Копривица: Са „геноцидом у Сребреници“ нова власт у Подгорици је – криптодукљанска

* Као и за вријеме дукљанске владавине, Црна Гора је и сада суштински раздржављени простор у којем и даље не раде институције, а њени највиши представници својим дјеловањем не представљају оне који би de facto и de iure требало да представљају, оличујући, с друге стране, оно што не би смјели да оличавају – вољу непријатеља, а све то у име наводне одбране црногорске „неазвисности“, стечене на покраденом Референдуму о отимању независности и идентитета маја 2006.

* Усвајање у Скупштини Црне Горе резолуције о „геноциду у Сребреници“ показало је да се смјењивањем увелико компромитованог Ђукановића суштински ништа не мијења у погледу степена контроле Црне Горе и задржавања њеног званичног антисрпског и антируског курса, а српска побједа у Црној Гори – и морална, на литијама, и изборна, увелико се релативизује

* Као и њихови дукљански претходници, нова власт се прометнула у браниоца црногорске „суверености“, и прослављача „обнове њене државности“, укључујући и „свјетле“ тековине чланства у НАТО, о признању „Косова“… И Кривокапић главни проблем за Црну Гору препознаје у Београду… уз наставак ђуканистичке традиције дрског игнорисања воље грађана када је ријеч о базичним, идентитетским питањима

* Београдске власти, исте оне које су годинама овдје „двориле“ Ђукановића, његове емисаре и „бизнисмене“, колаборантско-сазлочиначки ћутећи о државном дукљанском терору над црногорским Србима – саучесништво у болесној конструкцији „државног удара“ у Црној Гори, да не пропустимо да поменемо – отворено предлажу да се представницима нове црногорске, од народне воље одметнуте власти забрани улазак у Србију

* Послије октроисане декларације о „геноциду“ у Сребреници Скупштине Црне Горе, томе се можда не би имало много тога приговорити, али… хоће ли сама Србија опозвати декларацију своје Скупштине о непостојећем „геноциду“ у Сребреници из априла 2011, која садржи забрану његовог порицања, под пријетњом кривичноправног прогона?

* Да ли је нова црногорска власт – макар када је ријеч о српским интересима – гора од претходне? То, уз сву, не једном потврђену недораслост и конзистентну злонамјерност Кривокапића и њему блиских сарадника, напросто није могуће тврдити. Како су онда за Вучића они који су мање лоши испали гори?

_____________________________________________________

Аутор Часлав КОПРИВИЦА

НЕДАВНО донесена Декларација Скупштине Црне Горе о тобожњем „геноциду“ у Сребреници изазвала је наглашену пажњу српске јавности, а по начину „извјештавања“ у властима блиским медијима, рекло би се као да им је дан миг да нарочито „обрате пажњу“ на догађај, не дајући му да напросто „прође“.

Тај акт је, нема сумње, вишеструко штетан, али се поставља питање – да ли је потребно да власти инструишу медије да би они препознали нешто што је скандалозно, и да ли, с друге стране, неки, можда ништа мање пажње вриједни, „тешки“ догађаји остају медијски непримијећени – ако овдашње власти наложе да тако има бити?

Зашто је, примјера ради, усташоидност хрватског друштва – што је ноторна чињеница – за наше власти и њима блиске медије стална тема, против чега нико морално разуман не може имати ништа, док скандалозне појаве и понашање муслиманске политичке врхушке у Босни и Херцеговини остају релативно непримијећени, док се о досљедном антисрпском дјеловању на међународној сцени Бугарске Вучићевог „пријатеља“ Борисова у потпуности ћути?

Или, присјетимо се његовог другог „друга“, Орбана, „црне овце“ ЕУ и НАТО, који и даље послушно уводи санкције Русији, нити му пада на памет да преиспита признање тзв. „Косова“.

Да ли му је Вучић у њиховим наглашено срдачним контактима икада поменуо могућност распризнавања „Косова“? Да ли га је питао да ли и даље остаје при ономе што је рекао 1999. – да су „људско и Божанско право на страни НАТО“?

Разумије се, Црна Гора за Србију није ни као Хрватска нити као Босна и Херцеговина, а поготово не као Бугарска или Мађарска; када брат уједе то много више боли. Но остаје снажан утисак да неко из власти, или уз власти, врло пробирљиво одређује, и задаје „артиљеријске координате“, ко ће и шта ће бити узето за предмет усредсређене јавне пажње као примјер антисрпског дјеловања у бившој Југославији.

Што се тиче поменуте декларације Скупштине Црне Горе, она је пројект западњачких амбасада у Подгорици који има вишеструке циљеве.

Прво, тиме се желе покварити односи између Црне Горе и Српске и Црне Горе и Србије. Друго, ако у потврђивању жига српске колективне кривице за непостојећи „геноцид“ учествују Кривокапић и Бечић, који су добили десетине хиљада гласова црногорских Срба, тада испада да посредством инструисаних људи-оруђа Срби поново себи ударају жиг.

То може бити од значаја и у склопу за Црну Гору важног, и већ латентно горућег питања о попису становништва 2021, јер ће се у таквој атмосфери наћи људи који ће избјећи да се изјасне као Срби, будући да су Срби, за разлику од декларативних „националних Црногораца“, званично означени починиоци Сребренице.

Као треће, због такве увреде црногорских Срба, неприхватљиву за већину Демократског фронта (ДФ), постиже се учинак суштинског разбијања владајуће коалиције, што омогућује јачање и иначе неподношљиво чврсте контроле црногорске Владе од стране Запада.

Тиме се, што се Запада тиче, ојачава његов локални (за Црну Гору везани) геополитички приоритет: смјењивањем увелико компромитованог Ђукановића суштински се ништа не мијења у погледу степена контроле Црне Горе и задржавања њеног званичног антисрпског и антируског курса, а српска побједа у Црној Гори – и морална, на литијама, и изборна, увелико се релативизује.

Напокон, четврто, ако би се ствари евентуално додатно закомпликовале, овакви маневри остављају могућност повратка ДПС на власт, према потреби и уз подршку или чак уз коалирање с неким од дијелова постојеће скупштинске већине.

Како је до тога дошло? Пођимо од дијагнозе.

У Црној Гори представници власти по низу идентитетски осјетљивих питања говоре и раде супротно већинским осјећањима и већинској вољи оних који су их изабрали. Као и њихови дукљански претходници, нова власт се прометнула у браниоца црногорске „суверености“, и прослављача „обнове њене државности“, укључујући и „свјетле“ тековине чланства у НАТО, о признању „Косова“, неспорној и већ вишеструко афирмисаној константи нове црногорске спољне политике, да и не говоримо.

Као и њихови дукљански претходници, Кривокапић главни проблем за Црну Гору препознаје у Београду, што, заједно са стабилним антируским курсом нових власти, реториком и активностима одбране „црногорске државности“, уз наставак ђуканистичке традиције дрског игнорисања воље грађана када је ријеч о базичним, идентитетским питањима, даје за право да се нова црногорска власт макар функционално, а можда и симболички-емотивно, сматра криптодукљанском.

Као и за вријеме дукљанске владавине, Црна Гора је и сада суштински раздржављени простор у којем и даље не раде институције, а њени највиши представници својим дјеловањем не представљају оне који би de facto и de iure требало да представљају, оличујући, с друге стране, оно што не би смјели да оличавају – вољу непријатеља, а све то у име наводне одбране црногорске „неазвисности“, стечене на покраденом Референдуму о отимању независности и идентитета маја 2006.

Како се енигма најновијих спорења званичног Београда и званичне Подгорице може рјешавати из угла Србије?

Београдске власти, исте оне које су годинама овдје „двориле“ Ђукановића, његове емисаре и „бизнисмене“, колаборантско-сазлочиначки ћутећи о државном дукљанском терору над црногорским Србима – саучесништво у болесној конструкцији „државног удара“ у Црној Гори, да не пропустимо да поменемо – отворено предлажу да се представницима нове црногорске, од народне воље одметнуте власти забрани улазак у Србију.

Начелно посматрано – мада ово није само начелно-морално питање – послије октроисане декларације о „геноциду“ у Сребреници Скупштине Црне Горе, томе се можда не би имало много тога приговорити. Само, поставља се неколико претходних питања.

Хоће ли сама Србија опозвати декларацију своје Скупштине о непостојећем „геноциду“ (тако је именован) о Сребреници из априла 2011, која садржи забрану његовог порицања, под пријетњом кривичноправног прогона? Та Декларација и даље стоји и важи.

То што ју је донијела власт у којој су (београдске) демократе имале власт не мијења ништа на томе да она трајно самообавезује државу Србију.

Није ова држава Србија нека друга у односу на ону из Тадићевог доба. То није згорег подсјетити онога ко се, с правом, чуди како грађанин Србије Аљбин Курти, који вјерује да је предсједник „Владе“ некаквог „Косова“, изјављује да га потписи његових претходника на том имагинарном мјесту у приштинској „игри престолā“ не обавезују.

Зашто је, наиме, скандалозни акт Скупштине Црне Горе гори од подједнако скандалозног акта Скупштине Србије, који већ десет година производи, у најмању руку, моралне посљедице?

Има ли право Србија да се више љути на срамне акте (нажалост) друге државе, ако још није опозвала подједнако сраман акт који је сама донијела?

Хоће ли и када Скупштина Србије опозвати ту историјску срамоту, или за такву тачку дневног реда у њој, макар док је Вучић на челу Србије и док се буду усвајали акти попут културоцидног „Закона о родној равнправности“, неће бити мјеста?

А није ли можда поза љутње званичног Београда срачунато заузета – из неких других разлога који баш и немају везе с одбраном српских интереса?

Надаље, хоће ли иста мјерила – о евентуалној забрани кретања по Србији за српске непријатеље – важити и за Едија Раму и њему сличне који настављају с истим послом који су њихови претходници започели агресијом на СРЈ/Србију 1999, када, на примјер, несметано табанају по Прешеву, и куда им се већ прохтије, уз знање, и не треба сумњати, макар прећутну сагласност српских власти?

Часлав Копривица

И уопштено говорећи, када већ говоримо о слободи кретања по Србији, имамо ли уопште представу колико се починилаца најтежих злочина над Србима међу Албанцима, муслиманима и Хрватима несметано креће по Србији, а да због континуираног уважавања хашке „правде“ од стране званичног Београда (без обзира на сад већ давнашњи одлазак демократā с власти) или због притисака Запада и новонасталих сецесионистичких, антисрпских државица, никоме не пада на памет да им ограничи кретање, а камоли да их приведе, рецимо правди?

Није ли, благо речено, „чудно“ то што послије ослобађања у Хагу Србија не предузима никакве напоре да правди преда Харадинаје, Ориће, Готовине? Све се завршава на, често простачком вербалном иживљавању по властима блиским медијима, којим се маскира непостојање воље актуалних властодржаца Србије да се суди злочинцима над Србима. Тако испада да прозивањем злочинаца у овдашњим „навођеним“ медијима дотични само добијају заштиту од прогона, на које су се наше власти можда некоме обавезале…

Питања без разумног одговора могу се даље ређати, али је упадљиво да је Вучић са својом екипом незванично делегираних и текстуално „опреманих“ гласноговорника склон томе да у односу на Црну Гору држи један стабилан образац вербалног понашања – да или ћути на све, или да реагује на све.

Да су у питању координисани обрасци – у то тешко да може бити сумње. А шта се промијенило у Црној Гори, осим власти?

Да ли је нова црногорска власт – макар када је ријеч о српским интересима – гора од претходне? То, уз сву, не једном потврђену недораслост и конзистентну злонамјерност Кривокапића и њему блиских сарадника, напросто није могуће тврдити. О чему је онда ријеч?

Како су онда за Вучића они који су мање лоши испали гори?

Како објашњење не можемо наћи у емпиријској реалности, оно мора лежати у улози неког трећег чиниоца који „посредује“ односе Београда и Подгорице.

       (следи наставак)

Факти