Скупштинска резолуција и премијерова најава нове „реал-политике”
Доношење нове Резолуције о КиМ било је у служби реализације више унутрашњих и спољнополитичких циљева.
Резолуција за домаћу употребу
Доношењем нове резолуције о КиМ на унутрашњем плану требало је да се манифестује јединство међу партнерима у коалиционој Влади, састављеној од актера дијаметрално различитих политичких биографија, а нарочито је требалoда се потврди постојање политичке сагласности између Председника Републике и Владе Републике Србије, која је у јавности после појединих двосмислених и супростављених изјава Т. Николића и И. Дачића била доведена у питање. После доношења Резолуције стиче се утисак,да је медијска прича о премијеру који је исувише кооперативан према западним ултиматумима и национално и државно чврстом председнику Републике, ипак била само представа за завођење српске јавности. Јер, како другачије разумети непрестано узмицање политички неупоредиво јачег председника, који свој положај заснива на непосредно израженој вољи бирача, пред агресивним премијером који се сваком својом изјавом и преговарачком радњом супроставља јасно израженој већинској политичкој вољи тих истих бирача. По свeму судећи, ваљало је купити време и у првом удару пацификовати Србе са севера КиМ, те амортизовати незадовољство бирача СНС, који на изборима свакако нису дали мандат за настављање Тадићеве европодобне „косовске политике”, која је у новоусвојеној Резолуцији добила своју најрадикалнију потврду. Да се ради о суштинском политичком континуитету потврдили су 12. јануара својим излагањима и гласовима подршке новој Резолуцији сами посланици Демократске странке.
Спољнополитичка употреба Резолуције – промоција нове владине политике
Да се 12. јануара није само доносила једна у низу скупштинских декларација о КиМ, већ да је та прилика искоришћена за представљање основних ставова једне потпуно нове владине политике, потврдио је и сам премијер Дачић, истакавши да „пред парламентом не треба да тражимо само подршку за текст резолуције, треба да тражимо подршку за политику која ће прекинути успаванку и заблуду коју имамо”. Коришћење чина доношења Резолуције за промовисање нове владине политике имало је, пре свега, спољнополитичку намену. Карактер основних обележја нове политике коју је премијер кандидовао пред посланицима јасно показује које њен крајњи адресат.
Нову владину политику премијер је у дану доношења Резолуције дефинисао служећи се противречношћу појмова „заблуда” и „реалност”. На списку „заблуда” које се везују за стару, али неименовану државне политике, ако се суди по премијеровим речима, нашао се суверенитет Србије на КиМ („Суверенитет Србије на Косову и Метохији, готово да и не постоји”), одбрана уставног поретка и институција државе Србије на КиМ („Био бих најсрећнији када би Србија могла да врати ситуацију у претходно стање и да можемо да разговарамо о ономе што пише у Уставу Републике Србије. Нажалост, та ситуација у овом тренутку је веома мало извесна и могућа”), поверење у ауторитет важећих међународноправних аката и Устава Р. Србије („поред Резолуције 1244, 13 година се гради независно Косово”; „прекинути успаванку и заблуду коју имамо, да је довољно сакрити се иза резолуција и Устава и да ће проблем Косова и Метохије бити решен”;) и најзад, етос српског народа, утемељен на Косовском завету („О Косову не можемо више да причамо на основу мита и бајки…”).1)
Насупрот томе, нова политика полази од прихватања следећих „реалности”: да „Косовом управљају команданти терористичких јединица, са којима смо ратовали, а данас их примају у Вашингтону и Бриселу”; да решење за КиМ морамо да нађемо урачунавајући чињеницу независности Косова („Истина је да ми не признајемо независност Косова и Метохије, али неко други влада највећим делом Косова и са њим морамо да нађемо решење…”); да је преговарачки процес са косовским Албанцима уз посредовање ЕУ, а мимо УН, једини и за Србију обавезујући („не можемо корак назад, без тешких последица по Србију. Јер, једини дијалог који се тренутно води јесте тај…сами смо тражили да у том дијалогу посредује ЕУ”), да на КиМ уместо државних институција треба формирати институције српске аутономије („Српске институције се терају са КиМ, а Срби нису направили своје аутономне институције”), да Србија може да опстане као држава и без Косова („….докле ћете говорити да без Косова нема опстанка…”);да држава Србија може и мора да ампутира онај део грађана и територије који покуша да кочи официјелну ЕУропску политику („…шта ви мислите да ће те сада због тога што имате локалне замисли које су неоствариве да ће колективно због вас да се жртвује седам милиона људи? Неће…”); да је потпуно уобичајено да на састав Владе Републике Србије утиче директно изражена воља амбасадора САД у Београду („У прошлом мандату, када сам био министар унутрашњих послова, питајте ваше сараднике с ким су највише сарађивали на одбрани српског народа на северу и због чега сам јавно прозиван и у Вашингтону и због чега су они били против да будем председник Владе у овом мандату. То зна председник Републике. Када ме је предложио за мандатара, дошла је америчка амбасадорка код њега да уложи протест”).2) Ипак, најдрастичнији „реалитет” нове политике испоручен је јавности после усвајања Резолуције, у виду предлога премијера Дачића да је могуће да се Република Србија, по моделу ситно-шићарџијске трговине, сагласи да тзв. Косово буде примљено у УН.3)
Домаћа потврда ЕУропске правоверности нове владине политике
Да је Србијин премијер 12. јануара за скупштинском говорницом прокламовао нову владину политику, потврдили су дежурни еурофанатици у Србијиној Скупштини, чија је иделогизована свест спремно реаговала на вредносно препознатљиве поруке. Као и увек у евроунијатским петоколонашким редовима најбољи тумачи ЕУропске подобности нових премијерових политичких порука били су они код којих је обим усвојене ЕУропске идеолошке матрице обрнуто пропорционалан њиховим свеукупним природни даровима. Тако је једна од Тадићевих еврофанатичних „перјаница”, народни посланик Ј. Триван, своју тираду започела речима: „Господине Дачићу желим да Вам честитам…на говорима које сте данас одржали, на уводном говору који је био храбар, одважан и који је значио стварну промену политике за коју сте се до сада залагали. За оне који вас пажљиво нису слушали рекли сте неколико великих речи… да Србија више не може да се врати никада на претходно стање, да не можемо да се вратимо на Устав који нас све обавезује, да не можемо да затварамо очи пред стварношћу и да не можемо много да променимо стварност коју видимо… Ви сте данас својим говором направили дисконтинуитет у односу на самог себе и на политику Владе…”.4)
Новавладина „реал-политика”: НАТО пуцањ у међународно право
Када се поједини конкретни „реалистични” захтеви нове Србијине политике синтетизују и теоријски уопште, добијамо политику која представља негацију свих централних постулата на којима је изграђен међународноправни поредак после Другог светског рата. Наиме, прихватањем свих наведених „реалности” Влада Србије би накнадно признала легалитет и легитимитет сепаратистичкој и терористичкој творевини албанске националне мањине на КиМ (или речју Платформе „ограничену законску и међународну персоналност и легитимитет”). Тиме би се, у форми преседана, једним потезом релативизовала неприкосновеност права на суверенитет и територијални интегритет и суверену једнакост и индивидуалност држава (чл. 2. тач 1. и тач. 4. Повеље, Завршни акт Хелсиншке конфесренције од 1975.), обавеза мирног решавања међународних спорова, немешање у унутрашње надлежности држава (чл. 2. тач. 7. Повеље УН, Декларација о недозвољености интервенције од 21. 12. 1965.), право државе на самоодбрану (чл. 51. Повеље). Такође, премијеровим косовским „реализмом” право на самоопредељење, које припада само народима, било би признато и националним мањинама, а на основу косовског преседана оне би то право могле да остваре доводећи у опасност и мир, као највишу вредност Повеље УН.
Имајући све то у виду, крајњи и најважнији резултат Србијиног прихватање тзв. косовске државноправне „реалности” треба да буде накнадно признање од стране државе и народа који су били прва жртва (почев од бомбардовања прекодринских Срба 1995. године) новог постхладноратовског идентитета западне војне алијансе, „права” НАТО пакту да без сагласности Савета безбедности, а у име „фантома међународне заједнице” (Н. Нарочницка), војно интервенише против других држава, силом штитећи западне идеолошке вредности и намећући широм света своја политичка решења. У условима рушења важећег међународноправног поретка, као формалног израза послератне (од 1945) равнотеже снага у свету, признање САД, да користећи НАТО, буду једини светски судија и жандар, могуће је само кроз овакве појединачне преседане у којима жртва пристаје да јој разбојник са навученом тогом суди. Такав начин регулисања система међународних односа одговара условима у којима је сила све, а сагласност воља, односно споразум ништа. Истовремено, „држава” која се одрекла суверенитета и територијалног интегритета најуспешнији је пропагатор немоћи важећег међународноправног поретка и система колективне безбедности у оквиру УН, а моћи евроатлантског система безбедности.
Овакви међународни односи највише штете малим државама, каква је управо Србија, јер без владавине општих међународних правила, споразумевање у околностима превласти силе над правом, како примећује Н. Нарочницка, сваки појединачни споразум између великих и малих држава претвара у писмо о намерама са клаузулом rebus sic stantibus („при таквом стању ствари, док се услови одржавају”).5)
Последице нове „реал-политике”: амнестија злочинца, а осуда жртве
Замена улога у театру апсурда савремене међународне политике, у коме злочинац постаје судија, а жртва кривац, вишеструко је потребна САД и НАТО алијанси. Република Србија прихватањем тзв. косовске државноправне „реалности” директно амнестира учиниоце од одговорности за злочине и штету које су причинили једној сувереној држави и истовремено преузима на себе одговорност за штету коју је сама причинила бранећи се од агресора, а за коју на основу права на самоодбрану не би иначе била одговорна. Својом накнадно датом сагласношћу да пристане на резултате насиља на КиМ, Србија би помогла светском разбојнику да своју насилничку голотињу после тринаест година покрије смоквиним листом Повеље УН. Србијиним прихватањем силом злочина створене тзв. косовске државноправне „реалности”, коначно би се прешао главни Рубикон у рушењу савременог међународноправног поретка, јер би у међународним односима, противно принципу ex iniuria ius non oritur, било могуће обезбедити правну тековину кршењем међународноправних правила.
Да је добијање овакве Србијине сагласности, у изричитој форми-свеједно de factoили de jure, прави циљ тзв. преговора са албанским сепаратистима у извођењу ЕУ, а у режији САД, те да су њихови задаци унапред одређени и не зависе ни од какве дипломатске вештине Србијиних „преговарача”, показујeстав Данијела Сервера, изречен још далеке 2001. године: „Сада је питање како ће се одредити судбина Косова. Верујем да финални статус захтева резолуцију Савета безбедности, резолуцију која ће променити Резолуцију 1244. Како уопште може бити усвојена резолуција Савета безбедности? Кинези и Руси су имали сопствене разлоге зашто нису желели да Косово има независност, јер су се бојали преседана због Тибета и Чеченије. Одговор је овај: ако су Београд и Приштина сагласни о исходу, Савет безбедности ће дејствовати”.6) Наметање Ахтисаријевог плана као наводног споразума одговара Серверовим предвиђањима. Она се 2007. године нису остварила, јер су се суочила са одлучним државотворним ставом В. Коштунице и снажном подршком коју је Русија у Савету безбедности пружила Србији. Међутим, из бриселских разговора Дачић-Тачи, а у складу са смерницама Д. Сервера, поново израња авет Ахтисаријевог плана.
Када је у питању спољнополитички полажај државе Србије, она новом премијеровом политиком „реалности” себе добровољно смешта у Прокрустову постељу вашингтонске балканске политике, коју је још на почетку југословенске кризе врло јасно дефинисао један од њених стратега Џ. Кенан: „ограничења која се налажу балканским учесницима у односу на оно што они сматрају за свој неограничени суверенитет и слободу деловања, морају бити много изразитија од оних која се обично примењују у међународној заједници”.7) Шта остаје од једне државе када јој се одузме атрибут суверенитета показује познато мишљење Сталног суда међународне правде од 1931. године, по питању царинског режима између Немачке и Аустрије: „…држава не би била независна у правом смислу те речи уколико би била доведена у услове завионости од стране друге силе, уколико престане да врши унутар своје територије summa potestasили суверенитет, што ће рећи, уколико изгуби право да сама доноси суд о одлукама које налаже владавина над њеном територијом”8) Колико ће Србија бити суверена са новом „реал-политиком”, на безалтернативном путу у ЕУропску недођију, показују ових дана, више него симболично, догађаји око споменика албанским терористима у Прешеву.
У западном политичком дискурсу, како уосталом потврђују различита искуства кинеске и јапанске деветнаестовековне историјске лекције, атрибут „цивилизовано” већ столећима је резервисан само за суверене, истински независне државе. Отуда Србију њена Каноса пред вашингтонским жрецем, у форми нове владине „реал-политике”, не би учинила у очима Великог инквизитора ништа „цивилизованијом” или суверенијом, него што је она то данас када бира место на коме ће преместити споменик подигнут албанским злочинцима, не би ли државотворне Србе, макар визуелно, немоћ њихове крвљу плаћене државе – мање болела.
Уосталом, треба имати у виду да је савремени атлантски Велики инквизитор духовни наследник ватиканског Великог инквизитора, стога међународна позиција „нецивилизованог” суштински одговара позицији коју је у средњовековном римокатолицизму имао екскомуницирани. Екскомуницирана лица нису могла да воде парнице и подижу кривичне тужбе, па се на спорове против екскомуницираних гледало као на „корисно узнемиравање”.9) Наиме, за успех у таквим поступцима екскомуницираном је било неопходно враћање процесних права, а до њега није могло да дође без покајања и признања непогрешивг папског ауторитета. Поступак „корисног узнемиравања” српских шизматика, који траје већ више од десет векова, може да престане само онда када Срби, одричући се себе и свог етоса, идентитетски признају западног жреца за свог непогрешивог вођу.
Добит нове „реал-политике”: Србијина безбедност по македонском образцу
Иако се чини да је нова владина „реал-политике” политички, правно, историјски и етички неодбрањива, њени промотери су већ 12. јануара у Народној скупштини истакли један крупан аргумент у њену корист. Најексплицитнији у његовом истицању био је један од дугогодишњих високих чланова СРС, близак сарадник председника Николића, некадашњи радикалски министар и садашњи народни посланик, Бранислав Блажић. Овај кикинђански лекар је поред осталог рекао и следеће: „Србији је место у ЕУ. Србија мора да тежи времену када је бранила и поштовала Европу и времену када је Европа уважавала и поштовала Србију. Европска унија свакако није благостање и безгрешност. Она је, поред економских погодности, пре свега питање безбедности и питање мира. Зато свако ко призива потпуни распад ЕУ треба да зна да би он био трагичнији од распада старе Југославије”.10) Слично Блажићу, и премијер Дачић је бриселске преговоре повезао са безбедоносним аспектима Србијиног ЕУропског пута: „Процес дијалога би сам по себи био фактор мира, безбедности и стабилности у региону. Овај дијалог би имао за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак ка ЕУ”.11) Истицање у првом реду фактора безбедности показује да новом „реал-политиком”Влада Србије покушава да одрицање од државног суверенитета и интегритета на КиМ компензује обезбеђењем гарантија евроатлантске безбедоносне заштите. Слика нове владине политике постаје јаснија и потпунија када се пузлама скупштинске расправе дода Вучићев позив НАТО алијанси, упућен преко америчког секретара Л. Панете, да до даљњег остане на КиМ, као и почетно премијерово консултовање западних дипломата у вези са разрешењем ситуације у Прешеву.
Ако се сарадња у оквиру Партнерства за мир, супротно некадашњим очекивањима заговорника приступања Војске Србије овом програму сарадње са НАТО, показала као недовољна за очување безбедности Србије; онда се новом владином „реал-политичком” безбедоносном понудом тзв. међународној заједници, заправо, трасира пут за потпуно интегрисање Србије у евроатлантску безбедоносну заједницу, односно НАТО. Ово посебно, ако се има у виду да НАТО није обавезан да штити безбедност држава чланица програма Партнерство за мир. Повезивање безбедоносне и евроинтеграционе политике није ништа друго до ходање трасом којом су већ прошле друге источноевропске земље, садашње чланице НАТО и ЕУ, од којих је формирана једна атлантска Mitteleuropaза европску изолацију Русије.12) По свој прилици, појединцима у владајућој гарнитури постало је јасно да Србијин улазак у ЕУ, као и за друге источноевропске народе, пре свега значи, како је ових дана у врло запаженом интервјуу „Печату” истакао Димитрије Седов – улазак у НАТО.13) На то је још 2001. године отворено упозорено на међународној научној конференцији Изгледи за безбедоносно укључење СР Југославије у евроатлантску заједницу, коју је организовао један од промотера Србијиног приступања НАТО пакту, београдски „Центра за цивилно-војне односе”, а на којој су, поред осталог, узели учешће тадашњи министар за спољне послове СРЈ, Горан Свилановић, и RobertSerry, директор за управљање кризама и операцијама при команди НАТО у Бриселу. У предговору зборнику радова са овог скупа поред осталог се каже, да је „грађанима потребно да располажу поузданим информацијама и стручним налазима на основу којих ће се уверити да је повратак СРЈ у Европу могућ једино на бази њеног пуног – економског, политичког и безбедоносног – интегрисања у евроатлантску заједницу”. Један од предавача, професор Београдског универзитета др Мирослав Хаџић, као неко ко се залаже за улазак Србије у НАТО упозорио је и на следеће: „У основи се једва ваљане спољне политике нових власти, уз остало, налазе две инхерентне запреке. Прву чини илузија да се у евроатлантску заједницу може ући попреко и/или делимично. Други чини намера да се постигну економске и политичке користи од прикључења, а избегну безбедоносне обавезе које из тога следе. Чини се да власти Србије (и СРЈ) губе из вида да је реч о заједници све мање суверених држава, која почива на високојподударности и међузависности њихових економских, политичких и безбедоносних циљева”.14) Ако ову поруку Србијиних евроатлантиста преломимо кроз вишевековно историјско искуство православних Словена, добијамо јасну поруку: духовно и биолошки мртвим евроатлантским крсташима, народи источне Европе требају само као плаћеници у будућем походу на Исток.
О евентуалним безбедоносним користима које би Србија и српски народ имали од НАТО заштите најбоље говоре сами заговорници Србијиног интегрисања у НАТО. У горе наведеном зборнику радова, др Јован Теокаревић, позивајући се на речи Доналда Рамсфелда – да мисија треба да одређује савезнике, а не обрнуто, подвлачи како „чланска карта Алијансе није довољна да би евентуални проблем био решен у савезништву са НАТО у целини”.15) Поменути Хаџић, већ те 2001. упозорава да и у случају постојања разлога у прилог одрживости СРЈ, „ти разлози постају другоразредни пред безбедоносним и иним интересима евроатлантске заједнице”.16)
Историјске паралеле показују да је интерес НАТО пакта данас на Балкану исти као интерес Тројног пакта 1941, а оба су била и остала дубоко противна духовним и материјалним егзистенцијалним интересима православног Српства.17) Очекивање да НАТО може безбедоносно да заштити српске националне интересе на КиМ и југу Србије, те очува безбедност остатку преткумановске Србије и Србима у Републици Српској – равно је инфантилности; пре свега због тога што најновије историјско искуство српског народа из периода југословенске кризе најбоље потврђује пророчке речи Ивана Иљина, да се ево „већ сто педесет година Запад плаши Русије и великих словенских православних формација”.18) Прецизније, трагични и непроцењиви српски губици с краја XXвека потврђују да је српски народ, не само прва, већ и највећа жртва нове, постхладноратовске НАТО доктрине.
Не само национална, већ и свака евентуална лична калкулација Србијиних политичара да могу, као гаранти мира на Балкану, на дуге стазе да очекују НАТО заштиту, неспојива је са реалношћу. Зар данашњим српским политичарима, а посебно премијеру Дачићу, који међународноправне гарантије Србијиног суверенитета мењају за европску, а у ствари НАТО безбедоносну подршку, треба боља потврда за то каква је перспектива партнерства са САД, од несрећне судбине председника Србије Слободана Милошевића. Треба се само присетити како је С. Милошевић на Западу, 1995. године, док је потписивао Дејтон и Споразум о регионалној стабилизацији, којим је отворио врата за улазак НАТО пакта у СР Југославију19), слављен као „гарант мира”, а како је само четири године касније, када је одлучио да брани државу, од истих САД и НАТО жигосан као „балкански касапин” и најзад уморен као сужањ у хашком казамату. Или се после оваквог искуства, Милошевићеви ђаци надају да ће незајажљивог америчког минотаура нахранити неисцрпним ресурсима једне крајње макијавелистичке „реал-политике” без државно-националних и етичких црвених линија. Међутим, лични макијавелизам није довољан за обезбеђење америчке подршке, јер се она губи оног тренутка када штићеник не обезбеди унутрашњу и спољну, регионалну стабилност и тиме доведе у опасност америчке интересе. Слободан Милошевић није успео да уради ни једно ни друго, са својим капацитетом и ауторитетом то још теже могу да ураде представници данашњег Србијиног руководства. У прилог томе кoји критеријуми воде САД у избору балканског партнера, најбоље говори оно што је 2001. г. рекао, KurtBassuener, један од високих америчких саговорника у оквируСрпско-америчког дијалога о интервенцији: „Чини ми се да је у протекле две године постојала идеја да је Запад на неки начин заобишао улогу посредника и изабрао ОВК као свог…партнера, што мислим да је прави неспоразум око тога како смо дошли у ту фазу. Од краја 1997. године, постало је јасно да се Ругова повлачи из целе ситуације…Омладина косовских Албанаца желела је нешто боље од пасивног ненасиља. И ту смо се срели са силом” – завршава Bassuener.20)
Уместо закључка
На седници Народне скупштине Србије, шеф посланичког клуба ДСС, проф. др Слободан Самарџић је констатовао да се када је у питању КиМ ради о томе „да Србија прихвати ултиматум ЕУ, да сама повуче потез, не да себи пуца у ногу, него да себи пуца у слепоочницу”.21) Управо тако, трампа Косова и Метохије за евроатлантску безбедоносну заштиту представљала би пуцањ у главу Србији и њено претварање у НАТО протекторат по македонском образцу.
Једини излаз за Србију из садашњег кошмара представља окупљање око политике војне, али и политичке неутралности, јер пут у ЕУ није ништа друго него пут у загрљај НАТО џелату.
Зоран Чворовић: Фонд стратешке културе
Neće moći.