Космет, УНЕСКО, „елита“

Срби су изгубили Космет, илузија је да Србија постоји. Хорски ропац – на то се своде све медијске причаонице политичких пајаца и лицемера који се подмукло претварају да жале за Косметом. Они су га продали и потајно уживају у накнади.

Да ли је могуће, господо Срби, српске православне цркве, манастире и споменике српске културе одбранити, сачувати као српске на Косову и Метохији културном политиком коју креира, спроводи и контролише до најситнијих детаља „културна елита“ из времена Титове Југославије и њени наследници? То је једноставно немогуће. Најновија потврда за овакав закључак је изјава председника једне „националне“ институције чији је почасни члан био највећи син југословенских народа и народности. Он је то изјавио у договору са неким из „врха“ – то се увек тако радило. Нападаће га „јавност“ дан-два, а онда ће све да легне. И збогом Косово.

Срби су пре скоро десет година невероватно мирно прешли преко изјаве „барда“ српске културе, првог пајаца антисрпског културног лобија, тад и формално задуженог за сарадњу Србије са Унеском (ваљда је био председник неког комитета, они много воле комитете) да није важно што су српски православни манастири на Косову убележени у листу Унеска као косовски културни споменици, већ је важно да су убележени као баштина. Српски савремени политичари су и у тај безобразлук антисрпске културне политике веровали као у светињу.

Та политика је постепено, корак по корак, одузимала Космет Србији од 1945. до 1974. Уставом из 1974. Космет је добио устав, право на отцепљење и постао је субјекат федерације. Србија више није имала шта да тражи на Космету. Тадашња и садашња „културна елита“ је то прихватила као што и данас прихвата независност Косова. Само да би задржала своје незаслужене привилегије.

И у нашем времену су најважнија ствар „културне“ политике очување манифестација лакрдијашког и вашарског садржаја, насталих у време ФНРЈ и СФРЈ, чији је смисао био да афирмишу највећег сина народа и народности и да покажу како је југословенска култура различита од совјетске, тобож слободна и демократска. Покушајте да им се супротставите? Сви ће вас напасти, нарочито власт, а нико од Срба неће стати на вашу страну. Бићете на свим црним листама.

Оно што је у развијеном свету пример најнижег нивоа културе и уметности, или парадигма некултуре, у „модерној“ „европској“ Србијици проглашено је за врхунско културно и уметничко остварење. Стратези и експоненти те политике требало је да нам одбране споменике културе на Космету. Најгори су лажни дисиденти, ванпартијски чланови партије и добровољни сарадници.

Да ли неко Србе може озбиљно да схвати када сами себе промовишу као лакрдијаше и кретене? Када су српске „културне“ величине Барабе?

Како то да је српска „културна политика“ немоћна у свету, када имамо толико светских величина у српским редовима и када сваки и дан неко од њих добија награде у свету?

Времена се мењају, они се не мењају. Србија пропада, кидају јој комад по комад територије и народа, као Прометеју јетру, а њима је све боље и боље. Они и данас негују култ самоуправне социјалистичке Југославије, праве лажну слику о благостању и демократским слободама. Залажу се за политику „несврставања“, а „несврстани“ ће нам одузети српске православне споменике културе и средњовековне уметности. За њих су фреске мурали, њих држава подржава и финансира. Зар ће атеисти, безбожници да се жртвују за Грачаницу, Дечане, Пећку Патријаршију… и још хиљаду и по цркава и манастира. Њих не интересује Космет, њих интересује само лова. Епилог је јасан, народ ће остати без Космета, без идентитета, у положају робова, горе него у време турског доба, а они без обећаних пара. Кад обаве прљав посао стрпаће их у „кафилерију“.

Шта су урадили српски амбасадори при УНЕСКО? Шта су урадили многобројни српски дипломати, угледни „културни ствараоци“, да би сачували оно што чини културну и националну суштину једног народа? Шта нису могли да ураде и због чега – бар би то могли да објасне, да Србима буде лакше кад схвате шта су изгубили, а они да олакшају душу, ако је имају.

Нећу да наводим њихова имена – опет ће ме оптужити да правим спискове, и то ће бити оправдање за њихово ћутање.

Србија је остала без Космета. Србија ће остати без Војводине, Санџака… узеће ко шта хоће. Тај процес је отворен и не зависи од Срба. За то време народ је заљубљен у риалити јунаке, као и појединци из јавног и политичког живота. Ту љубавну идилу нико не може да поквари. Нарочито патриоте.

Било би занимљиво одговорити на питање да ли постоји Српство? Шта се данас подразумева под појмом српства? Шта је под тим појмом подразумевао Његош, шта Светомир Николајевић, шта Милован Миловановић?

Српство је сачувано и када Срби нису имали државу, сачували су га велики појединци.

Због идеје о српској држави више од 20 година био је утамничен гроф Ђорђе Бранковић. Узак круг историчара то зна, али Ђорђе Бранковић и Јован Рајић су потпуно непознати младим генерацијама. Њихова дела нису ни преведена на српски језик у нестајању.

Може ли као пример да нам послужи Михајло Пупин? Или Душан Милићевић? Да ли ико зна ко су др Милорад Гођевац, Васа И. Јовановић, Васа У. Јовановић, др Сава Петровић, Јован Алексијевић, Хасан Ребац…, људи који су стварали српску и југословенску државу, коју су спонзори „културне елите из доба Титове Југославије“ разбили у крвавом грађанском рату…

Многа дела која би Срби морали да знају напамет нису штампана под безобразним изговором: нема пара! Нема пара за српски идентитет, али има за „културну елиту“.

Није било пара ни за српске институције. Због „несташице пара“ оне тек животаре, а та хибернација је равна антисрпском деловању. Нажалост, под утицајем разних „фондова“ српске институције и установе су ударне песнице антисрпства.

Вреди ли се против овог борити? Вреди ли размишљати о Српству? Има ли довољно појединаца који би, свесни да српска држава ради против њих, покушали да очувају и редефинишу појам Српства и да направе програм опстанка националне културе и уметности у периоду ропства?

То изусти и душу испусти.

Аутор: Драган Коларевић

Извор: Нови Стандард