Координираном нападу на српске службе безбедности придужио се и евет ефендија НАТО пакта Вук Драшковић

Србија је једина земља у Европи која још није отворила своје тајне архиве. Једина је од бивших социјалистичких земаља која није обелоданиле тајна досијеа. Упућени кажу да архиве у Србији имају хиљаде тајних докумената о уцењивању политичара, политички мотивисаним убиствима, о сарадницима домаћих и страних обавештајних служби.

Јавност очекује можда превише, да полицијске архиве расветле многа политички мотивисана и најблаже речено, загонетна убиства.

Од, како неки сматрају, мистериозне погибије првог човека УДБЕ Слободана Пенезића Крцуна далеких 60-их, преко убиства новинара Славка Ћурувије 1999. те године, до погибије војника у Топчидерској касарни 2004. Објављивање тајних досијеа обавеза је Србије, услов за улазак у ЕУ, подсетио је у марту Европски парламент у својој Резолуцији.

А посланички клуб СПО и Демохришћанске странке најавио је потом да ће, по ко зна који пут, поднети Скупштини предлог Закона о отварању тајних досијеа. С обзиром да је челник СПО-а Вук Драшковић био мета неколико атентата у Милошевићево време у којима су изгубили живот припадници његове странке, није чудно што ова партија већ више од деценије покушава да издејствује отварање тајних досијеа и архива.

Нису прескочили ниједну власт. Ни Коштуничину, ни Тадићеву, неће ни Николићеву, односно Дачићеву. Потпредседник СПО-а Александар Југовић каже да је ова партија Закон о досијеима поднела још 2004. године у време Владе Војислава Коштунице и да он није прошао, затим да је предлог поновљен 2010. године и да тада нису добили подршку својих коалиционих партера. О том Предлогу закона кога су писали познати правници окупљени око ЈУКОМ-а, невладине организације правника на челу са покојном Биљаном Ковачевић Вучо, Александар Југовић каже:

„У њему је садржано најбоље искуство Источне Немачке, Пољске, Чешке, свих бивших комунистичких земаља. Коалиционим партнерима СПО-а пре две године ( Тадићевим демократама, Дачићевим социјалистима, Динкићевим Г17 плус…) је било спорно што би се имена доушника сазнала, што у том Закону пише да би независна комисија објавила списак људи који су чинили злочине..То нам је сугерисано у неформалним разговорима и ми смо одустали“. На наше питање које то сугерисао, Југовић је прецизирао да је разговор он водио са Надом Колунџијом ( шефицом посланичке групе ДС). “Она је рекла да постоје разлози да се заштите поједина лица , јер су се они плашили да би на тај начин, уколико би се отварали досијеи како је тражио СПО, угрозила безбедност државе.“

Наду Колунџију, функционерку Деморатске странке, на коју се позива наш саговорник, нисмо успели да контактирамо али смо разговарали са Ненадом Константиновићем, бившим чланом Отпора, народним послаником Демократске странке и у бившем и у садашњем скупштинском сазиву.

„То питање никада није било спорно у оквиру ДС. Досијее треба отворити“, каже Константиновић.

На питање зашто то до сада није учињено, када је ДС била годинама на власти, Константиновић је рекао: „То питање није зависило само од ДС. Да је од ње зависило, било би решено.“

Одговарајући на питање да ли то значи да је Дачићев СПС кочио отварање досијеа, саговорник РСЕ каже: „Ви добро знате ко је све био у тадашњој влади, очигледно да консензуса око тога није било.“

Ивица Дачић, лидер бивше странке Слободана Милошевића, Социјалистичке партије Србије помало цинично је својевремено рекао да се његова странка не боји отварања досијеа:

“Баш би било занимљиво видети под којим су шифрованим именима неки из тадашње опозиције сарадјивали са државном безбедношћу. Ви мислите да је неко из СПС био на листи сарадника ДБ? Све Службе траже сараднике у редовима оних које контролишу. Шпијунирали су они сами. Па баш нека отворе досијее. Једва чекам. Ја сам за, апсолутно ћу да им помогнем, ако смеју, нека их отворе!”

Ако је тачно да се ниједна партија вербално не противи отварању досијеа, пошто је то и експлицитни услов Брисела, рекло би се да је лак посао пред Скупштином. Ипак, Југовић каже:

“Верујте ми да постоји у готово свим политичким странкама отпор отварању досијеа, није у питању само ДС, ни СПС није гласао за отварање досијеа, ни Српска напредна странка није гласала, ни Српска радикална странка..”

Професорка права Весна Ракић Водинелић својевремено је учествовала у стручним расправама о решењима у Закону о тајним досијеима.

“Предлог СПО-а има два основна недостатка, један је што би досије , по том предлогу, требало да припадне лицу на кога се односи, што би било противно европским правилима о чувању архивске градје. ДРуга примедба је што би објављивање досијеа сваке врсте који се тичу података о приватном животу, а добијани су путем рекла-казала, могли да изазову више штете него користи. Али, ти недостаци се лако могу уклонити и они нису разлог што Закон није усвојен. Ја верујем, мада то не могу да докажем, да недостатак воље да се објаве досијеи, лежи у сумњи да се они односе и на неке врло високопласиране челнике политичких странака, да садрже доказе о њиховој евентуалној сарадњи са тајним службама у време комунизма, а касније и у време Милошевића” каже професорка Ракић Водинелић.

Да ли грађане, када се отворе досијеи, чека велико изненадјење, као што је то било код суседа у Бугарској у којој су откривени сарадници тајних служби на највишим положајима, на које подсећа Александар Југовић.

“Четири министра, чак и председник Бугарске, неколико стотина дипломата, и све то после демократских промена. 11 од 15 бугарских владика је било у сарадничкој мрежи њихове тајне полиције. Дакле, било би заиста неозбиљно мислити да слична ситуација није могућа и код нас.”

Када се усвоји Закон, тек следи суочавање са оним што се налази у архивама са којих је у међувремену скидана прашина. Хоће ли се ући у траг скривеним и уништеним досијеима, хоће ли се препознати фалсификовани, дотерани документи? Али, то је већ друга прича.

Бранка Михајловић, Слободна Европа