Косово и прича о лудом новинару

Пре скоро недељу дана, у својој емисији Став Србије, Драган  Бујошевић је угостио саветника председника Србије, професорку српског језика и књижевности са Косова и новинара са дијагнозом добијеном од господина Кушнера лично, а која гласи: луд.

Луди новинар представљен је као дописник Гласа Америке и аутор емисије Слободно Српски у сопственој продукцији. Бујошевић, уверена сам, зна да луди новинар није дошао да говори у име Гласа Америке, те да је такво представљање можда чак и штетно за посао овог човека. Али, није важно.

Идемо на минутажу

Председников саветник причао је 27 минута. Гости са Косова по 7 минута.

Саветник председника није причао ништа – осим што је увредио лудог новинара. Нешто на тему издајништва, јер како један Србин може да ради за Глас Америке – поред овако дивне Србије и њених истинољубивих медија. Заинтересовани знају да, упркос огромном интересовању Срба за Косово, највише информација о том светом месту можемо добити управо гледајући извештаје овог сумњивог извештача Гласа Америке.

Професорка са Севера причала је прилично опрезно и бојажљиво. Природно, она је запослена у српској институцији а српске институције не знају за „слободно српски“ – став. Тужно је, без обзира на њену умереност, било слушати о временима кад су српска војска и полиција напуштале Косово. И тај страх Срба који се осећа и данас. Плаше се албанске власти, плаше се државе којој желе да припадају – Србије, плаше се њеног става, напуштања, кажњавања за недостатак вере у њу, кажњавање својевремено за недостатак патриотизма, то је све прича о једној уцени. Највеће жртве те уцене су Срби са Севера. Најдуже су нам веровали. Најбезочније смо их лагали.

Луди новинар рекао је да Срби на Југу нит’ су изненађени споразумом, нит’ шта губе и добијају. Као луд, и као Србин с Југа – он нема чега да се плаши. Због тога је уплашио аутора емисије, Драгана Бујошевића, на чијем се лицу видело једно изненађење. Шта је изненадило аутора „Става Србије“? Упућеност, политичка писменост, оштрина, одсуство страха од, мош’ мислит’, присуства председниковог саветника и сагледавање ситуације – све то од стране једног новинара с Косова. И шта то говори о аутору? Није сматрао за сходно да се припреми за разговор с неким тамо новинаром с Косова. Када је схватио с ким разговара, бар се тако учинило многом гледаоцу с Косова и из Србије, прекидао га је кад год је могао, разводњавао причу питањима која су прилично бесмислена и – можда је то само тако деловало – чинио је то свесно, сналазећи се у тренутку.

Ипак је поред њега седео млади председников саветник.

А сад озбиљно

Луди новинар зове се Будимир Ничић, и ово је – колико знам – први пут да га је неко из Београда позвао да нешто каже у једној гледаној емисији. Професорка са уплашеног Севера је фина и писмена Валентина Питулић. Ко не зна ко је председников саветник – тај је срећан човек и нећу да га плашим.

Вратила бих се на ону минутажу с почетка.

Ако је 27 минута говорио младић – саветник (а жив човек не може да запамти шта је то дете причало равним тоном, па чак и дрско према онима које би требало да штити – јер ми штитимо Србе с Косова, или не?), и ако су укупно 14 минута говорили наши штићеници – а говорили су оно што је истинито, живо, без демагогије, без крупних речи и оно што би требало да чујемо – шта то значи?

Ако је млади председников саветник три пута важнији од људи који су путовали да би дошли с тог Косова (о Косову је реч, ако сам добро разумела тему емисије), онда „Став Србије“ није ни до колена емисији „Слободно Српски“. По храбрости. Иако је усред Београда а не у гету – како је аутор назвао Чаглавицу, и није много погрешио.

Ипак „Став Србије“ илустровао је колико је Србији стало до Косова. Један Србин из Србије вреди за троје Срба с Косова. Иако не прича ништа сувисло. Могла бих сада да гледам емисију и трећи пут. Намерно нећу да се на силу трудим да препричам шта је та особа говорила. И с колико надмености.

Ми сада овде можемо да потписујемо петиције и шеткамо се Београдом. Ако некоме није јасно зашто се тако мало људи одазива, бићу слободна да на „слободно српском“ објасним.

Нема људи

Зато што је прича о Србима на Косову сведена на непоуздане пописе, на много празних саопштења за јавност, на цифре је сведена. У тој причи нема слике ни тона. Нема људи. Нема гласова који нам са Косова на српском језику причају шта раде, како су, да ли су били на мору, како се слажу с комшијама Албанцима. Чега се боје. Шта воле.

Прича о Косову коју ми причамо никога не занима, јер ми причамо о Србима с Косова као о стаду подељеном у два тора. Један је на Северу други на Југу. Ми не знамо за појединце. Њихова имена, презимена, звања. Ми причамо о колективу. И када потписујемо петиције – ту су имена људи који не живе на Косову. То су неке наше јавне личности и неки наши као интелектуалци, једни те исти, као да смо заборавили (уствари нисмо никада ни знали, није нас занимало) да и на том Косову не живе неки обезличени  „Срби с Косова“. Нису они наше стадо да у њихово име говоримо, а велико је питање и коме се обраћамо док то говоримо.

Када видимо како се понаша  један „луди новинар“ који је први (и једини) питао Кушнера за „Жуту кућу“, кад чујемо шта прича, обратимо пажњу на то како изгледа, како за разлику од председниковог саветника гледа у очи саговорника, када запамтимо да се он зове Будимир Ничић; па када почнемо да слушамо Жику Ракочевића, да  гледамо на нашим српским каналима снимке представа позоришта Ненада Тодоровића по Косову; када видимо документарце које праве људи са ТВ „Мир“ и неких других малих станица, онда ћемо можда – мада сам пемисмиста и бојим се да се то никада неће десити јер ни највеће патриоте немају времена – онда ћемо, дакле, можда  престати да булазнимо о „Србима с Косова“ и почећемо да причамо о људима.

Наше највеће патриоте, међутим, немају  интересовања нити живаца, или не виде разлог да се баве тим небитним појединцем с Косова. Зато су им протести јалови. А петиције, нек се не љуте, лицемерне. На њима нема потписа Ненада Тодоровића, Будимира Ничића, Жике Ракочевића, нема потписа професора универзитета у северној Митровици, нема потписа оних који живе „и од Бога заборављени“ по неким забитима. Нема људи. Има потписа оних вечитих, чини ми се бесмртних, увек забринутих за неку аморфну масу и колектив без лица и имена. Има потписа тих „виђених људи“, прегалника на националим питањима.

„Срби из Београда“

Мене, мада скоро сваки пут потпишем, та лењост, незаинтересованост и ароганција  плаше.

Лењост да се контактирају они о којима је реч. Да се запамте њихова имена. Учини надљудски напор и дође се до њихових бројева телефона. Незаинтересованост да се распита ко су они, где су, шта мисле о нашим петицијама. Ароганција да их се ставља у тор и њихов се идентитет, људскост, сведе на српскокосовски идентитет. То не постоји. Зато их се и плашимо. Можда нам кажу истину? Или се покаже да су бољи, вреднији и паметнији?

Херој и чувар Србије на Косову је свака баба која живи у косовској бестрагији. Сваки водитељ на радију. Сваки човек који живи у Ораховцу и љубазан је према посетиоцима који га углавном питају глупости и сликају се с њим испред цркве као да су у зоолошком врту. И како потписати било какву петицију на којој нема ниједног од тих имена?

Спустићу се још ниже и покушати пластичније да објасним. Када би неко почео да се бави „Србима из Београда“ и да нас брани, стављајући нас све у исти кош и одизимајући нам имена, професије, тежње, индивидуалност – већина становника Београда сматрала би то фашизмом. Или, макар, неопростивом увредом.  И зашто онда тако  вређамо оне за које толико бринемо?

Немамо право.

Балкан Магазин