Косово данас: масовно умирање, незапосленост, проституција, наркоманија, корупција…

Нико са сигурношћу не може да утврди ко данас влада Косовом и Метохијом. И једна група шведских новинара-истражитеља покушала је својој јавности да објасни ко влада ситуацијом у овој сепаратистичкој творевини, и упитала се: да ли је то Европска унија, Уједињене нације, косовска влада, америчка амбасада, мафија, сви заједно, или свако за себе? Али, шта је данас Косово и ко управља њиме, ако све одлуке клановски подељеног парламента, или нефункционалне владе, може да обори представник међународне заједнице? Зашто нема ни трагова традиционалног албанског друштва, ко га је уништио, шта је био циљ америчке окупације и зашто се и Албанци у овој вештачкој држави осећају као у концентрационом логору?

Према званичним резултатима последњег пописа становништва, обављеног 7. јула 2011. године, на Косову и Метохији живи 1.733.872 становника, или скоро 700.000 мање од процена које су давали УНМИК, КФОР и градске власти у Приштини.

Према овом попису, Приштина има 198.214 становника , или невероватних 400.000 становника мање од свих процена које су долазиле од стране УНМИК-а и албанских власти у овој самопроглашеној парадржавној творевини.

Подаци добијени пописом из 2011. године, које је Европска унија и званично признала, нису били довољни да их и албанска пропаганда на Косову прихвати. Ниједној сепаратистичкој влади у Приштини није лако да се одрекне митолошких представа о бројности албанске популације на Косову, а још теже им је да прихвате чињеницу да Београд има више становника од Косова.

Ипак, истина о “нестанку” толиког броја људи, има и своју другу страну. Наиме, за последњих десет година, више од 300.000 косовских Албанаца је отишло у емиграцију широм света. Тај број је из дана у дан све већи.

У међувремену је у многим местима на Косову, стопа смртности међу Албанцима, прешла стопу природног прираштаја. Неизлечиве болести, настале као последица бомбардовања НАТО пакта 1999. године, тек су почеле да масовно односе своје жртве. Процене Светске здравствене организације на Косову, говоре да ће их бити још више, јер, изузев осиромашеног уранијума, на смртност утиче и низак квалитет живота (најнижи на целом европском континенту).

Албански сељак данас нема ни државних субвенција као што их је имао за време српске и југословенске власти, нема коме да прода своје пољопривредне производе (пољопривреде данас и нема, на овој, најплоднијој равници Балкана), нема откупних станица, не раде сеоске амбуланте, нема пољопривредних апотека, нема ветеринара, нема ни нове механизације него многи користе старе ИМТ тракторе који су куповани у време заједничке државе.

Одлазак у град крајем деведесетих и почетком 2000. године, био је масован. Дошло је и до промене свега што је вековима одликовало традиционалне Албанце.

Реч, морал, образ и породица, не значе више као што су некада значили. За нове генерације Албанаца, то су “обичаји из прошлости”.

По косовским градовима, на сцени су наркоманија, проституција и криминал. Један од најстаријих становника Приштине (И.К.) описао је ово стање једноставним реиима: “…Жене су се скинуле, а мушкарци понизили”. Тако је од доласка америчке окупационе силе, која себе овде доживљава као ослободиоца.

Бекство са Косова, на сто начина

Годину дана уочи самопроглашења косовске независности, истраживање УСАИД-а и Уједињених нација, на Косову, шокирало је Запад, јер је показало да ће најмање 40 одсто Албанаца у том случају отићи са Косова!

Сиромаштво и незапосленост, криминализовано друштво и одсуство институција, те чињеница да Косово може да живи само као протекторат, били су довољан разлог да сваки мислећи човек изрази сумњу у бољи живот, макар и у некаквој обећаној независности. Али, прогнозе су данас још мрачније: са Косова бежи ко год може!

Млади Албанци масовно одлазе, а пут их, неизбежно, води преко централне Србије. Пре три године, дневно је око 45 Албанаца са Косова тражило пребивалиште на територији највеће градске општине Медијана у Нишу!

У овом периоду, близу 11.000 Албанаца је на основу Закона о пребивалишту и боравку грађана, затражило боравиште и српска документа. Наравно, не са намером да живе у Нишу, него да са српским пасошем оду даље у Европску унију, Америку, Аустралију или Канаду.

У пограничним општинама, честа је слика да млађи Албанци без докумената, прелазе “козјим стазама” и шумским путевима у Србију, а одатле покушавају да се даље пребаце у неку од земаља ЕУ.

Многи косовски Албанци, породични људи, разводе се од својих првих жена уз обострани пристанак и одлазе у западну Европу, где налазе нове супруге које им омогућавају да добију дозволу за боравак.

Борба за бољи живот ван Косова, ту се не завршава. Мада за неупућене звучи прилично невероватно, многи Албанци би се радо доселили у Србију, што због посла, што због услова живота. Ипак, ту привилегију имају само они богатији.

Општина Куршумлија, регистровала је да су косовски Албанци, углавном пословни људи са новцем и везама, купили у околни града око 50 напуштених имања.

Шта ће са њима, нико не зна, али, општинске власти верују да је ова куповина само увод у насељавање пограничних Албанаца у Србију. Ипак, боље упућени кажу да је та куповина само начин да се у нешто ван Косова инвестира, да се избегне плаћање разних рекета албанским мафијашким клановима и породицама. А, земља у Србији, кажу албански трговци, тек треба да добије на вредности.

Један од начина бекства са Косова је и прелазак једног броја Албанаца-муслимана, на католичанство! Таквих случајева има све више, а тек недавно саграђена католичка катедрала Мајке Терезе у Приштини, зна да буде пуна, јер у граду има преко 2.000 Албанаца-католика. Углавном, тек преображених. Преко Каритаса и других хришћанских, хуманитарних организација из Европе, многи од њих су већ напустили Косово.

Процењује се да на целом Косову има око десет хиљада породица које су прихватиле католичанство. Њихово просечно домаћинство има око пет чланова. Скоро двоструко мање него за време постојања Југославије.

Између Срба исељених са Косова и Метохије, и Албанца, развио се и један необичан “бизнис”. Наиме, косовско-метохијски Срби, који су сачували пословне и пријатељске везе са некадашњим комшијама Албанцима, сада за њих купују некретнине или читава предузећа у Србији. Наравно, за добру провизију.

На тај начин, Албанци са Косова су до сада индиректно постали власници око 300 станова у Нишу. Непознат је број некретнина (станова и пословног простора) у Београду и Новом Саду које су богатији Албанци купили, али, упућени кажу да их има “за један мањи град”.

Колико кошта УНМИК?

Уметнички директор Националног позоришта Косова у Приштини, Јетон Незирај, недавно се јавно упитао: “…Шта је Косово? Боље да не постоји, али, пошто је овде…Косово је нека земља, мали део света, безвезе, без неке вредности. Људи живе овде и битно је да им буде добро, и не видим ниједан разлог зашто би Косово било важније од њих… То су само националистичке пароле…”.

Заиста, шта је данас Косово и ко управља њиме? Зашто нема ни трагова традиционалног албанског друштва, ко га је уништио, шта је био циљ америчке окупације и зашто се Албанци у овој вештачкој држави осећају као у концентрационом логору?

Част, образ, реч, имовина, породична традиција, све је то нестало или је у нестајању. Како је могуће да је за време од како траје америчка окупација Косова, албанско друштво, и патријахално и урбано, потонуло у ништавило?

Одговори на ова питања воде директно на врата администрација у Бриселу и Вашингтону. Али, тамо је већ свима доста Косова и најрадије би да га немају као проблем са којим не знају како даље. Америчка администрација у Приштини, већ одавно се не занима за Косово. Не интересују их ни Срби ни Албанци. Њих, више од свега, занима шта раде Руси у Нишу и око њега. Све је на Косову препуштено Еулексу, али, Еулекс је само део криминалног и корупционашког мозаика који су успоставили Американци својим доласком…

Пре тачно годину дана, у јануару 2014. године, усвојена је Резолуција Европског парламента о Косову, којом се захтева одговорност Еулекса за “најскупљу операцију у историји модерне Европе”.

Том приликом, објављена је и нимало пријатна чињеница, да одржавање евро-америчког протектората на Косову кошта више од једне милијарде евра годишње!

Упркос томе, многима се у Еулексу допало да зараде “са стране”, па се због тога у тексту Резолуције, између осталог, помиње и обавеза процесуирања корумпираних “високих званичника” из Брисела који службују у Приштини и по другим градовима Косова и Метохије.

Пола године након доношења ове Резолуције, посланик из Аустрије у Европском парламенту, Андреас Мелцер, по први пут је јавно саопштио оно што сви западни политичари знају, али о томе ћуте, да новостворена албанска држава на Косову не може самостално да преживи и да ће заувек остати протекторат.

Са овом горком истином, суочене су најмоћније земље Европске уније које све то плаћају. Осим редовног годишњег одржавања трошкова Еулекса (преко милијарду евра), Европска унија даје и близу 70 милиона евра годишње новчане помоћи локалним самоуправама, како би могле да функционишу.

Али, све то није довољно, па је на сцени незапамћена корупција у самом врху евроамеричких канцеларија у Приштини.

Недавно је суспендована тужитељка мисије Еулекса, Марија Бамије, јер је одавала приштинском листу “Коха диторе” податке о корупцији у Еулексу. Г

лавна тужитељка Еулекса, Јарослава Новотна није дозволила ниједну истрагу против бившег председника Скупштине, јер је судија Еулекса, Франческо Флорија, који је, само у једном “послу”, узео више од 300 хиљада евра од извесног Нусрета Цане. Узгред, постоје и необориви докази да је Франческо Флори узео и мито од 750 хиљада евра за ослобођење троје оптужених Албанаца, за два тешка кривична дела на Косову и Метохији током рата 1999. године. Новотна брани Флорија и блокира све истраге против њега, без обзира на чињенице које би га одвеле у затвор. Није тешко закључити да је и она добила свој део мита, и то онај већи.

Армија гладних пред вратима Европе

Док у Еулексу траје пљачка, корупција и дивљање, шефица геј-лезбо алијансе Аустрије, Улрике Луначек, која је Известилац Европског парламента за Косово, цинично се хвали “развојем односа” и “приближавању Београда и Приштине”.

Луначекова је, треба подсетити, још 2011. године изјавила како “нема шанси да Србија икада буде члан Европске уније”. Такође, добровољно се јавила да службује на Косову и од тада агитује за пријем Косова у чланство Уједињених нација.

Албанска власт на Косову и Метохији, традиционално је склона корупцији, породичном и страначком запошљавању. Многи су се од политике обогатили. Али, онај обичан народ, живи све теже. Албанска сиротиња представља озбиљну армију од милион незапослених, гладних и разочараних.

Зато није ни чудо што сваког дана расте број оних који беже у неку од западноевропских земаља. Албанаца који чекају на визу, има све више. Али, све више је и оних које власти Европске уније враћају назад. Такви поново илегално прелазе границе земаља ЕУ. То је очајничка вртешка у којој се косовски Албанци данас налазе. То је цена насилне независности коју данас плаћају.

Професор из Призрена Истреф Јусуфи, недавно је огорчено у камере британске ТВ мреже Скај Њуз рекао да Косово не личи на државу, да се чекање на визу за ЕУ, претворило у “Танталове муке”, те да косовска документа европљанима користе само да би их лакше одбили.

Са друге стране, Албанцима није лако ни да остану у надри-држави којом управља како ко стигне. Споља и изнутра. У градовима и по ретким урбанизованим сеоским подручјима, честе су рестрикције струје и воде. Нестане струје на сат-два, воде на дан или пола…

Храна је углавном из увоза, јер на Косову данас не ради ниједан од великих пољопривредних комбината који су запошљавали на хиљаде радника. Албанци из Приштине, често одлазе у куповину пољопривредних производа до преосталих српских села надомак града (Чаглавица, Угљаре, Матичане…), јер су сигурни и у робу и у произвођача.

Ко друкчије каже…

Албански интелектуалци који су за време Југославије имали знатан утицај на јавно мишљење, данас једва могу да се чују. Њихова мисао је изолована, скоро јеретичка. Људи попут филозофа Шкељзена Малићија или Ветона Суроија, углавном су интересантни западним медијима који покушавају да докажу да је косовско друштво опстало у различитости мишљења. То, наравно, није ни близу истини. Главну реч и даље воде бивши команданти ОВК.

Њихови службеници у политичкој номенклатури, као што су Едита Тахири, Петрит Сељими и други, према Србији и српским властима комуницирају само једном реиеницом: “Дијалог је могућ након што Србија призна Косово и суочи се са злочинима”.

Српске власти, посебно ова данашња, која је фактички признала Косово као албанску државу, немају никаквих захтева. Изгледа, као да су им све жеље испуњене.

Али, ако је велеиздајницим у Београду свеједно, неким Албанцима на Косову, који су такође били жртве ОВК, није…

Кад је у децембру прошле године, за председника косовског парламента изабран Кадри Весели, некадашњи шеф тајне косовске службе (ШИК), један од оснивача ОВК и Тачијев човек, многима није било право.

Потпредседник опозиционе странке Самоопредељење Висар Имери рекао је да “нема веће беде” него да на чело највишег законодавног органа дође човек који је водио Косовску обавештајну службу, и додао: “…Веће потврде да на Косову нема ни демократије, нити републике, нити правде не може бити од инсталирања главе подземља на чело најзначајнијег законодавног органа парламента…”.

Уједињена опозиција је већ почела са прикупљањем најмање 40 потписа за формирање парламентарне истражне комисије која би испитала активности ШИК-а. Проблем је велики, јер би се откривањем убистава, застрашивања, малтретирања и прогона оних Албанаца који су се “понашали неутрално”, “опортуно” или чак “просрпски”, дошло до људи који данас руководе политичком и криминалном сценом.

Такође, велики проблем новој влади представља и број захтева за статус ратног ветерана. Наиме, око 66.300 захтева за статус ветерана, који гарантује пензију, поднели су бивши борци ОВК надлежним органима. Ипак, комисија која обрађује ове податке, тврди да од тог броја, најмање једна трећина није ни била у рату, него у избеглиштву!

У међувремену, Специјални међународни суд за ратне злочине на Косову (у Холандији), тек треба да почне са радом, чиме би и злочини ОВК коначно били процесуирани на прави начин. Уколико до тога дође, почеће поткупљивање и ликвидација сведока, а новац за судску и “вансудску” одбрану је већ спреман.

У сред ове битке за власт и новац, за бекство са Косова или преживљавање, међу албанским политичарима у Приштини има и оних који не крију да су југоносталгичари и да жале за бившом заједничком државом. Тако је, мултимилонер и посланик у Скупштини Косова, Беџет Пацоли, недавно рекао да је у јединственој Југославији било добро свима – и Албанцима и Србима и да “не разуме одакле и ко је провоцирао насиље 1994. године” (после чега је и настао неповратни српско-албански сукоба), те да је од свих политичара које је упознао највише ценио Јосипа Броза Тита. Поједини приштински медији су тим поводом малициозно подсетили да је Пацоли служио војни рок у Београду, у Титовој гарди на Дедињу.

Ништарије и светиње

Од Косовске Митровице до Сирнићке жупе, Срба је све мање. Чак и они коју су у последњих пар година добили куће на Косову у местима где су некада живели, продају их и одлазе у правцу, Ниша, Крушевца, Краљева, Крагујевца…

Средњевековни српски манастири, којима уз много мука и неслоге управља Српска православна црква (СПЦ) за албанске политичаре, представљају “косовско наслеђе”. Овај покушај присвајања српске духовне и културне баштине, није прошао, али, битка и даље траје.

Постоји и проблем храма Христа Спаса, у Приштини, чија је градња почела 1990. године и никад није завршена. У Приштини је тада живело 40.000 павославних Срба, а данас их има мање од 100.

Градњу овог храма почео је тадашњи епископ рашко-призренски Павле, који је касније постао патријарх СПЦ, из разлога што је град имао само једну малену гробљанску цркву. Сада је овај недовршени храм скоро претворен у јавни тоалет и смрдљиву депонију.

Врхунац гадости, десио се прошле године, кад је млада албанска поп-звезда из Приштине Ера Истрефи снимила спот за песму, у коме, полугола, у провидној мајици, игра у недовршеном православном храму Христа Спаса у Приштини. Осим ње, у споту се појављује још неколико статиста, који такође полуголи скачу и певају међу зидовима недовршеног православног храма. Протестовала је СПЦ, али нико од српских политичара. Јавност у Србији о томе ништа не зна. Косово иде ка свом дну, а гласови са дна све теже се чују.

Згрожени су оваквим понашањем и Албанци, стари становници Приштине, али, и они су принуђени да гледају своја посла, како да преживе сопствено сиромаштво.

У једном свом уводнику, написаном само два месеца после масовног паљења манастира и прогон Срба с Косова и Метохије, у листу “Коха диторе”, албански интелектуалац Ветон Сурои, овако се обраћа својим сународницима: “…Ми можемо да чинимо и злочине, и богами их и чинимо. И то ће нас, ако се настави, одвести у велику несрећу. И не можемо се вадити ни на историју, ни на патње и жртве које смо поднели, јер оне не оправдавају то што се српским цивилима данас ради…”.

Било је и раније примера у историји овог дела Балкана, да се усамљен глас разума далеко слабо чује. Јер, тај глас никад не одлучује!

ГЛОСА

“…Балканом није никада владао разум. Владали су победници, без разума за поражене. Победници су се мењали, а разума није било…”

(Енвер Петровци, глумац)

Никола Влаховић, Таблоид

фото: Ну Јорк Тајмс, Akos Stiller