Космички програм ЈНА обична фикција или стварност?

16.01.2012. –

Марко Кукобат, пуковник ЈНА у пензији и бивши начелник штаба чувене Ваздухопловне базе „Жељава“ код Бихаћа, која последњих дана поново изазива велику пажњу јавности због тврдњи словеначког режисера Жиге Вирца да је управо на том месту бивша СФРЈ развијала тајни свемирски програм који је Јосип Броз Тито у марту 1961. године продао Американцима, каже да Вирцова теорија нема везе с истином!

У ексклузивном интервјуу за Пресс један од челних људи ратног ваздухопловства и противваздушне одбране бивше Југославије, који своје пензионерске дане проводи у Лакташима, између осталог, истиче да се о једној од најчуванијих тајни бивше СФРЈ што с разлогом, што без њега, испредају бројне приче и легенде које имају мало везе с истином.

– Некад је цео свет функционисао по другачијим правилима. Свака уређена држава је имала своје строго чуване тајне. Сад, у доба свемирских сателита, више ништа није тајна, па чак ни то колико црепова имате на кући. У оној Југославији, која је била уређена држава у сваком смислу, нормално је да објекти попут аеродрома „Жељава” изазивају радозналост. Сад је то заиста смешно – каже Кукобат.

Да ли сте погледали трејлер за филм Жиге Вирца, у ком се тврди да је Тито заслужан за амерички лет на Месец, пошто је Кенедију продао свемирски програм бивше СФРЈ?

– Јесам, и слатко сам се исмејао.

Зашто вам је то смешно?

– Зато што сам на „Жељави” провео скоро пуних 20 година, обављајући све командне дужности. Од командира вода па све до начелника штаба Ваздухопловне базе.

Значи, ви тврдите да се у подземним просторијама аеродрома никад није радило на тајним свемирским пројектима?

– Не знам кад се могло радити, пошто сам на „Жељави” без престанка боравио од августа 1973. до маја 1992. године.

Вирц тврди да је Тито свемирски програм продао Кенедију 1961. године.

– А „Жељава” је званично отворена 1967. године! Дајте да будемо озбиљни.

Зар је немогуће да се шест година пре званичног отварања у подземним тунелима радило на тајним пројектима који су највећем броју људи остали непознати?

– Ко их је радио? Наведите ми бар двојицу стручњака за свемирске летове који су тад живели у Југославији.

Вирц тврди да је свемирски програм бивше СФРЈ рађен по пројектима словеначког пионира строномије Хермана Поточника.

Који црни Поточник! То је толико бесмислена прича да о њој уопште не вреди озбиљно разговарати.

Знате ли за постојање „објекта 505?

– Шта вам је то?

Вирц тврди да је то била тајна кодна ознака аеродрома „Жељава”, у време док се у подземним тунелима развијао свемирски програм бивше Југославије.

– Прича о некаквом тајанственом „објекту 505″ нема везе с мозгом! У бившој СФРЈ и њеној оружаној сили ниједан објекат никад за кодну ознаку није имао број. Кодни називи су увек додељивани по именицама типа „рудник”, „обала”, „плажа” и томе слично.

Зашто би неко измислио постојање „објекта 505″?

– Вероватно да причу лакше прода. Кад кажете „Жељава”, то баш и не звучи претерано моћно. Али кад почнете причу о некаквом тајанственом „објекту 505″, то већ звучи као права мистерија (смех).

Значи, по вама је цела ствар око продаје југословенског свемирског програма најобичнији маркетиншки трик?

– Управо тако. Све ће ово тај мали Вирц добро уновчити. Видите и сами колико је та фантастична прича о некаквом тајном југословенском свемирском програму изазвала пажњу јавности. То је очигледно и био циљ.

Зар вам, ипак, није сумњиво кад видите снимке на којима се види Тито како обилази подземне просторије „Жељаве”, а потом путује у Вашингтон на састанак с Кенедијем?

– И то је обична манипулација. У трејлеру се види како Тито, наводно, обилази подземне просторије аеродрома, а за цело време мог службовања ниједан једини пут није дошао на „Жељаву”! Заправо, поуздано знам да је само једном, и то негде кад је „Жељава” тек отворена, дошао да је обиђе.

Шта је онда заиста била „Жељава”?

– С војно-технолошког становишта представљала је право чудо Европе и света. „Жељава” је била прави мали град под земљом. Имала је пет писта, од тога две полетно-узлетне и још три искључиво полетне. Свака писта је била дугачка 2.700 метара. Унутар комплекса налазила су се атомска склоништа укупне површине 450.000 квадратних метара. Све је то било климатизовано и уређено за живот да се на аеродрому може аутономно опстати без икакве помоћи споља пуних 90 дана. На аеродрому је свакодневно радило око 1.000 старешина и 1.500 војника.

Колико је борбених авиона примала „Жељава”?

– На „Жељави” је свакодневно било више од 50 авиона, а у случају рата могла је без проблема да прими 125 авиона и опслужује око 300. И то ловачких авиона свих типова.

Како сте се осећали кад је „Жељава” дигнута у ваздух како не би пала у руке бошњачким и хрватским војним снагама?

Опростићете ми, али о томе не желим да причам. Кад се сетим рушења „Жељаве”, није ми добро…