„Историја није почела даном када је формирана влада Аљбина Куртија. Мислим да је највећи непријатељ Косова самозадовољство. Током последњих двадесет година на Косову се створила ситуација где су се људи веома навикли на међународну заједницу која упумпава пуно новца у земљу, помажући им у решавању њихових проблема. То неће трајати вечно.“
Овако је текуће стање оценио амерички амбасадор Филип Коснет, додајући још да дотације албанских гастарбајтера неће трајати вечно, завршиће се са стасавањем наредне генерације, а данас се, директно или индиректно, чак 30 одсто економије заснива на том извору.
Амбасадор, посматрано из његове позиције са оправданим разлогом, не спомиње да отприлике још толико долази од „међународног фактора“, било да се ради о „трошковима на Косову“, донацијама, кредитима или различитим финансијским аранжманима, а још толико „покрива“ новац из „сиве зоне“ делимично убачен у легалне токове.
Јасно је шта се под „сивом зоном“ најпре подразумева. Није џаба Авганистан први признао једнострано проглашену независност. Реалне економије нема. Када би сутра ЕУ одобрила обећану визну либерализацију, број Албанаца би се у року од годину дана преполовио. На шта су потрошена огромна средства и још важније – кредибилитет Запада? Створили су државолику творевину из које сви желе да побегну!? И по томе је сличност са Авганистаном лако уочљива.
Бисери албанских политичара
Међутим, оно што више забрињава, јесте да унутар тог система више нема ни ослањања на реалну политику. Албанцима је свaшта дозвољавано, уз изговор како је нужно да се све нити са Србијом прекину. Ново поколење политичара одрасло је и сазревало у таквом окружењу, усвајајући за нормалну сасвим искривљену слику.
За Аљбина Куртија нема ништа упитно у констатацији како се уступак Приштине огледа у „реципрочном признавању Србије“. Вјоса Османи је тезу о геноциду обогатила са 20.000 силованих Албанки, Гљауф Коњуфца констатује како је „адреса свих злочина у Србији“.
Прави бисер међу оваквим олако изреченим квалификацијама представља априлско обраћање „шефице дипломатије“ Донике Гервале Савету безбедности УН. Замислите дубокоумне оцене како се Србија мора борити против фашизма и сопствене прошлости „да би постала цивилизована и европска“, а када то учини, јелте, остаће „компликована, али не и опасна земља“.
Ипак, најневероватнија је реченица да су, уз Грке, са културним наслеђем старијим од три миленијума Албанци европски „народ најстарији“. Никада доказана претпоставка Георга Штатмилера „да су се Албанци формирали из неког илирског или трачког племена које је као посебан етникум у удаљеном северноалбанском крају Мат“ или научно оспорена и одавно одбачена хипотеза Августа Шлајхера, делимично заснована и на претходним разматрањима Георга фон Хана, како албански има корене у језику предантичких Пелазгијаца, проглашавају се за истину на којој се може градити и шира друштвено-политичка платформа.
Како се историја тумачи и злоупотребљава могло се истом приликом чути у причи о „београдском режиму“ који је ликвидирао Јусуфа Гервалу, тада означеног за „непријатеља државе и народа“. Оснивача Националног покрета за ослобођење Косова (који настаје распадом Народног покрета Републике Косово), заједно са братом Бардошем, јесте гонио „београдски режим“, на крају су их убили у Штутгарту 1982. године, али је прећутано како су то биле југословенске комунистичке власти. У том тренутку Фадиљ Хоџа је члан Председништва СФРЈ, савезни секретар за унутрашње послове је Фрањо Хрељевић, убрзо ће га наследити Стане Доланц, у периоду када су такве акције предузимане савезни секретар за народну одбрану бејаше и Бранко Мамула, а на челу Управе безбедности која је руководила (контра)обавештајним радом налазили су се и Асим Хоџић и Стане Бровет. Уз мало „креативног тумачења“ и пратеће „компилације“ све се може ставити у пожељан оквир.
Тако испада да су Албанци потомци Илира или Пелазга; да су Срби албанске борце за демократију убијали по Европи; да је на Косову 20.000 силованих Албанки. И ничег спорног не би било да све ово „испада“ на некој интелектуалној периферији и политичкој маргини, да се о томе дискутује по опскурним порталима или да то промовишу представници живописних друштвених покрета. Авантуриста има свуда, чак дођу и времена криза када ничу попут печурака након кише, није ни албански корпус изузетак. Међутим, спорно је што се не може пронаћи пример у нашем делу света, да су такви авантуристи преузели кључне полуге власти и постали „главни ток“ политичких и друштвених процеса.
Дугорочне последице
Америчке службе и институције, оријентисане искључиво ка Београду, који се након 1999. године нашао под невероватним организованим притиском са свих страна, нису препознале проблем који се појављује међу косовско-метохијским Албанцима, односно – давале су му само текући значај, процењујући да им у том тренутку може послужити сврси.
Наравно, асистирали су им сви други западни партнери, али су увек и у свему предњачиле америчке процене. Претерано самоуверени, а такви су често, остадоше убеђени како ће се унутрашњим питањима везаним за албанско мњење подробније бавити када једанпут „коначно“ и „трајно“ реше ствари у Београду.
Напослетку, ствари у Београду нису решили како је планирано, а на Косову су створили „Франкенштајна“ који им полако измиче контроли. На овом и оваквом Косову, уз подршку Запада и под директном заштитом САД нити постоји реална економија, нити постоји реална политика.
Реално, нема ни стабилности, нити интегралне безбедности. Што, опет, видимо, не спречава Американце да наоружавају албанске формације. Без обзира на упозорење Коснета (али и неких других извештаја са терена), што заокупљени другим стварима, што гледајући „стари филм“, чини се да у Вашингтону ипак нису свесни шта се заиста дешава.
Због тога, може се само нагађати како ће изгледати „Франкенштајн“ за двадесет година!? И може се само нагађати шта ће тада сами Американци морати да раде како би тај проблем решавали!? Сменом Куртија стање се неће променити. Када нешто постане „главни ток“, то оставља дугорочне последице.
Насловна фотографија: Carsten Koall/Getty Images
Извор Спутњик, Стандард.рс
