резултата предузетих напора у том правцу. Мени се чини да се траже додатни мотиватори који би објединили животне интересе најширег круга житеља на Косову – Срба и Албанаца. Заједничке економске иницијативе на нивоу произвођача, предузетника, локалне заједнице – су потенцијал за допринос новој динамици међусобних односа. Разумем колико је то тешко. Али треба схватити и то што Европи сада није до Косова. Не пуцају – и хвала Богу. А како је тај регион за Европљане био задње двориште, он тако за њих и остаје такав. За ЕУ је главно да Косово престане да буде раздражитељ, одвлачењем пажње од заиста за њих важних проблема. На основу предњег мишљења: главни напори ЕУ и даље ће бити усмерени на то што ће развијати двосмислен политичко – правни оквир, дајући Косову de facto независни статус.
Да ли је Кремљ задовољан политичким и економским односима Београда и Москве?
– Међусобни односи наших земаља развијају се стабилно. Током последњих десет година успели смо да формирамо солидан уговорно – правни, политички оквир сарадње. Верујем, могло се и више. И урадиће се, у складу са дугорочним интересима обеју страна. Покушајмо да погледамо иза видика садашње фазе наших односа.
Србија је обезбедила поштовање својих историјских веза са Русијом. То цене не само у Кремљу. Руски народ одлично види ко су им прави пријатељи. Ми тесно сарађујемо на међународном плану. Чињеница да Београд по неким за Русију осетљивим питањима има супротан став од Москве нас не брине. Ми са разумевањем прихватамо такав приступ, уважавајући свеукупне околноси које га опредељују. Наравно, у економској сфери сачуване су још значајније резерве. Лавовски део активности овде отпада на јавни сектор. Пословној заједници недостаје динамика, организованост и систематичност. Направљен уз велику помпу пре неколико година билатерални дијалог платформе за посао је напуштен, није ни почео да ради. Криве су обе стране. Како сам и раније говорио, пољопривредни сегмент има велики потенцијал. Србија би могла да преузме на себе значајан део набавке пољопривредних производа који долазе у Русију из Турске, и неких других земаља у региону. Овде је потребна вишестрана организација рада. Мислим, да би билетерални комитет сарадње пажљивије могао да размотри ово питање. Информациона, културна, образовна размена остаје и даље слаба тачка наших односа. Показују се недовољне ресурсне могућности, инерциони облици делатности, немогућност да се на прави начин располаже тим што се има. Још не видим реалну жељу за промену постојеће ситуације.
Уочљиво је све веће присуство Турске на Балкану. На који начин односи Москве и Анкаре могу да утичу на регион, посебно на економски развој?
– Турска активно ради у региону, укључујући и Балкан. Углавном то заједно са отпором спољних околности, утиче на њену нестабилну унутрашњу ситуацију. Наши односи са њом су увек били врло деликатни, укључујући и ове најновије. Истовремено потврђене су велике могућности за проширење наше сарадње, посебно у економској сфери. На овај начин могу се повезати и земље балканског региона. На пример, енергија – „Турски ток“, инвестициони пројекти, сарадља на Евроазијској економској интеграцији и друго.
Република Српска је такође у жижи интересовања. Какав је став Русије према Републици Српској и примени Дејтонског споразума?
– Срби су за нас пријатељи, ма где они живели. Дејтонским споразумом сви су незадовољни. То је компромис, који је био постигнут да би зауставио крвопролиће. И први, ко је покушао да га промени били су западни учесници. Разуме се, на штету Срба. Од тада на брзину створена држава не нарочито успешно настоји да преживи, осуђујући народ који се у њој налази на животарење. Ја не искључујем промене. За то треба да сазру неопходни услови. Важно је да било какав развој догађаја не изазове нови конфликт. Мислим, да народи, становници БиХ треба да добију више слободе, да би одредили своју будућност.
Како Москва гледа на могућност даљњег приближавања региона западног Балкана НАТО пакту и сматрате ли да Србија може да остане војно неутрална?
– Не мислим да ће засићеност Балкана НАТО тенковима, авионима и ракетама допринети јачању безбедности у региону. Србија својом неутралношћу може да сачува добре односе са свим европским земљама. У исто време то ће јој помоћи и да сачува свој идентитет и независност.
Да ли ће се приближавање Србије ЕУ негативно одразити на даљи развој сарадње Србије са Русијом?
– По мени Срби још нису схватили какав ће бити резултат њиховог уласка у ЕУ. Ако им је то угодно – Бог им помогао. Што је добро за Србију, то је добро и за Русију, ми одавно о томе говоримо. Надамо се, да такав улазак неће нанаети штету нашим чврстим билетералним односима.
С времена на време појаве се гласине да Москва покушава да од Србије направи “руску губернију” и да утицај председника Владимира Путина и Москве на Београд представља опасност за интересе ЕУ и САД на Западном Балкану. Како то оцењујете?
– Никада нисам чуо да је у Русији било ко правио планове за превођење Србије у руску провинцију. Они су без икакве материјалне, политичке или идеолошке основе. Ова провокативна тема долази од противника Руско-српске сарадње, од оних који за туђи новац хоће да лише свој народ историјског савезника, српства. Русија је заинтересована за снажну, независну, пријатељску Србију. За увек.
Љиљана Сталетовић,
Искра
