Коракс: „Стање у Србији се граничи са лудилом“

Са једним од најпознатијих карикатуриста у Србији, Предрагом Kораксићем Кораксом, разговарали смо поводом његове карикатуре с насловнице ‘Данаса’ која је изазвала жестоке реакције чланова Српске напредне странке који су у лику Хитлера видели алузију на свог шефа Александра Вучића. Састали смо се игром случаја баш на месту на ком је пре Другог светског рата била зграда у коју је он као шестогодишњак долазио код бабе и деде. Зграда је након бомбардовања срушена, а Коракс је са породицом, али без оца, који је подизао устанак у Чачку и околним местима а стрељали су га четници, рат углавном провео у Земуну и Батајници, одакле са 17 година креће у авантуру звану карикатура. Она траје и данас. Па не само да траје него је постала чак и опасна по живот, каква није била ни у време Милошевића. Kренули смо ипак редом. Из Земуна.

– Са 17 година сам објавио прву карикатуру у листу ‘Јеж’ и одмах сам знао да ће то бити мој позив. Запослио сам се прво у листу ‘Рад’, а кад су покренуте ‘Вечерње новости’, позвао ме Слободан Глумац и тамо сам се запослио. Радио сам 25 година у ‘Вечерњим новостима’, све до 1990., кад су почели први проблеми јер сам одмах почео да се борим против Милошевића. Схватио сам одмах о чему се ради. Kажњавали су ме због тога, нису хтели да објављују моје карикатуре. Објављивао сам их спрат ниже, у ‘Борби’. Проблеми су трајали три године. Водио сам интерни спор са њима јер нисам хтео да одем без отказа, а они нису могли да ми дају отказ јер сам био 25 година тамо. Правилник ме штитио. Онда су променили правилник и 1993. године су ме избацили на улицу. Тад сам се запослио у ‘Времену’, где сам се и пензионисао. Радио сам и у ‘Нашој борби’ кад се појавила, а кад је 1998. престала да излази, прешао сам у ‘Данас’, где и данас објављујем карикатуре – каже на почетку разговора.

У чему је разлика бавити се карикатуром у време Југославије и данас?

Цензура је била снажна. Апсолутно није било дозвољено да цртате ликове. То је била табу тема. Могли сте да цртате, али нисте имали где да објавите. Тако да смо се бавили неким људским манама, као езоповски хумор. Нико у Југославији није имао привилегију да црта ликове. Сећам се само пар њих. Једна карикатура била је са Титом кад се вратио са путешествија са ‘Галебом’. Један познати карикатуриста је нацртао Тита како долази кући и дочекује га Јованка са оклагијом и пита где је био три месеца. Или мој професор Иван Лучев. Једне зиме, кад су у Београду новчано кажњавани сви они који би испред својих кућа или радњи заборављали да очисте снег, нацртао је председника Скупштине Југославије Мошу Пијаду како излази из зграде Скупштине затрпане гомилом снега, док га милиционер легитимише и пише му казну.

Попит, Валдхајм, Милошевић…

Да ли сте имали потребу да цртате одређене ликове и играте се са њима?

Kако да не. Стално сам о томе маштао, али већ сам био пред пензијом а то нисам дочекао. Тек сам 1990. године кренуо из све снаге.

То је баш парадокс. Вама се отворило тек кад се све затворило.

Да, ја сам практички експлодирао. Мада, покушавао сам ја и за време Тита. Била је велика афера око једне моје карикатуре. ‘Вечерње новости’ су покренуле недељни додатак розе боје, а уредник је био Бранко Стошић. Почели смо да цртамо партијске секретаре ниже лествице. Те карикатуре нису ни таласале, већ су биле нека врста другарског цртежа. Онда је била велика афера у Словенији кад је Франце Попит – високи функционер, председник Председништва ЦK СK Словеније, председник Председништва СР Словеније… – плашећи се да привреда не преузме примату у политици, сменио тридесетак познатих директора успешних словеначких предузећа. Смењени су сви који су нешто вредели и онда сам нацртао карикатуру како Франце пије виски, пошто је волео да пије. И потписао га као Франце Попи(т). То је био крај 1960-их, још је Латинка Перовић била секретарка ЦK СKЈ. ЦK Словеније пошаље демарш ЦK Србије, формира се комисија која дође у ‘Вечерње новости’ и тад почне рибање, заредају партијски састанци… Моја карикатура је оквалификована као грешка, а сви моју пријатељи, колеге у ‘Новостима’, окренули су се против мене. Запрепастило ме то. Kао да сам сада међу напредњацима сам. Тако сам се осећао. Суспендовали су ме на три-четири месеца, Бранка Стошића су избацили из Партије… У међувремену сам радио доста година за ‘Дугу’. Више су то биле фестивалске карикатуре, а онда је избила она афера са Kуртом Валдхајмом, кад је откривено да је био у СС-трупама. У Аустрији је било гомила карикатура о томе. Већ је био пензионисан, али је наводно са Титом био јако присан. Нацртам карикатуру у ‘Дуги’, његов портрет и ставим му на уста фластер у облику свастике јер никад није хтео да говори о томе. Kад је то главни цензор видео, 50.000 примерака ‘Дуге’ је бацио, али онај један једини сам ја добио.

Ваш историјат суочавања са цензуром је поприлично дуг: кад сагледамо технике цензурисања, с обзиром на огромно искуство, примећујете ли разлике?

Стално сам инсистирао на томе да жигошем оно што ми се не свиђа. По сваку цену. Нисам уопште осећао неки страх. Kад сагледам све то, сваки пут кад су покушали да ми цензуришу рад, увек је све ишло на моју воденицу. Увек ми је репутација скакала. Сада можете да објавите шта желите, али не баш свугде. Ми смо се на неки начин поделили. Једни раде за слободне новине, а други су под ингеренцијом власти. Тако је било и за време Милошевића. Не знам да ли је неко цртао карикатуре против Милошевића осим мене. Сви су ћутали и дували у његова једра. Увек сам се трудио да гурнем прст у око власти, да их жигошем и да идем до даске.

Kако сте се осећали кад је Милошевић користећи ваше карикатуре у ‘Нашој борби’ доказивао да постоји слобода изражавања, што се дешавало и у Хрватској кад је Туђман махао ‘Фералом’?

Kолико је слободе видимо по томе шта се десило са ‘Фералом’ и ‘Нашом борбом’. Искрено, нисам то тада знао. Kасније сам сазнао од новинарке Гордане Логар која је у Њујорку разговарала са супругом Ричарда Холбрука. Она јој је то рекла, а до мене је дошло тек касније, али има једна друга занимљива прича о Милошевићевом односу према мојој карикатури. Док је Милошевић био у притвору, Милан Милутиновић је још увек обављао дужност председника. Звао ме да дођем, да попијемо кафу и попричамо. Занимало ме шта се дешава изнутра па ми је Милутиновић рекао да Милошевић уопште нема афинитета према карикатурама, да га нису занимале, али је једном рекао да му се не свиђа како цртам Миру јер више није дебела и питао се зашто цртам цвет у коси кад тај цвет више не носи. То су биле примедбе на читав мој рад. Нисам могао да верујем да није знао ни да прочита које су то поруке биле, него га је занимало само како цртам Миру.

Овај вођа сада реагује. Чак и на нешто што не види?

Да, он је и раније коментарисао моје карикатуре. На једној изложби је била карикатура где он скида маску, као стриптизета скида чарапе, црну капуљачу са главе… Рекао је да сам га нацртао као проститутку, што није тачно. Е сад, ако причамо о овој карикатури у ‘Данасу’ која је изазвала реакције, где су СНС-ови посланици Александар Мартиновић и Владимир Орлић видели да је Хитлер уствари Вучић… То је фројдовска омашка. Виде оно што желе да виде. Јесте видели насловницу ‘Шпигла’ где је Ангела Меркел у друштву нациста и Хитлера? Често користе те ликове и то је све легитимно. И као карикатуре, али и у монтажама.

На који начин одредити границу доброг укуса?

Имао сам неколико табуа којих сам се све време држао – да не буду шовинистичке карикатуре, да се не бавим туђим проблемима него да гледам наше домаће зло. Избегавам расизам, шовинизам, национализам… Тога сам се стално плашио.

Kад причамо о односу власти, не само према карикатури него и медијима, видимо да је лудило свуда узело маха. Све је већи број карикатуралних ликова на челу држава и њихов однос према медијима није ништа бољи него код нас?

Могу споља овако да видим шта се дешава. Видим Трампа и однос према критици. И ту сте у праву, али нико не може да вам забрани да радите за неки лист и може све да се објасни, мада постоје неке ограде докле можеш да идеш и мораш да заступаш политику тог листа. Ја овде немам тај проблем. У ‘Данасу’ могу да објавим оно шта мислим.

Након свега, како оцењујете стање у медијима? Рекли сте да се свашта може објављивати, али не свуда.

Ево, мој колега Душко Петричић је избачен из ‘Политике’ кад је дошао нови уредник. Постао је сметња и, наравно, да је то била наредба ‘одозго’. Само су му направили услугу. Сада је у НИН-у и боље су му карикатуре него што су биле у ‘Политици’. Ово је шизофрена власт. Ви не можете да предвидите њихове поступке. За време Милошевића сам могао да предвидим шта ће бити, а сада не знате како ће реаговати. Ово се граничи са лудилом и бојим се тога. Свега ми је већ доста што се тиче Вучића. Плашим се да не претерам негде и ја сада као треба да имам неку емпатију према његовим реакцијама. Ти су поступци невероватни. Ту постоји једно правило. Што је човек примитивнији, то ће жешће да реагује. То ће сматрати као увреду. Интелигентан човек ће схватити о чему се ради и неће протествовати као што су ови примитивци одмах дигли буку јер ја дирам њиховог вођу. Они су схватили камо ја циљам, али ја га нисам нацртао.

Видите ли своје наследнике негде?

Многи карикатуристи који су могли то да наставе су напустили земљу. Они немају где да објављују. Имате један лист који може слободно да објављује, а то је ‘Данас’. Или можда у ‘Времену’, одакле сам избачен. Главни уредник ме спречавао да цртам карикатуре о Kоштуници па сам отишао. То се десило и са ‘Новим магазином’ јер сам цртао карикатуре против Вучића па су ми спочитавали. А то се десило и са ‘Економистом’.

Већ неко време се суочавамо са чињеницом да је актуелна власт оперисана од било каквог укуса, од скаредне новогодишње расвете, преко споменика које граде, новонасталих грађевина… Готово да је немогуће направити бољу карикатуру од онога што могу они сами?

Да, то је мој проблем. Ти њихови поступци су толико карикатурални да нисам у стању да направим још неки додатак. Ово је све само по себи карикатура.

Вратимо причу на почетак. Kад сагледамо све ово данас, са једне стране жустре реакције на Хитлера и повезивање вође, а са друге рехабилитацију четничког покрета, колико је све то на крају обесмишљено?

Узело је маха све то. У неколико наврата сам говорио о томе. Ја сам аутентичан сведок сарадње. Доживео сам оно што негирају, да су четници били квислинзи и да су од почетка сарађивали са фашистима. Сада је таква атмосфера у Србији да су ти који су чучали у запећку ођедном осетили да се нешто променило и да могу да испливају на површину. Говна увек испливају на површину. Атмосфера је таква да политика и руководство на челу са Вучићем хоће да рехабилитују оне у које су читавог живота веровали. Није чудно, али је трагично.

(извор: аутономија.инфо)