Косово и Албанија су фактички већ створили оружане снаге „велике Албаније“

* Амерички амбасадор Кајл СКОТ по завршетку вежбе „Потврда концепта“: „Данас смо имали сјајну прилику да видимо заједничке Балканске медицинске снаге. Велики, велики корак напред, ја мислим за сарадњу у овом региону ако би било изванредних ситуација, али исто и могућност да у будућности ове снаге буду део веће акције на међународном фронту“

* Само неколико дана након активирања НАТО ракетног штита у Румунији, у оближњем месту Галац одржана војна вежба „Платинасти орао 16.1“ под командом америчких снага. Промовисана је и увежбавана „регионална стабилност у источној Европи“. Учествовали су солдати из шест земаља – САД, Велика Британије, Румуније, Бугарске, Молдавије и Србије

* Добро се сећам, као да је јуче било – гледали смо се ми и НАТО „пријатељи“ дан и ноћ на српско-албанској граници оне ’99-те. Што преко нишана, што богме и очи у очи, на блиским одстојањима. Нису тада ни знали, нити смели ни један педаљ мало северније од Тропоје, Кукса, Бајрам Цурија… А било их је у изобиљу – елитних специјалаца, артиљераца, пешадинаца, тенкиста, инжењераца, санитетлија… Суво северноатлантско „злато“.

* Тада су они – сви родови које претходно побројах – учили од нас. Доказано. Сада, туга и јад, ми учимо од њих. Али, кад-тад, а доћи ће и тај дан – учићемо их поново. Само, тада ће „обука“ бити садржајнија и за век векова. Заклели смо се и – биће тако

         Пише: Горан ЈЕВТОВИЋ, Фонд стратешке културе

         НАДНАСЛОВ колумне оштар, многи ће прокоментарисати да је увредљив и да је испод нивоа. Изнад свега је рискантан. Но, аутор није наиван, па отуда наводнице и измена једног слова. Зашто би се и без преке потребе (и пре него за то дође време, а доћи ће свакако) излагао „спонтаном“ информативном разговору код надлежних органа?

         Шалу на страну, читаоце вероватно интригира фраза која је уденута у наслов под називом „међународни фронт“. Шта је сад па то? Такви појмови се не могу чути у стручним геополитичким и посебно не у војним круговима.

         Ево одговора: амерички амбасадор, њ.е. господин Кајл Скот је, гостујући на санитетској војној вежби под називом „Пролеће 2016“, која је изведена у престоници остатка земље Србије у склопу НАТО агенде коју спроводимо кроз НАТО програм „Партнерство за мир“, на изванредном српском језику дословно изјавио следеће: (http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9622&active=video)

         „Данас смо имали сјајну прилику да видимо заједничке Балканске медицинске снаге. Велики, велики корак напред, ја мислим за сарадњу у овом региону ако би било изванредних ситуација, али исто и могућност да у будућности ове снаге буду део веће акције на међународном фронту. Ми смо врло поносни, као САД, да смо коспонзори ове групе. Ми смо дали допринос – више од 800 хиљада долара за формирање ове групе, али ми се надамо да ће наша сарадња и даље ићи напред.“

         Дакле, амерички амбасадор је, а не овај аутор, употребио термин „међународни фронт“. Да ли је направио лапсус са „фронтом“? Само наивни могу поверовати у тако нешто. Ем је прекаљени дипломата и обавештајац субверзивне провенијенције (у време извођења обојеног петог октобра службовао у Будимпешти!), ем сјајно говори и, подразумева се, разуме српски језик.

         Значи, нити су наведене мултинационалне војне снаге, као ни вежба, конципиране искључиво ради спашавања унесрећених Срба и осталих грађана и сељана широм Балкана када их подаве бујични, климатски и разни други токови, него ће „Балканске медицинске снаге“ у формирању добро доћи и за неке друге непогоде и „пригоде“. Фронтове, подразумева се – међународне. Како то лепо рече његова америчка екселенција.

         А где су ти међународни фронтови?

         Управо ових дана уживо гледамо њихово настајање. Рецимо, инсталирање америчког и НАТО „против“ ракетног штита у Румунији, затим то исто следи у Пољској, Балтик је увелико „инсталиран“, снаге за брзо реаговање Алијансе ничу као печурке широм источне Европе, „миротворачки“ мултинационални батаљони се множе, изводе се бројне вежбе и вежбице на Балкану, Монтенегро је управо НАТО „протоколисан“, и тако даље и томе слично. И све наводно усмерено – преко неба Русије, дабоме – у правцу Северне Кореје и Ирана. „Поштено“, онако, евроатлантски, и ту се нема шта додати.

         Још мало о управо завршеној мултинационалној војној активности којој је домаћин била Србија. Неко ће се запитати – шта се ухватио ових санитетлија, људи се вежбају да помажу унесрећенима? Наравно, у званичним писаним извештајима изостављен је онај део Кајлове беседе о „међународном фронту“. Ко не верује аутору, нека се увери на сајту српског Министарства одбране, где је између осталог речено:

         „Вежбу, која је почела 12. маја, извели су слушаоци 9. класе за резервне официре санитетске службе, кадети 2. класе Медицинског факултета ВМА Универзитета одбране, наставници клиника и института ВМА, у сарадњи са представницима будућих Балканских војномедицинских снага – из Босне и Херцеговине, Македоније, Словеније, Србије и Црне Горе. Они су приказали спровођење медицинског збрињавања и помоћи становништву у ванредним ситуацијама.“

         До чега смо, дакле, дошли? До ситуације да нас западне силе поново спајају онако како је то било некада у СФРЈ, коју су потпалили и у крви брутално разбили, али сада са другим циљевима и у њиховом интересу. И на понижавајући начин.

         Или и даље има наивних, препоштених и „напредних“ који у ово не верују? О, да, и те како их има. Па зар не видесмо милионске народне а изманипулисане масе на управо завршеним „слободним и поштеним“ изборима?

         Ево шта нам је поручио (и открио) на завршетку вежбе бошњачки „часник“, потпуковник Харис Газић: „Ова вежба се зове Потврда концепта. Основни циљ ове вежбе је да по први пут организујемо и изведемо вежбу која ће имати регионални карактер, дакле, међународни карактер, у којем ћемо интегрисати тимове из шест држава и радити на изградњи тимског рада“.

         Ако је Босанци називају „Потврда концепта“ зашто је ми крстисмо „Пролеће 2016“? Па како би се другачије од српске јавности сакрио НАТО „концепт“ у којем смо одавно али га лукаво називамо „Партнерство за мир“, него баш симпатичним пролећним, лепршавим шифрама?

         Босанци, Македонци и посебно Црногорци су годинама испред нас и налазе се у „Акционом плану за чланство“ (Membership Action Plan, MAP) за пријем у Северноатлантску алијансу. Без тога нема учлањења. Не фемкају се, не бригају за бирачко тело и не морају да лажу. За њих су „НАТО стандарди и процедуре“ превазиђени термини, они су одавно у „концепту“.

         Наравно, иако за њима каскамо, овако „војно неутрални“ у „симболичном“ ИПАП стадијуму, не треба бринути – и те како смо НАТО „концептуирани“. Што би се рекло – до коске.

         Да ту српску, а у ствари НАТО причу, поткрепимо интересантним чињеницама, и то само оним најважнијим у протеклих десетак-петнаест дана. Не може да штети, а чим је тако, може да буде и од користи. Јер, просечан Србин, заузет страним и домаћим инвестицијама и у нестрпљивом ишчекивању премијеровог инагурационог говора о националном препороду, нема времена да прати досадну војну проблематику. А и што би када смо „војно неутрални“, а то значи – мирно спавај нано…

         „Раша тудеј“ нас је педантно известила („ниоткуда и ничим изазвана“, јер тако нечег није било у саопштењима Министарства одбране и Војске Србије, напротив, сакрили су као змија ноге!) да је само неколико дана након активирања НАТО ракетног штита у Румунији, у оближњем месту Галац одржана војна вежба „Платинасти орао 16.1“ под командом америчких снага. Промовисана је и увежбавана „регионална стабилност у источној Европи“. Учествовали су солдати из шест земаља – САД, Велика Британије, Румуније, Бугарске, Молдавије и Србије.

         Лепо друштво, тешко да се било шта ту може додати. На неких 400 километара ваздушне линије од Крима, увежбавали су регионално „стабилизовање“. Поново због Северне Кореје и Ирана, да неко којим случајем не залута у погрешне анализе.

         За то време је начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Љубиша Диковић посетио Турску (ако неко и даље мисли да је могао тако нешто да избегне, нека тркне до Вучића и информише се о томе), где је учествовао у раду „10. Конференције начелника генералштабова балканских земаља“.

         Како и приличи, учеснике је поздравио не само „пригодном“ беседом, већ и заједничким фотографисањем, велики руски „пријатељ“, председник Турске Реџеп Тајип Ердоган, лично.

         На скупу је (о томе ни речи није било на РТС-у и у осталим медијима), између осталог закључено да Форум „Конференција начелника генералштабова балканских земаља“, који је започео са радом под окриљем НАТО 2007. године, остаје успешна организација за регионалну безбедност и стабилност и да пружа чврсту основу за даље унапређење војне сарадње између чланица.

         Управо тако, поготову што су већина чланица тог форума, као што су Албанија, Турска, Бугарска, БЈР Македонија, Црна Гора, међу првима признале државу „Косово“ и са њом остварују на војном (формално – безбедносном) пољу пребогату сарадњу. Уколико и ово није за веровати, већ у следећим текстовима, рецимо, говориће се детаљно о „сарадњи“ Оружаних снага Албаније као чланице НАТО и „Безбедносних снага Косова“. Процес је толико одмакао, да им комотно можемо послати званичну честитку у вези формирања импресивних снага будуће (а у пракси већ заживеле) велике Албаније.

         Одмах након Истанбула, генерал Диковић је морао да скокне до Брисела. И то поводом двојаког задатка. Наравно, зато што мора и што је тако нешто од стране квислишког државног апарата, једноставно, преузета обавеза. А ту нема хоћу-нећу, сине мајчин.

         Први задатак – учешће у раду Војног комитета ЕУ, где се расправљало, наводно, само о мировним мисијама широм белог света. Но, обратимо пажњу на део саопштења: „Команданти мисија Европске уније у Малију, Сомалији и Централноафричкој Републици, у којима су ангажовани и припадници Војске Србије, представили су начелницима генералштабова резултате удруживања у мисијама у Африци. Било је речи и о генерисању снага, финансирању, иницијалној подршци и менторству у мисијама.“

         Дакле, „удруживање, генерисање, менторство, подршка…“ О чему је реч? О такозваном Новом светском поретку на делу, који се увелико изграђује. Главна полуга, па наравно – заокружена и јединствена оружана северноатлантска сила, где су угурани сви џумле, с’ коца и конопца, али се зна ко предводи „параду“. Што би се народски рекло – ко коси, а ко воду носи.

         Други задатак генерала Диковића – учешће на састанку Војног комитета НАТО-а на нивоу начелника генералштабова. Циљ састанка је био „да се начелници генералштабова припреме за дискусију о будућем пројектовању стабилности и јачању интероперабилности са партнерима“, те су се у вези са тим могла чути запажања председавајућег Војном комитету НАТО, генерала Петра Павела, нашег недавног госта у земљи Србији, „о актуелном безбедносном амбијенту“.

         Да погађамо како је и која је запажања и процену изнео наречени НАТО генерал, рецимо о односима са Руском Федерацијом и њеном „агресијом“ у Украјини и широм Блиског истока, те у вези са тим какве задатке поделио присутнима?

         Е, сада, стандардно питање – откуда Диковић тамо већ трећу годину за редом, на основу чега присуствује састанцима Војног комитета НАТО који обухвата и чланице „Партнерства за мир“ (јер то је, да подсетимо, НАТО програм а не некаква неутрална међуармијска папазјанија), и како то није било могуће у време легендарних Бориса Тадића и Драгана Шутановца?

         Одговор је веома прост – оног тренутка када смо почели опипљивије да предајемо Косово и Метохију на бриселским „преговорима“, стекли смо услове да подигнемо ниво сарадње са НАТО савезом на највишу степеницу резервисану за нечланице – ИПАП. Но, све то не би вредело без онога главног посла – СОФА споразума с почетка 2014. године, којим смо свечано, кано каква невина млада, рекли – да.

         Дакле, све заслуге искључиво Александру Вучићу, и само њему. Наравно, да није било прегнућа његових претходника, познатих петооктобарских одбрамбених делатника, он не би могао да повлачи тако брзо и тако ефектно и буквално завршне потезе у свеколикој српској трагедији. Амин.

         Не би ваљало завршити ово писаније а да то не буде са главним јунаком – амбасадором Кајлом Скотом. Динамичан и темељан дипломата и човек зна знање. Школски пример колонијалног намесника. Универзалан, експедитиван, решава сва питања у ходу. И дању и ноћу, као што и видесмо код решавања изборног цензуса.

         Недавно је посетио базу „Југ“ – да подсетимо по ко зна који пут – Бондстил број 2, док је онај трећи у Крушевцу. Том приликом је заменик начелника Генералштаба Војске Србије, генерал-потпуковник Јовица Драганић, захваљујући се амбасадору САД на подршци у опремању базе „Југ“ и сагледавајући резултате обуке на терену, изјавио:

         “Обука инжењераца у бази „Југ“ организована је квалитетно и реализована у потпуности. Кроз ову обуку, у којој су учествовали и припадници 15. инжењеријског батаљона Европске команде Оружаних снага САД, стекли смо нове вредности које се огледају у инфраструктурном уређењу стрелишта и полигона на бази „Југ“, коју, као што је познато, опремамо захваљујући помоћи САД. Управо смо при крају тог пројекта и можемо рећи да ће база постати значајан чинилац за размештај и организацију живота и рада припадника Војске Србије, али и за организацију међународних вежби и за читав овај регион.“

         Да то поткрепимо и пригодним фотографијама. Што би се рекло – машала јунаци, већ сте ушли у српску-нато историју, само вам то још нико није званично саопштио. И поделио припадајуће ордење.

         Не знам што ми на крају паде на памет, али добро се сећам, као да је јуче било – гледали смо се ми и НАТО „пријатељи“ дан и ноћ на српско-албанској граници оне ’99-те. Што преко нишана, што богме и очи у очи, на блиским одстојањима. Нису тада ни знали, нити смели ни један педаљ мало северније од Тропоје, Кукса, Бајрам Цурија… А било их је у изобиљу – елитних специјалаца, артиљераца, пешадинаца, тенкиста, инжењераца, санитетлија… Суво северноатлантско „злато“.

         Тада су они – сви родови које претходно побројах – учили од нас. Доказано. Сада, туга и јад, ми учимо од њих.

         Али, кад-тад, а доћи ће и тај дан – учићемо их поново. Само, тада ће „обука“ бити садржајнија и за век векова.

         Заклели смо се и биће тако