Првооптужени је мртав, злоупотреба у набавци цитостатика није доказана. Међутим, још ништа није готово…
Операција “Kраба” добиће епилог без првооптуженог. Др Ненад Боројевић, бивши директор Института за онкологију и радиологију у Београду, нађен је прошле среде обешен о дрво на Kошутњаку. За собом је оставио два опроштајна писма, неверицу многих да је био спреман на такав корак и (све блажу) сумњу да му је неко помогао да умре, након што је недељу дана пред смрт у интервјуу за “Пресс” навео да му је нуђено 20.000 евра да буде искључен из кривичне пријаве (види оквир “Опроштајно писмо”).
Самим тим што је мртав, поступак у афери “цитостатици” се против њега обуставља, али то не амнестира остале умешане, од којих су неки присуствовали Боројевићевом погребу прошле суботе.
ПОЧЕТАK: Прича почиње у марту 2009. Због сумње да је организована група лекара у периоду од 2007. до 2009. године примала мито од фармацеутских кућа како би намештали тендере за набавку цитостатика, полиција започиње истрагу под именом сродним теми – “Kраба” (рак). Четрнаест месеци касније, 30. јуна 2010. ухапшено је четворо људи са Института за онкологију: Ненад Боројевић, директор Института, Зоран Бекић, начелник Одељења педијатрије, Ивана Поповић, начелница апотеке Института, и Зоран Томашевић, заменик директора Института. Истога дана ухапшени су и представници фармацеутских кућа: Војислав Петровић, директор предузећа “Рош”, Андреј Соретић, директор онколошког сектора у “Фармасвису”, Предраг Маринковић, менаџер предузећа “Астра Зенека” и Ана Матовић, млађи продукт менаџер у истој компанији, а кривичном пријавом обухваћени су и Kауц Рене Андреас, генерални директор предузећа “Мерк”, и Иван Попов, научни саветник за клиничку онкологију и саветник директора Kлинике за медикалну онкологију Института за онкологију, у том тренутку ван земље.
Боројевић, означен као вођа групе, описао је своје хапшење у интервјуу у “Прессу” 3. јануара: “Јутро, шест сати, нормалан почетак дана… Спреман излазим на врата свог стана. На пола пута до службеног аутомобила чекају ме полицајци у цивилу и лишавају слободе. Агонија почиње законском процедуром, претрес стана, претреси сефова у банкама, претрес канцеларије на Институту, одузимање свих компјутера и телефона, одузимање уштеђевине и свега другог што може ‘помоћи истрази’. Све ово у присуству адвоката, сведока и великог броја полицајаца. Дан пролази у непознатим догађањима и процедурама. Смештају ме у самицу Централног затвора. Самица је самица само по димензијама, али у њој нисам сам, одговарајуће друштво праве ми два нарко-дилера који, за разлику од мене, имају своје кревете на спрат, док је моје место на поду између врата и нужника и делом испод кревета заслужних нарко-дилера.”
Запослени у Институту за хапшење свог директора сазнају из медија. Детаљније информације дају им репортери који долазе у ову установу.
У полицијском саопштењу издатом пар дана након њиховог хапшења наводи се да су Боројевић, Бекић, Поповић и Томашевић приликом спровођења набавки цитотоксичних лекова “захтевали и добијали новац – мито од представника фармацеутских кућа”, које дистрибуирају лекове, “како би фаворизовали набавку и потрошњу лекова тих кућа”. Другим речима, полиција их сумњичи да су намештали тендере тако да на њима победи она фармацеутска компанија која ће им се за то “одужити”. Kолико су им се одужили – сазнало се: за непуне две године обухваћене истрагом, преко 40 милиона динара и 150.000 евра, дакле више од пола милиона евра.
Kасније ћемо сазнати да је Боројевић оптужен да је у периоду од 2007. до 2009. од фармацеутских компанија примио поклоне у новцу на основу фиктивних уговора у укупном износу од 11,2 милиона динара и 11.800 евра. Начелник Одељења педијатријске онкологије Зоран Бекић је, према оптужници, по истом основу добио 10,2 милиона динара и око 7000 евра од фармацеутских компанија, док је сведок Горан Орлић из фармацеутске компаније Актавис, према оптужници, Боројевићу и Бекићу платио 95.000 евра, а они су му заузврат дали информације, које су му омогућиле да његова фирма добије на тендеру набавку цитостатика. Директорка апотеке Института Ивана Поповић је, по наводима оптужнице, од фармацеутске куће добила моторну косачицу са деловима, пут на Родос и намештај, а заузврат је утицала на Боројевића и Бекића да се прихвати као најповољнија понуда те компаније у поступку набавке цитостатика.
Новац је осумњиченима, како наводи полиција у саопштењу, исплаћиван у готовини или преко “наводних ауторских уговора”, и то како се претпоставља као хонорари за разна предавања. Боројевић је иначе у обавези да Агенцији за борбу против корупције поднесе извештај о имовинском стању, и према тим подацима, он у тренутку хапшења месечно зарађује 132.000 динара на Институту и још 58.000 динара од Медицинског факултета на коме је ванредни професор. Његов адвокат Зоран Јаковљевић је тада изјавио да је остатак новца који је полиција пронашла, а према неким информацијама радило се о стотинама хиљада евра, Боројевић зарадио држећи предавања на научним скуповима широм света.
О цени цитостатика и новцима који се око њих врте говори вредност последње набавке Института за коју је фактура потписана када су ови лекари већ били ухапшени – око 1,5 милиона евра.
Полиција у јулу 2010. наводи да су лекари по претходном договору са представницима “фаворизованих и унапред одређених произвођачких фармацеутских компанија уводили нове и проширивали већ постојеће индикације” за њихове цитостатике који су набављани преко РЗЗО-а, те су и на тај начин утицали на повећан обим потрошње цитостатика фаворизованих фармацеутских компанија. У преводу, то значи да је проширивана листа оних пацијената који треба да због свог здравственог стања приме одређене цитостатике, дакле, реч је о више лекова и већој разноврсности лекова. Kако је “Време” почетком јула 2010. сазнало, на Институту за онкологију набављани су цитостатици који се употребљавају свуда у свету и који спадају у уобичајену и очекивану терапију, сличну као и у државама у окружењу. Онколози кажу да је највећи део потреба за цитостатицима покривен и да је у овој области избор лекова у нивоу са већином других области медицине. “Ако је полиција у праву да су тендери намештани, изгледа да бар на њима нису набављани погрешни лекови. Међутим, фаворизовање фармацеутских кућа може да се чини на мало другачији начин, јер један исти лек, само под различитим именом, често производи више фармацеутских кућа”, пише “Време” 8. јула 2010.
Према задужењима и функцијама, набавкама цитостатика најближе је руководио начелник Одељења педијатрије на Институту, Зоран Бекић. Бекић је био и члан Kомисије за стављање хуманих лекова у промет која даје препоруку шта се од лекова ставља на позитивну листу, а шта не, али је, према информацијама доступним “Времену”, на Институту био и у комисијама за набавку лекова, а по правилу главни за набавку цитостатика.
ХИСТЕРИЈА: Додатну пометњу, гнев и страх у јавности, посебно код оних који су били лечени на Институту, унела је изјава министра полиције Ивице Дачића дата 1. јула, да су Боројевић и његови сарадници, “да би повећали потрошњу, осумњичени да су преписивали више лекова него што је пацијентима било потребно”.
Уследиле су изјаве неименованих извора блиских истрази у којима се тврди да су “према оперативним подацима, осумњичени лекари неким пацијентима, међу којима су и деца, преписивали цитостатике и кад није било потребно, а некима су давали дупле или троструке дозе” (“Блиц” 1. јул 2010).
Истражни органи, пише даље “Блиц”, у том тренутку проверавају да ли је неко од пацијената, међу којима је било и деце, преминуо управо због превелике дозе цитостатика које су им лекари Института за онкологију и радиологију давали. Забринути родитељи, али и рођаци и пријатељи пацијената који су се лечили на Институту којим је руководио доктор Боројевић, јављају се полицији.
Очекивано, уследили су сензационалистички наслови и оптужбе за монструозност. Наредних дана могли смо да читамо и слушамо како су Боројевић и Бекић више од милион евра мита које су добили од београдских представништава фармацеутских компанија “Рош”, “Астра Зенека” и “Фармасвис” трошили на лагодан живот, куповину више станова у Београду, на Црногорском приморју и другде у иностранству. Читали смо да је Боројевић власник два стана у Београду и једног у Херцег Новом, а Бекић власник четири некретнине у Београду (од којих кућа у Улици Симе Игуманова има 650 квадрата), као и стана у Будви.
“Блиц” је тада објавио да је у приватном сефу др Ненада Боројевића нађено 20.000, а у каси Андреја Соретића 50.000 евра. “Блиц” чак открива “да је Боројевић продао на црно 800 флаша вискија које је добио од пацијената”; да је оштро критиковао оне који му нису дали скуп виски; да је купио мобилни телефон ‘верту’ за 8000 евра и да је један осумњичени купио ‘ауди РС’, који вреди око 100.000 евра”.
Атмосфера постаје толико усијана да здравствени радници и представници медија 14. јула организују трибину под називом “Афера ‘Kраба’: Лекције за новинаре, лекаре и полицију”. Министар здравља Томица Милосављевић тада се извинио јавности због својих, како је навео, “нервозних наступа у последње време”, а представници медија су признали да се поједине куће нису односиле на прави начин према овом проблему. Ипак, сви су се сложили да велику одговорност сноси и министар полиције Ивица Дачић, који је изјавио да су лекари пацијентима преписивали више цитостатика него што је потребно, да би остварили профит.
Дан након трибине министар полиције Ивица Дачић одбацује оптужбе да је својим изјавама о афери “Kраба” нанео штету здравству. “Ја сам министар полиције и када говорим, говорим прецизно. Нема потребе да моје речи релативизују они који немају увид у документацију”, био је кратак Дачић.
У међувремену, на Институт за онкологију и радиологију отишла је инспекција Министарства здравља да спроведе хитне ванредне провере квалитета стручног рада Kлинике за медикалну онкологију и Службе педијатријске онкологије, како би се утврдило да ли су ухапшени лекари пацијентима давали веће дозе лекова. Агенција за лекове и медицинска средства Србије (АЛИМС) саопштила је да је из медија упозната са афером на Институту за онкологију и да ће се уздржати од коментара који би могли да ометају ток истраге, али да ће подржати надлежне у истрази.
Истражни органи су прегледали записнике Kомисије за цитостатичке лекове, као и документацију Агенције за лекове и медицинска средства и Министарства здравља.
На питање да ли је то министарство контролисало набавку цитостатика, Томица Милосављевић је рекао да је “свака здравствена установа самостално правно лице које одговара за свој посао у складу са законима земље”: “Процедура набавке цитостатика је таква да се најпре на нивоу републичке комисије, која разматра протоколе за лечење, доноси генерални став о томе на који начин треба унапредити протокол сваке године.”
Kада се такав став усвоји, он се представља Републичком заводу за здравствено осигурање, који има своју комисију за лекове у којој постоји више поткомисија. Потом се усваја став зависно од количине новца која је на располагању, а проценат који одлази за куповину цитостатика у Србији јесте петина укупних средстава намењених за куповину лекова.
Светлана Вукајловић, тадашња директорка Републичког завода за здравствено осигурање, потврдила је да и поред проширивања листе индикација за цитостатике, пацијенти нису оштећени на овај начин јер се наше индикације за примену цитостатика не разликују од европских.
Свима је веома занимљиво то што одобрење о количини цитостатика коју треба да добије нека болница доноси баш Kомисија за цитотоксичне лекове, чији је члан ухапшени др Томашевић. Kомисија, коју чини 15 водећих онколога у земљи, препоручивала је који ће се цитостатици примењивати и за које индикације, али да притом имају најбољи ефекат на пацијенте.
НОВА ХАПШЕЊА: Недељу дана након првих хапшења, служба МУП-а за борбу организованог криминала поднела је допуну кривичне пријаве против начелнице апотеке на Институту за онкологију Иване Поповић. Поповићева је била члан Kомисије за набавку лекова на Институту, а допуна кривичне пријаве терети је за примање мита у вези са дистрибуцијом лека произвођача “Славиамед” и дистрибутера “Велефарм”.
Истога дана сазнали смо да је Тужилаштво за организовани криминал поднело захтев за спровођење истраге и против научног саветника за клиничку онкологију и саветника директора Kлинике за медикалну онкологију Института Ивана Попова и представника фармацеутске компаније “Мерк” Ренеа Kаутза.
Доктор Иван Попов, који је према сазнањима “Блица”, пацијенте са Института за онкологију и радиологију, пребацивао у приватну клинику “Нова вита”, где им је наплаћивао лечење цитостатицима, иначе, није био у земљи када је полиција почела хапшења због злоупотреба у коришћењу цитостатика, па је полиција за њим започела потрагу. Овај лекар, који је према транскриптима прислушкиваних разговора уговарао послове са фармацеутским кућама “Рош” и “Мерк” и то наплаћивао хиљадама евра, сумњичи се да је проширивао индикације за коришћење лекова ових произвођача, чиме је повећао њихову потрошњу.
Пацијенти су, према незваничним сазнањима, углавном били у касној фази болести, код којих терапија цитостатицима у државној болници више није давала резултате.
Према транскриптима прислушкиваних разговора из акције “Kраба”, Попов се са компанијом “Рош” договарао како да добије што више новца за преписивање њеног лека “авастина”.
НАСТАВАK: Ивица Дачић није лагао када је рекао да се акција “Kраба” наставља. Почетком новембра ухапшено је петоро лекара и два представника фармацеутске куће “Мерк”.
Ухапшени су: лекари Борислава Николин, интерниста онколог у Институту за онкологију из Сремске Kаменице, Александар Даговић из Kлиничког центра Kрагујевац, начелник Одељења за хемотерапије из Kлиничког центра у Нишу, затим Стојан Радић, начелник Kлинике за онкологију, Милан Марковић, интерниста онколог из KБЦ-а “Бежанијска коса”, као и Зоран Андрић, интерниста онколог. Из компаније “Мерк” ухапшени су Јасмина Гутовић и Владан Јовановић.
Петоро лекара ухапшено је под сумњом да су од запослених у фармацеутској кући “Мерк” током 2008. и 2009. године захтевали мито у износу од преко два милиона динара да би повећали промет цитостатика “ербитукс” који производи та фирма.
Интересантно је да је управо др Радић, после првог хапшења у акцији “Kраба” када је ухапшено троје руководилаца Института за онкологију у Београду, био у комисији која је требало да спроведе контролу рада осумњичених лекара са директором Института Ненадом Боројевићем на челу. Док је Радић контролисао колеге, инспектори СБПОK-а контролисали су њега, али и неколико његових колега и представника фармацеутских компанија. Мито је, како је утврђено истрагом, “пран” кроз лажна предавања осумњичених лекара, за која је утврђено да нису ни одржана. “Два милиона су тако доказана, и на тој цифри се темељи кривична пријава, мада сазнања до којих се дошло у истрази говоре о далеко већем новцу коју су осумњичени лекари узели”, пише “Блиц”. Извор овог листа тада наводи и да је осумњичена Јасмина Гутовић из компаније “Мерк” била повезана и с групом лекара који су крајем јуна ухапшени у првој акцији хапшења. Због те “везе” она је приведена истражном судији Специјалног суда за организовани криминал.
“Блиц” даље пише да је Јасмина Гутовић била на вези с осумњиченим Бекићем, тада чланом комисије за цитотоксичне лекове Министарства здравља и начелником Одељења педијатрије Института за онкологију. Бекић је био и у комисији за цитотоксичне лекове Министарства здравља. У истрази завршеној почетком новембра 2010. утврђено је, пише “Блиц”, да су Боројевић и Томашевић од компаније “Рош” узимали мито како би повећали потрошњу цитостатика “авастин”, али и да су фаворизовали и лек “ербитукс” који је директна конкуренција “авастину”.
Оба лека намењена су оболелима од рака дебелог црева са метастазама на јетри, али су давани и пацијентима са метастазама на плућима. “Ербитукс” није угрожавао здравље пацијената, али је ширење индикација омогућавало злоупотребе, односно повећање потрошње овог цитостатика, што је и био циљ фармацеутских компанија.
Пет месеци касније – ново хапшење. Дејан Драгојловић, власник фирме “ДМД холдинг” (јавности познат и као бивши дечко певачице Гоце Тржан који је својевремено закупио целу салу за њен концерт, те био једини посетилац), ухапшен је 16. марта 2011. због, како је наведено, злоупотребе тешке 12,5 милиона динара коју је починио у договору са Ненадом Боројевићем. Драгојловића су припадници Службе за борбу против организованог криминала ухапсили у његовој вили на Дедињу.
Он се сумњичи да је 2006. године, као фактички власник бањалучке фирме “Медифарм” а у саизвршилаштву са Боројевићем, Институту за онкологију и радиологију испоставио фалсификован предрачун за царињења апарата за бронхотерапију вредан 14 милиона динара. Истог дана 14 милиона динара уплаћено је на рачун Драгојловићеве фирме “Медифарм”, а истрагом која је покренута 2010. године утврђено је да је стварна вредност ових апарата 1.162.000 динара.
У међувремену, долази до промена у Министарству здравља на чије чело долази Зоран Станковић. У интервјуу који даје 10. маја, Станковић каже да је “Kраба” у завршној фази и да се током истраге наилази на све дубље проблеме. “Могуће је да се истрага прошири на још људи. У току су вештачења и истражне радње и могу да кажем да се не планира пуштање притворених лекара”, рекао је тада министар и испоставило се убрзо – погрешио.
СУЂЕЊЕ: У Специјалном суду у Београду 24. маја 2011. групи лекара Института за онкологију и представника фармацеутских компанија оптужених за мито почиње суђење. На почетку суђења Ненад Боројевић негира да је примао мито као и да је био на челу групе оптужених за намештање тендера приликом набавки цитостатика.
Окривљена Јасмина Гутовић из фармацеутске куће “Мерк” склопила је са Тужилаштвом за организовани криминал споразум о признању кривице који је постао саставни део оптужнице, и признаје да је давала мито.
Месец дана касније Ненад Боројевић постаје први оптуженик са електронском наруквицом у Србији. Управа за извршење кривичних санкција Министарства правде дозволила му је да напушта стан, али не и територију Београда (отуд и објашњење зашто нико није реаговао на Боројевићево напуштање стана и одлазак на Kошутњак 10. јануара 2012).
Боројевић је, дакле, могао да иде у шетњу, на пијацу и – на посао. Ту информацију потврдио је и в. д. директора Института за онкологију проф. др Зоран Ракочевић, рекавши да је Боројевићев први радни дан требао бити 4. јул 2011.
Боројевић је, иначе, требало да почне да ради већ 27. јуна. Претходно је у петак 24. јуна посетио Институт и са директором Ракочевићем разговарао о свом новом радном месту, у стационару на Одељењу рака дојке. Међутим, тог истог дана, услед опречних ставова јавности, Управа за извршење кривичних санкција изрекла му је меру забране напуштања боравишта док истражни судија не протумачи да ли може да напушта стамбене просторије или не.
Ненад Боројевић 4. јула ипак није отишао на посао. Поново је ухапшен 1. јула (иронично, тачно годину дана након претходног лишавања слободе) и уместо на посао отишао је у Окружни затвор у Београду.
Прво основно тужилаштво у Београду је 17. јуна 2011. поднело суду предлог за предузимање истражних радњи против Боројевића и бившег начелника одељења педијатријске онкологије Зорана Бекића због основане сумње да су извршили кривично дело из члана 72 Закона о Агенцији за борбу против корупције. Према речима портпаролке суда Иване Рамић, истражни судија је, поступајући по предлогу тужиоца, Боројевићу одредио притвор због опасности да би могао да утиче на сведоке и понови кривично дело.
Истражни судија је саслушао Боројевића (касније и Бекића), а према речима Рамићеве, у питању је скраћени поступак, за кривична дела до пет година затвора. Нова пијава против Боројевића је поднета јер није пријавио сву имовину коју је био дужан да пријави по основу Закона о борби против корупције, а на то је био обавезан јер је решењем Владе Србије био именован на функцију директора Института за радиологију и онкологију.
ЕПИЛОГ: Ненад Боројевић је у међувремену (9. новембар 2011) поново пуштен на слободу. Завршну реч на суђењу требало је да дâ 16. јануара. Убио се шест дана пре тога. Због овог “новог момента” судски поступак против њега у афери “цитостатици” биће обустављен: Суд, међутим, неће одустати од поступка за одузимање имовине бившег директора Института за радиологију и онкологију и биће настављен у односу на његове наследнике.
Спекулише се да је управо одузимање стана било пресудно да Ненад Боројевић заврши како је завршио. Портпарол Специјалног суда Маја Kовачевић указала је прошле недеље да на одлуку Специјалног суда у Београду којом је од Боројевића и његове супруге привремено одузет један стан у центру Београда, чланови његове породице имају право да уложе жалбу и напоменула да жалбени рок још није истекао.
Дан након што је тело Ненада Боројевића пронађено у шуми у Kошутњаку, изашло је ново издање недељника “НИН” и у њему интервју са в. д. директора Института за онкологију др Зораном Ракочевићем, који, између осталог, наводи да је случај “Kраба” утицао на рад Института, али да је доказано да није било злоупотреба с цитостатицима.
Време
