Западни свет је забраздио у хистерију само да не допусти слободно исказивање воље становника Крима који желе да се њихов регион врати у историјску домовину – Русију. А до недавно Вашингтон и европске престонице ватрено су подржавале жељу Косова да се одвоји од Србије, мада је објективних основа за то било много мање. О чему се ту ради?
Историја Крима и Косова јасно су и недвосмислено показале: принцип двоструких стандарда главно је што Запад исповеда неопозиво и у пуној мери. У суштини последњих деценија главни његови напори су били усмерени у једном току: доминирати над разноврсношћу култура, тачака гледишта и друштвено-политичке моде. А у случају њиховог активног супротстављања потчинити их: новцем елиту, а бајонетима све остале.
Подршка одвајања Косова од Србије 2008. године од стране Запада требало је у том погледу да буде индикативна и за све поучна прича. Ни на какве резолуције о територијалном интегритету држава и базичне норме УН није била обраћена пажња. А то што Срби разматрају Косово као симбол националне целовитости и јединства (овде су се десиле битке које су одредиле судбину Србије, налазе се њене најважније светиње), било је чиста лирика. Ипак одлучивши се на отворено потирање међународних норми, Запад није довео до краја свој пројекат, истакао је политиколог Владимир Брутер.
Одлука Хашког суда поводом одвајања Косова носи половични карактер. Са тачке гледишта међународног права не може да постоји поступак стварања нових држава макар из тог разлога што ни у једном уставу света није речено на који начин се државе деле и како престају да постоје. То је просто здрав разум. Запад, признавши Косово и обећавајући Србији разна блага у замену за његово признање, покушава да оправда ситуацију де-факто, али одлука де-јуре не постоји у датом тренутку.
Главно обећање Београду данас је ступање Србије у ЕУ. У шта ће се то претворити може се видети на примеру новајлија у ЕУ. Али то није главно. Читав југословенски конфликт, исто као и подршка Косова, имао је један карактеристични детаљ: у већини случајева за злочине, између осталог и ратне, као и за тоталну неправду западне судије и политичари су оптуживали Србе. Можда због историјске, духовне и геополитичке везе Србије са Русијом, у којој Запад са манијакалном упорношћу види за себе главну опасност? Између осталог знак питања је овде сувишан. П аи време је да се разабере ко је за кога права опасност. Последњих деценија иницијатори агресија у разним тачкама света били су управо Вашингтон и европске престонице.
Руководилац Центра за спољну политику Русије Борис Шмељов је скренуо пажњу да у случају Косова уз помоћ УН Запад је погазио не само међународне норме, већ и сопствене одлуке, као и институцију националног законодавства, створивши опасан преседан.
Устав Србије јасно је одредио Косово као саставни део јединствене земље. Тамо је било записано да је шеф државе обавезан да учини све за очување територијалне целовитости Србије. Нико није имао право да пристане на одвајање Косова од Србије. Резолуција 1244 СБ УН из јуна 1999. године која је подвела црту под агресију НАТО-а против тадашње Југославије, директно је указивала на то да је Косово саставни део савезне Југославије, која се састоји од Србије и Црне Горе. Али Запад се одлучио на то да од свих докумената одустане и подржао је косовске сепаратисте.
То је заиста завидна принципијалност. Резултат је појава на карте Европи једне од најкриминализованијих територија са врло неодређеном будућношћу. При томе актуална ситауција са рефрендумом на Криму је показала: од тренутка одвајања Косова од Србије такозвана развијена Европа је постала још мање самостална у доносу на Вашингтон. А упрао европљани,а не грађани далеких САД, пате због сумњивих пројеката попут косовског. Ипак ЕУ упорно наставља да игра улогу извршиоца свог прекоокенаског партнера.
Илија Харламов, интернет редакција
Глас Русије
