Чињеница да предложене измене закона о безбедности хране уводе нову категорију — генетички модификовану храну — коју не познаје актуелни Закон о ГМО, довољна је за бојазан да нам ГМО на мала врата улази у Србију.
Да ли ће године кампање током којих су нам лекари и различити стручњаци поручивали да је здравље у тањиру изгубити битку са генетски модификованом храном у том истом тањиру?
Пред посланицима у Скупштини Србије су измене и допуне закона о безбедности хране, међу којима се нашла и новина да се храном сматра „генетички модификована храна и генетички модификована храна за животиње и храна за животиње добијена од генетички модификованих организама (ГМО) у складу са посебним прописом“. Да ли то, како су поједини посланици већ оценили, значи увођење ГМО хране на мала врата, у тишини. Зелена странка је одмах затражила да Влада Србије повуче предлог закона из процедуре.
Одмах је реаговао министар пољопривреде Бранислав Недимовић констатацијом да примедбе „не стоје“, да Србија има нулту толеранцију на производњу и трговину ГМО јер има посебан Закон о ГМО који то регулише, и замолио посланике да не узнемиравају јавност.
Председник Националне организације потрошача Србије (НОПС) Горан Паповић, који је један од четири члана Националног савета за безбедност хране без права гласа, не сматра да је у овом случају реч о увођењу генетски модификоване хране на мала врата. Измене, каже он за Спутњик, само прецизније дефинишу шта је шта, али и упућују да све мора бити у складу са посебним прописом, односно Законом о ГМО.
„Ако се тај Закон о ГМО буде мењао, онда ћемо имати другу причу“, каже Паповић, напоменувши да досад није било најава измена Закона о ГМО. А за то су надлежни стални чланови Националног савета за процену ризика, односно за безбедност хране.
„Било је неке приче да под притисцима Светске трговинске организације (СТО) не треба да бранимо промет ГМО. Предлог НОПС-а је био да ће то дозволити ако производи ГМО буду видно означени, или да се у промету нађу само они ГМО производи за које имају доказа да нису штетни. То су урадиле Аустрија, Швајцарска и неке друге земље. Ако имате доказ да то није штетно, онда то можете, а нико од њих нема доказ да то није штетно“, каже Паповић.
Професор Пољопривредног факултета у Београду Миладин Шеварлић, који се дуго бави проблематиком ГМО, има другачије мишљење. Када предлагач измена закона каже да та област мора да буде „у складу са посебним прописом“ за њега је упитно на који пропис се мисли, јер постојећи Закон о ГМО не познаје нове појмове који се уводе изменама закона о безбедности хране.
„Питање ГМО се у Србији регулише Законом о ГМО, по коме су забрањени увоз, гајење и промет ГМО и производа од ГМО, изузимајући оне производе који садрже 0,9 процената примеса ГМО ако се ради о производима, а када се ради о семену, оно које садржи до 0,1 одсто примеса ГМО. Међутим, у Закону о ГМО из 2009, међу петнаестак појмова који су дефинисани нема појма ’генетски модификоване хране‘“, прецизирао је Шеварлић.
Поента је у томе, сматра он, што се сада овим кровним законом о безбедности хране уводи нови појам — генетички модификована храна — и то практично значи да је наредни корак измена и допуна закона о ГМО или доношења новог закона о ГМО који би, такође, увео ту новину.
Сумњу изазива и то што се у предложеном члану нигде не помиње позивање на Закон о ГМО, који има нулту толеранцију на ГМО, него је наведено да та област мора бити „у складу са посебним прописом“.
Под прописима се подразумевају и подзаконски акти, као што су уредбе владе, правилници које доноси министарство, или министар, што ствара бојазан, каже Шеварлић. Он, додуше, напомиње да се у образложењу предложених измена наводи да се мисли на Закон о ГМО.
„Међутим, образложење је образложење, а одредба закона је одредба закона“, напомиње Шеварлић, који је и независни посланик у Скупштини Србије.
Коментаришући реаговање Недимовића, који је, бранећи измене закона, рекао да је у Србији нулта толеранција на производњу и промет ГМО и производа од ГМО, Шеварлић је рекао да о томе најбоље говори изјава министра трговине Расима Љајића још из августа 2016. да ми већ једемо ГМО, јер увозимо месо од животиња које су храњене ГМО сточном храном.
Саговорник Спутњика је указао на то да су на основу интервенције повереника за приступ информацијама од јавног значаја, после дугог натезања, добијени подаци да се од укупних увозних пошиљака узоркује и контролише свега четири до седам одсто.
Професор Пољопривредног факултета напомиње да је ових дана у Скупштини поставио питање како имамо нулту толеранцију на ГМО, када уопште нема контроле засада уљане репице, кукуруза, соје и шећерне репе, али да одговор није добио.
Зашто народ нема право да се на референдуму изјасни да ли хоће ГМО и храну од ГМО, као што то раде сваких пет година у Швајцарској, пита Шеварлић.
„Када сам као нестраначки посланик поднео у Скупштини иницијативу да се усвоји кровна декларација на бази једногласно усвојених декларација о забрани увоза, узгоја и промета ГМО и производа од ГМО у 136 општина и градова Србије, или преко четири петине од укупно 169 општина и градова у Србији, овде то није добило подршку“, напомиње он и додаје да питање ГМО није само здравствено-безбедносно питање за становништво, него и политичко, економско, али и верско, јер по халал стандардима не можете имати производе од ГМО.
Мира Канкараш Тркља, Спутник
илустрација: ддеес.цом
