Да, лако је оцењивати, процењивати, нервирати се, очајавати у вези тзв. бриселског споразума којим се трасира пут ка «нормализацији односа» између «Косова» и Србије. Или се само тако чини? Јер, ту је увек, нпр. Уефина Лига шампиона, после које се може даље наставити са туговањем и нервирањем око Косова, уз пиво за друштво. С друге стране, осим Лиге шампиона – шта је друго на располагању? Одлазак на протест који, у маниру омраженог Запада, једнострано организује Српска радикална странка, па тек онда позива остале да се прикључе, подрже или учествују? Или можда одлазак на протест који ништа мање једнострано организује Демократска странка Србије? Али ни случајно у смислу некаквог активног учествовања, већ у пуком доласку и – пожељно је – анимирању других да дођу. Јер, «Косово је у питању» – а (још) увек се може рачунати на добронамерност бар оног најупорнијег језгра иначе деценијски скрајнуте патриотске јавности, које се безусловно одазива сваком сличном позиву у то свето име, и кротко пристаје на одсуство сваке проактивне – дакле обавезујуће – дебате кроз коју би се преиспитали сви основни постулати губитничког приступа који је довео до тога да већинска национална Србија «некако» увек остане мањински – дакле никако – заступљена у активном политичко-јавном животу земље. Та већинска Србија, парадоксално названа «Првом» – стално захтева од те мањинске, али увек властодржачке тзв. Друге, да «отвори» дебату о овом или оном питању од националног значаја, али никако да исфорсира исту дебату у сопственим редовима. Па је стога приморана да буде све пасивнији посматрач сопственог, све алармантнијег пропадања, да немоћно слуша описе стања којег је сама и те како свесна.
Дакле, тренутни избор који се нуди тој већинској националној раји своди се на то да ли се повести за ДСС-ом, јединим њеним парламентарним заступником (са целих 8% парламентарне заступљености), који сада, у сенци бедне бриселске издаје, истиче захтев да председник и премијер поднесу оставке, да би, одмах иза тог носећег захтева, тражио и расписивање референдума? (1) А ко би тај референдум расписао, како се с правом, на протестном скупу испред Владе Србије 22. априла, гласно запитао један од грлатијих гласова пасивизираног здравог националног разума, кога нико ништа (и даље) не пита осим да се појави и слуша. Влада и председник који се на том истом протесту оптужују за издају? Који отворено признају да крше Устав? Та иста, «државоубилачка» Влада у оставци, којој би некако требало веровати да ће расписати поштен референдум? И да неће злоупотребити апсолутну медијску контролу коју је додатно учврстила на темељима Тадићеве «плишане» медијске диктатуре – да би се издејствовао управо одговор који се и тражи, којим би се накнадно легализовала противуставна, противисторијска, противнародна бриселска издаја?
Да ли, дакле, уместо гледања Лиге шампиона, пристати на гласање о томе да ли треба кршити Устав или не? Али, сигурно ће се питати бар неки од оних од којих се једино очекује да се уредно одазивају позивима на протесте и надају се у чудо које само од себе никако да дође – чему онда устав, у било ком облику, ако се о његовом (не)кршењу може, у теорији, гласати сваког дана? Да ли, дакле, ако поштујете Устав којим се гарантује, бар на папиру, територијална целовитост земље – да се одважите на авантуру пристајања на референдумско изјашњавање у медијски немогућим условима, којим се може на релативно безболан начин легализовати чак и најбруталније кршење тог истог Устава? Па да још испаднете и саучесници у издаји која вас својом дрскошћу скоро паралише у изливима слепог, немоћног беса?
Да ли се повести, на том трагу, за свеже-одлазећим директором Канцеларије за Косово и Метохију, Александром Вулином, који театрално објављујући своју оставку на националној телевизији – све са драмским зумирањем камера на његов напаћени лик – ипак не пропушта прилику да на најполтронскији начин исхвали архитекту бриселске издаје Александра Вучића и такође «топло препоручи» одржавање референдума о бриселском споразуму? Улива ли то иком поверење у (такву) референдумску опцију? Опет, реторичко питање за националну већину скрајнуту у улози пасивизиране, (засад) немоћно бесне раје.
Ако још увек имате недоумице, да се онда ипак сложите са Радикалима, који на свом једнострано организованом скупу питају – «чему референдум о питању да ли ћемо да поштујемо Устав или нећемо»? (2) Али, како тачно да се сложите? Тако што ћете из публике пуним плућима викати – «тако је»? И чекати позив на следећи протест, на ком ће ваше пуко присуство бити третирано само као акламативна подршка свему изреченом на бини, па чак и страначком програму којег никада нисте ни прочитали, а никако као обавеза да се то исто присуство проактивно искористи?
Или – да се ипак поведете за инстинктом за самоодржавање Срба са севера Косова и Метохије, који у својој Декларацији о неопозивом одбијању бриселског споразума Београда и Приштине, третирају питање референдума на једини уставно прихватљив начин: «Пре оцене о уставности бриселског споразума и његовог евентуалног потврђивања на референдуму, исти се не може примењивати». (3) Јер, како ствари стоје, слободни косметски Срби стоје као најјача, можда и последња институционална брана против коначног, свесног урушавања садашњег уставног поретка. И можда би једино још њихов позив, нпр. у садејству са врхом СПЦ, могао да делује уједињујуће и анимирајуће, као делатан позив на делатно учешће у одбрани последњих остатака уставног поретка и достојанства земље? Као зов самог Косова – не више на пасивно слушање и митинговање, већ на активну борбу.
На крају, док се ствари не рашчисте, остаје један задатак за одговорну националну јавност: да се што више избегава јавно констатовање да је садашња преварна, нелегитимна власт «фактички признала Косово». И то не у контексту покушаја некаквог бесмисленог «бега од реалности» или амнестирања власти, већ 1. да се не би дало за право непријатељима и 2. да се не би признавала и легитимисала потпуно нелегитимна, противуставна бриселска издаја. Уместо тога, може се наглас резоновати на следећи начин: уставност је стара европска институција, оно што се данас популарно назива «владавином права». Ако тзв. европске државе признају документа које је нека влада, било која, усвојила пре провере њихове уставности – онда оне отворено заговарају и подржавају безакоње као врховну вредност «ЕУроинтеграција». Да ли смо ми дужни да се повинујемо том њиховом безакоњу, том свесном и систематском протежирању безакоња, преко западних марионета које седе у државним институцијама? Или нам је већа, света дужност да не признамо ни кршење сопственог устава, ни страна признања таквог безакоња, у име некаквог «датума» који би требало да нам се додели, баш на Видовдан? И да кажемо – имамо свој датум, други нам не треба. И да онда активно, на делима покажемо шта конкретно мислимо.
