Косово и Метохија: Брутална узурпација рудног блага (II део)

Иван НИНИЋ | 14.01.2013

Вишегодишња борба власти у Приштини за успостављањем суверене власти и контролом целокупне територије јужне српске покрајне Косова и Метохије у себи садржи и посебну геостратешку компоненту. Тешко је да се са сигурношћу каже колика је заиста вредност минералних сировина на југу Србије, али различите процене говоре да је реч о енормим залихама руде које се мере у стотинама милијарди евра. Због тога, онај ко контролише територију Косова и Метохије заправо контролише и експлоатацију сировина, убира профит, али и у својим рукама држи кључ за дугорочну енергетску безбедност овог дела Европе и света. Поједини догађаји који су се на Косову и Метохији одиграли у протекле две деценије потврђују да међународна заједница, међународне институције, као и појединци који су представљали или и даље представљају те институције, веома добро знају колико је Косово важно на светској мапи залиха минералних сировина. У јавности се годинама лицитира количина и вредност рудног блага Косова и Метохије, али се до сада се није догодило да власт у Београду на једном месту окупи стручњаке који ће изнети своју процену, а која би потом постала важан елемент државне политике у бриселском решавању питања статуса Косова и Метохије.

Готово 60 одсто целокупног рудног богатства које Република Србија поседује простире се управо на Косову и Метохији и не чуди то што медији колоквијално пишу да све оно што од рудног богатства постоји на Косову вреди минимум 1.000 милијарди долара. Почетком 2008. године о вредности блага на Косову и Метохији пише београдски лист „Економист“, у коме је иначе прикривено власништво имао високи функционер Демократске странке и потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић. Овај лист је објавио да је одвајањем Косова од Србије наша држава изгубила најмање 85 милијарди евра, колико вреде резерве угља лигнита, али и 50 милиона тона цинка и олова, што вреди око осам милијарди евра. „Ове резерве су пете по величини у свету и чини их око 15 милијарди тона лигнита, што је 75 одсто укупних резерви тог угља у Србији, а без тих косовских резерви, наша држава би већ половином 21. века свој енергетски развој морала да темељи на увозу“, објавио је „Економист“.[1]Према писању овог београдског листа Србија не рачуна на косовске ресурсе при изради годишњих енергетских биланса и стратешког плана развоја енергетике до 2015. године, иако јој по Резолуцији 1244 СБ УН припадају сви природни ресурси на Косову и Метохији.

С друге стране процене стручњака Светске банке указују да рудно богатство на југу Србије вреди знатно мање, односно 13,5 милијарди евра. Ове резерве би могле да се експлоатишу 200 година, а исти стручњаци тврде да само геолошке резерве лигнита износе 14,7 милијарди тона и као такве заузимају пето место на целој планети. У укупној вредности од 13,5 милијарди евра удео руде у Трепчи и осталим рудницима износи око 3 милијарде евра, процена је независне комисије УНМНИК-а. Поједини стручњаци су крајем 2008. године изнели процену да резерве олова у руднику Трепча износе 425.000 тона, резерве цинка 415.000 тона, сребра 800 тона, никла 185.000 тона, кобалта 6.500 тона, док 1,7 милиона тона износе резерве боксита у руднику Гребник код Глине, а из овог рудника могло да се прозведе и 425.000 тона алуминијума.[2] Иначе, хронологија отимања и пустошења кобината „Трепча“ у августу 2000. године, које је УНМНИК извршио под патронатом свог тадашњег шефа Бернара Кушнера, најбоље илуструје аспирације међународне заједнице према рудном благу Косова и Метохије.[3]

Резултати вишегодишег истраживања које је до 2000. године радио Геолошки институт Србије, а који се односе на делове северног и источног дела Косова и Метохије су такође инпозантни. У питању су резерве од око 34 милиона тона руде олова, цинка и сребра из којих може да се добије око 1,5 милиона тона олова, 1,5 милиона тона цинка и око 3.000 тона сребра. Према овом истраживању лигнит је сконцентрисан у три басена (Косовски, Дренички и Метохијски), а само у Косовском басену у оквиру угљенокопа Белаћевац и Добро село до 2.000 године утврђено је 3,5 милијарди тона резерви различитног квалитета лигнита, док су потенцијали „процењени на преко седам милијарди тона“. Што се тиче Дреничког басена у њену нема активних копова али је процена Геолошког института Србије да се у два лежишта (Србичко поље и Глоговачко поље) налазе резерве од 135 милиона тона. Када је реч о Метохијском угљеном басену, ту су су утврђене резерве од око 1,1 милири тона лигнита.[4]

Иначе, познато је да jош почетком деведесетих година утврђено је да је у ова три басена било око 7,35 милијарди тона лигнита. „Услови за рентабилну експлоатацију лигнита постоје свакако за више од педесетак година, чак и уз изградњу нових термоелектрана и њихов рад“, наводи се у једом од научних радова еминентних професора Универзитета у Београду.[5]

Међуетничке несугласице на Косову и Метохији углавном су послужиле као добар изговор, како шиптарима тако и представницима међународних институција, за успостављање потпуне контроле над богатим природним ресурсима у јужној српској покрајни. Средином 2008. године београдски лист „Курир“ је у више наставака објављивао транскрипте пресретнутих разговора обавештајних служби у Србији и окружењу.[6] Наводе из ових транскрипата нико није потврдио, али није ни демантовао. Тако у једном транскрипту који се односи на разговор бившег генералног секретара НАТО Хавијера Солане и главнокомандујућег те алијансе Веслиа Кларка спомиње се тема приватизације, или боље речено узурпације српских рсурса на Косову и Метохији:

ХАВИЈЕР СОЛАНА: Него, реци ми, Весли, како иде с приватизацијом предузећа на Косову? Ко је тамо од наших пријатеља?

ВЕСЛИ КЛАРК : Ми смо поставили експерте који воде главну реч при привременој влади Косова. Председник комисије је Фред Барлоу, за кога знају само они из врха власти у Приштини. Политички диригент је Медлин (Олбратј), која, заједно са Ричардом (Холбруком), купује све што вреди на Косову. Толико су разгранали послове, да често помислим да ће се једног дана преселити да живе у Приштини.

Београдски дневник „Курир“ је објавио и транскрипте пресретнутих разговора Кларка и Хашима Тачија, из којих се види да власти у Приштини за узурпацију српских природних ресурса на Косову наводно имају подршку од значајних политичара из Београда: 

ВЕСЛИ КЛАРК: Ништа не брините… Сада ми реците шта се дешава са приватизацијом на Косову? Како привремена влада сарађује са Комисијом за приватизацију?

ХАШИМ ТАЧИ: Мислим да је то добро, а то ће вам вероватно и они потврдити. Београд нам прави проблем око својине, али неки људи у њиховој влади су разумели о чему се ради.

ВЕСЛИ КЛАРК: То је добро.

ХАШИМ ТАЧИ: Влаховић, Ђелић, Динкић потпуно разумеју овај наш посао и са њима немамо никаквих проблема. Чак су нам неколико пута изашли у сусрет.

ВЕСЛИ КЛАРК: Рудно богатство Косова је велико и уз паметна улагања користи ће имати сви. Косовари пре свега, али и цео регион. Наш приоритет је да контролишемо тај ресурс и Београд ту неће правити никакве сметње. Ми ћемо наставити да у Србији подстичемо оне снаге које имају млак приступ питању Косова. Видећете, само је време у питању.

ХАШИМ ТАЧИ: Бојим се да су људи код нас нестрпљиви. Ми засад контролишемо ситуацију, али све је под великим знаком питања.

Иако су ови наводни транскрипти објављени још 2008. године данас је више него било када раније постало очигледно да су српски ресурси и рудно благо Косова и Метохије главна тема оних који су окупирали јужну српску покрајну, али и оних који сецесионитима дају подршку. Данас активно учешће у приватизацији, истраживању и експолатацији српских ресурса на Косову имају компаније под контролом истих оним „играча“ којима је међународна заједница дала мандат да спроводе међународно право на терену. Како су они вршили свој мандат најбоље се види по томе што се њихова имена доводе у везу са приватним компанијама које активно послују на Косову и Метохији. Тако је средином 2012. године канадска фирма бившег пензионисаног комаданта НАТО Веслија Кларка „Енвидити“ затражила лиценцу за истраживање резерви како би проиводила синтетичку нафту и угаљ на Косову и Метохији.[7] Лиценца је затражена од власти у Приштини и то с намером да се производи 100.000 барела нафте дневно, што би требало да подмири потребе Косова за нафтом и горивом за авионе. 

Осим Кларка постоје индиције да први шеф мисије УН на Косову и Метохији и некадашњи министар спољних послова Француске Бернар Кушнер има развијен приватни бизнис у јужној српској покрајни. Затим први командант КФОР-а британски генерал Мајкл Џексон на Косову представља компанију “Кор менаџмент група”.[8] Бизнисом на окупираном делу Републике Србије бави се и бивша америчка државна секретарка Медлин Олбрајт, тако што преко своје форме „Олбрајт фрупација“ обавља консалтинг за једног од водећих косовских мобилних оператера „Ипко нет“. Олбрајтова је показала интересовање за учешће на тедеру за продају 75 одсто Поште и Телекома Косова, али се према писању приштинског листа „Зери“ наводно повукла „из трке“.[9]

У „оделу“ косовског бизнисмена сада је и бивши заменик шефа УНМИК-а Стивен Шук који је постао саветник партије Рамуша Харадинаја, али и његов колега Џок Кови који је високи званичник компаније Бехтел, која на Косову и у Албанији гради аутопутеве.[10] Америчка глобална корпорација за истраживање рудног богатства „Avrupa minerals“, недавно је „са задовољством објавила“ да почиње бушење у Косовској Каменици, у близини Гњилана. Иста ова компанија је у фебруару 2010. године почела да истражује четири налазишта сребра, олова и цинка, око Косовске Митровице, пошто је оценила да је то „европски најпродуктивнији регион за олово и цинк“.[11] Иза компаније „Avrupa minerals“, према наводима њујоршког економског дневника „Волстрит џорнал”, стоји Џорџ Сорош који је чак пет пута био на Космету и то у друштву милијардера Сахита Мује са којим планира да да експлоатише косметски лигнит, процењен на вредност већу од 300 милијарди долара.[12] Њујоршки дневник наводи да ће споменута компанија на Косову осим угља експлоатисати и олово, хром, цинк, злато, сребро, бакар, никл и друга богатства.

Невероватно је да власт у Београду, пред међународним институцијама и посредницима у Бриселу, уопште није покренула разговоре на тему нелегалног експоатисања српског рудног блага на територији КиМ. Ово питање до сада није било на дневном реду тзв. техничког дијалога Београда и Приштине, а када се дијалог отвори биће поражавајуће посматрати како самоуверено и храбро албанска страна ставља тапију на оно што није њено. Најгоре у свему биће уколико Београд прећутно, односно под притиском, одустане од борбе за рудно благо своје државе.