Западу се жури да се што пре донесе тзв. Трајно обавезујући споразум, који ће легализоват лажну државу Косово, суштински померити међународно признату границу Србије са Кошара на Мердаре и створити услове за формално проглашење Косовских оружаних снага (КОС). То је био и почетни стратешки циљ САД, још пре агресије на СР Југославију. Под плаштом „нормализације односа“ између Београда и Приштине НАТО пакт настоји да формализује легализацију окупације Косова и Метохије. На тај начин НАТО би постао и формално сила која одлучује о свему на у лажној држави Косово а сваки покушај заштите Срба на Космету сматрао би се „агресијом на Косово“, које би брзо постало чланица НАТО пакта. Лажна држава Косово постала би „БОНСТИЛ“ у даљем походу на исток. Тако Србија суштински постаје са својом националном територијом убрзо на страни НАТО пакта. О овој будућности треба да размишља српска власт и да постане свесна које дугорочне последице доноси народу и држави са потписивањем „трајно обавезујућег споразума“.
Косово нам не може нико узети ако га сами не предамо, а ако га предамо на њему ће се убрзо почети градити инфраструктура САД и УК, па и НАТО пакта, која је неопходна за извођење војних операција на југоистоку Европе. На тај начин Србија постаје држава на линији ватре, која је својим промашајима укинунула војну неутралност и трајно уступила велики део националне територије НАТО пакту. То је довољан разлог да Србија никада не прихвати могућност учлањења тзв. Косова у регионалне и међународне организације. За Србију је већа опасност укључивање Косова у НАТО пакт, него у УН. О томе се не говори а то је суштина целокупне кампање која се спроводи под плаштом јачања мира и безбедности на тзв. западном Балкану.
Власт у Србији се упорно труди да убеди народ да другог излаза нема и да баш сад и ускоро треба да се заврши Косметска криза, ради „перспективе потомства“. Ако је перспектива у предаји националне територије и померању и промени међународно признатих граница Србије, онда нека питају народ коме је већ јасно да се ради о класичној отимачини историјске националне територије и о неуставном деловању и потписивању аката и споразума који су неуставни и у супротности са виталним националним интересима.
Aмерички, британски и немачки инструктори и саветници годинама организују, опремају и обучавају тзв. Косовске снаге безбедности (КСБ) и припремају их да преузму функцију будућих Косовских оружаних снага (КОС). По усвојеној динамици реализације Стратегије САД за западни Балкан дошло је време да се формализују политичке, безбедносне и међународне предпоставке ојачавања незвисности НАТО државе Косово. Рокови су чак и јавно саопштени.
Америци и водећим државама НАТО пакта, након скоро 20 година од окупације, тог дела Србије треба „међународна тапија“ да је то њихов простор. Не боре се Американци и Британци за срећу и демократију „косовара“, него за дугорочне своје интересе јефтиног базирања снага и изградњу инфраструктуре на југоистоку Европе, на централној позицији-раскршћу цивилизација, религија и нарко трафикинга. Из тих разлога не дозвољавају никакву поделу нити останак чистих српских општина севера Косова и Метохије у Србији.
Потребно је да се након Бриселског споразума а великог „српског неспоразума“, кроз постизање тзв. Трајног обавезујућег споразума суштински заувек Србија одрекне Косова и Метохије, како би се коначно заокружила независност лажне државе Косово и промовисале преостале државне институције, попут Косовских оружаних снага. За тај чин извршене су материјалне, кадровске, организационе, међународне и медијске припреме да се то озваничи убрзо након штеточинског „Обавезујућег споразума“, који би заувек српском народу и потомству оспорио право на Косово и Метохију јер би граница са Кошара и Паштрика била и формално премештена на Мердаре и Преполац.
Већ дуже време и до сада су заједно са патролама КФОР-а извршавале задатке јединице Косовских снага безбедности. Такво стратешко узмицање и слом, Србија је доживела у Другом светском рату након уништења државе. Данас имамо државу и добровољно пристајемо кроз потписивање тзв. Трајног обавезујућег споразума да испунимо и последњи спољни услов за формирање и промовисање тзв. Косовских оружаних снага (Војске Косова).
За све досадашње кораке које је чинио НАТО са властима лажне државе Косово власт Србије је имала потпуне информације, али нажалост никада на примерен и званичан начин није упутила протест или неслагање нити је јако на томе инсистирала. Школовање будућих официра и обуку будућих подофицира и војника није ни симболички оспоравала кроз сугерисање Србима да не иду у Косовске снаге безбедности.То се могло чинити кроз легално деловање преко српских политичких странака на Космету. На жалост, то се не чини. Чак српски страначки активисти су присутни на свечаностима где се пред Тачијем полаже заклетва лажној држави Косово. Народ то у Србији већином не зна и изненађен је да се дошло до краја овог процеса преговарања са „повезаним црним марамама“, где су после преговора са властима у Приштини политичари прошле и актуелне власти сејали демагогију да је за све „крива прошлост и прошла власт“. За Тадића крив је био Милошевић, за Дачића и Вучића крив је Тадић и Коштуница, и као да се даље не може сем путем издаје и понижења. Мора се „признати реалност“, а пре су сви говорили да суштински никада неће признати независност лажне државе Косово и да је то та реалност. Сада измишљају неку другу реалност, коју диктирају САД, Велика Британија и Немачка. За народ то није реалност него легализација окупације. Због јаког и масовног отпора народа предаји и издаји Космета тај „Трајни обавезујући споразум“ ће се покушати приказати у медијима на „статусно неутралн начин“. Политичари ће покушати народу да повежу „црне мараме на очи“, као и себи, а медијском кампањом да убеђују народ како ипак није све изгубљено. То на тренутак може да вреди али ће се убрзо све лажи распршити. Устав Србије је за српски народ „трајни обавезујући споразум“ а Бриселски споразум и сви други споразуми треба да се примене у међународно признатим границама Србије.
Реторика је једно а фактичко стање, узроковано лажним преговарањем, друго. Применом Бриселског споразума, власт у Србији је гурнула народ са севера Косова у наручје НАТО државе Косово. Срби су приморани да признају власт и законе косовских власти. Какав је то јадан осећај тог нашег народа када га сопствена држава гура у загрљај власти коју чине озлоглашени терористи ОВК? Тешко је то и замислити, али по први пут након Другог светског рата, на југоистоку Европе насиљем се мењају границе, а од жртве – државе Србије тражи се да то прихвати ради „светле европске будућности“.
Гледајући очима Запада, трансформација Косовских снага безбедности (КСБ) у Оружане снаге Косова (ОСК), је готова ствар, само је питање редоследа потеза. Косовска влада намерава да до краја маја у косовски парламент преда предлог закона по коме би НАТО држава Косово добила своју војску.
Иако са Запада стижу упозорења да би претходно требало усагласити прописе, пре свега изменити устав Косова, КФОР и ЕУЛЕКС све интензивније сарађују са КСБ. Војна вежба „Сребрна сабља 2018“ имала је за циљ обуку команданата и особља КФОР-а, ЕУЛЕКС-а и КСБ у припреми и извођењу операција у случајевима пружања помоћи приликом природних катастрофа и грађанских немира. Спремају се да „умирују Србе када их и формално одвоје од Србије“. Зато је посебна пажња по њиховим изјавама „… посвећена обуци за контролу маса и сузбијање немира“.
КСБ као да полажу колективно испит пред НАТО-ом о способности да се промовишу у будуће Косовске оружане снаге.
Вежба, под називом „Сребрна сабља 2018“, одржана је у камповима Film City, Pomazatin и на војном аеродрому Слатина. Вежбом је руководио заменик команданта Кфора, бригадни генерал Јанош Чомбок. Кфор је навео и да ће вежба бити прилика за тестирање концепта прве, друге и треће инстанце реаговања и успостављање заједничког разумевања тактике, техника и процедура на нивоу јединице.[1]
Многи од припадника КСБ прешли су дуг пут, од терориста ОВК, преко Косовског заштитног корпуса (КЗК) и КСБ до будућих Косовских оружаних снага. Власт у Приштини се хвали да то нису само припадници албанске националности да има ту загарантован проценат Срба од војника до официра. НАТО пакту је било потребно десет година да припреми будуће КОС, које ће бити „мултиетничке“.
Председник Одбора за КиМ у Скупштини Србије Милован Дрецун, каже да „… свакако да већ годинама припремају да та формација прерасте у такозване оружане снаге. Направљена је организациона структура, врши се обука командног кадра и иза тога дефинитивно стоји НАТО.„
Према речима некадашњег директора Војнобезбедносне агенције генерала Момира Стојановића, формирање косовске војске је извесна ствар, а маневри које КСБ имају са Кфором су у функцији обуке тих снага за могуће интервенције. „Не бих био злонамеран да то повежем са могућим страхом од ескалације насиља на северу Косова и могућности да српске снаге безбедности стану у одбрану свог становништва на северу. Можда су те вежбе пандан томе и парирање једној таквој ситуацији“, сматра Стојановић.[2]
НАТО, у складу са инструкцијама САД, већ дуже време ради на формирању Косовских оружаних снага. У том смислу, уз помоћ НАТО и уз донаторство у техници, опреми, обуци специјалиста, школовању старешинског састава на војним академијама у региону, пре свега у Скопљу и у другим западним земљама, створени су сви предуслови да се обави и тај формални чин, проглашења тзв. Косовских оружаних снага. Тај потез само још није дошао на ред у агендама водећих западних сила а суштински нико са Запада није исказао неслагање са процесом трансформације КБС у КОС.
Став Запада да у датом моменту треба усагласити прописе јесте тренутно појашњење првенствено намењено Србији, тако да се ствара лажна дилема да САД не дају баш тако „олако“ да се формирају КОС. Тачно је да не дају док се не потпише „Трајно обавезујући споразум“. Сигурно је да ће оно што захтевају САД извршна власт Косова и урадити, и у моменту када им буду наредили такође спровести ту процедуру. Између осталог, такозвани обавезујући споразум који треба да потпишу Србија и лажна НАТО држава Косово јесте у функцији отварања пута интеграције те лажне државе у НАТО структуру ито убрзаном процедуром, као и давања контингента оружаних снага у састав НАТО снага, које изводе операције широм света.
Србија може да се нађе у ситуацији да се, после потписивања такозваног обавезујућег споразума, на административној линији према јужној Покрајини нађу Косовске оружане снаге, као део НАТО структуре. То је изненађење за неуке политичаре и њихове плаћене аналитичаре, који понављају изанђале мантре са Запада.
У НАТО пакту знају да се без заокруживања независности лажне државе Косово неће моћи легално промовисати КОС а да се не поништи Кумановски споразум, Резолуција 1244 СБУН и ако Срби у косовском парламенту не подигну руку за формирање будуће војске. Међутим јасно је свима да НАТО пакт унилатерално бомбардује и окупира народе и државе а камо ли да неће прекршити остале одредбе међународног и националног права, како би остварио своје интересе.
Прича о Косовским оружаним снагама давно је осмишљена у САД, чак и у току саме агресије на СР Југославију. Намера Америке јесте да на Балкану има сигурну и јефтину базу, „носач авиона“ који „не троши гориво“. У том смислу већ је стигла одлука директно од америчког Конгреса, да од администрације САД затражи постављање темеља за придруживање Косова НАТО програму Партнерство за мир.
Истовремено то је намера америчке администрације да укључивањем лажне државе Косова у Партнерство за мир, након „обавезујућег споразума“, обухвати већи део региона западног Балкана, што би био додатни притисак на Србију да се прикључи Алијанси. Уз паралелне политичке, економске и енергетске процесе намера им је да потпуно истисну било какво присуство Русије на Балкану и реше се лажне „руске претње“.
После најновијих вести из Вашингтона, Тачију и Харадинју је остало да следе смернице САД, јер сада им ништа не стоји на путу да од Косовских безбедносних снага (КБС) направе тзв. Косовске оружане снаге.
Потписивање Кумановског споразума омогућило је Савету безбедности УН да 10. јуна 1999. године усвоји Резолуцију 1244, на основу које се на Косову и данас налазе снаге НАТО-а (КФОР), а која предвиђа да ниједна друга војска тамо не може бити присутна, изузев комбинованих безбедносних снага Србије, до хиљаду људи...
Од формирања Ослободилачке војске Косова (ОВК), преко подршке НАТО-а њеној трансформацији у Косовски заштитни корпус (КЗК) и Косовску полицијску службу (КПС) 1999. а потом трансформацију у Косовске безбедносне снаге (КБС) 2008., изграђене су постепено предпоставке за промоцију Косовских оружаних снага. Јавности у Србији су у свакој од ових фаза пажљиво сервиране поруке, од тога да КЗК неће бити војска, а да ће се њени ненаоружани припадници борити против елементарних непогода и спасавати становништво у случају природних несрећа, до тога да ће КБС носити лако наоружање и да је то формација одговорна за ангажовање у кризним ситуацијама, уклањање „експлозивних направа и цивилну заштиту“. А тек онако успут је објашњено да ове снаге морају битиспремне да испуне остале безбедносне задатке који нису у мандату полиције или осталих служби за одржавање реда и мира. Трансформација порука је подразумевала и првобитне демантије Запада да ће „Косово“ имати своју војску, па све до изјава америчке амбасаде на „Косову“ да је влада „Косова“ испунила све суштинске обавезе везане за трансформисање КБС у КОС.
Таквим поступком грубо се крши Резолуција 12 44 и међународно право. То неће бити ништа ново за САД и НАТО пакт. Ако се ово деси, Косово ће постати још један преседан — прва НАТО држава и то на Балкану, о чему се одавно говори и пише. На тај начин НАТО се и даље промовише у необуздану војну силу која не само што руши суверене државе, него и успоставља квази државе, и инструментализује их у својим стратешким плановима насиља.
Ако желе да заобиђу расправе у УН и све документе потписане 1999. године везане за Косово, САД ће једноставно прибећи промени имена Косовских безбедносних снага, које већ функционишу у оквиру Кфора у Косовске оружане снаге. Том пречицом су се послужили и за формирање Косовског заштитног корупса, из кога су настале Косовске безбедносне снаге, а све то на основу Уредбе УН из 2000. године. Србија је то тада превидела и прећутала опијена „победом демократије“.
Министарство Косовских безбедносних снага од 2009. до сада потписало је меморандуме о разумевању са Великом Британијом, Литванијом, Холандијом, Албанијом, Црном Гором и Шведском, а билатералне споразуме са Словенијом, Хрватском, Немачком и план о сарадњи са Македонијом. И на овом послу Британци су се показали као велики рушитељи српске државе и непријатељи српског народа.
КБС су спроводиле заједничке вежбе са војскама Албаније и Македоније, док су се будући официри и подофицири школовали и оспособљавали на војним академијама и центрима за обуку у Америци, Великој Британији, Бугарској, Турској и БЈР Македонији. НАТО непрекидно одржава контакте са КБС, што се и не крије дуго времена. КБС је углавном подучавала Национална гарда Ајове, као савезна држава САД – стратешки партнер.
Уставни суд Косова је, у међувремену, дао оцену нема „…препрека за измене чланова косовског Устава који се тичу формирања Косовских оружаних снага“. Уставни амандмани Владе Косова о оснивању КОС прослеђени су Скупштини, али цео процес је закочен док САД не дају сигнал да се настави процес. Наће се и „подобни Срби“ са Косова који ће бити сагласни да се формирају КОС кроз уставне промене, заједно са формирањем Заједнице српских општина или мало касније од тог догађаја. За уставне промене је иначе неопходна и двотрећинска већина мањинских посланика.[3]
Несхватљиво је да власт Србије, преко медија, исказују изненађење због формирања Косовских оружаних снага. Разговори са привременим приштинским властима и преговори које је водила бивша и актуелна власт Србије били су суштински у функцији изградње институција и промовисања независности лажне НАТО државе Косово. Тај процес је интензивиран када је преговарачки процес из УН суштински пребачен у надлежност ЕУ. Србија је тиме учинила стратешку грешку по српске националне интересе, све зарад обећања ЕУ око наставка процеса „европских интеграција“. Жртвовао се део националне територије за некакву ЕУ у распаду, која је у суштини недемократска, отуђена бирократија у функцији остваривања интереса водећих држава Запада.
Када су се изграђивали прелази на „административној линији“, то наводно није била „права граница“, када су почели наплаћивати царину то је наводно била „административна такса“, када су са НАТО и Албанци почели да праве тзв. КСБ, онда то није била војска него „полиција.“… И тако годинама власт и политичари лажу сами себе и свој народ.
Пристајемо да нам ЕУ „нуди шаргарепу“ а узима душу и суштину националног бића. ЕУ од Срба прави народ без поноса и части. Све што Албанци на Косову могу и раде, то Срби у Р. Српској не могу. Све су учинили да би расформирали Војску Републике Српске а истовремено формирали војску лажне државе Косово. То је та „доследност“ и дупли критеријуми Запада.
По међународном праву, ако исто важи за све државе и народе, одговор српског народа на формирање КОС могао би да буде поновно формирање Војске Републике Српске и проглашење независности Републике Српске, управо по истим критеријумима „западне међународне заједнице„, која је признала лажну државу Косово.
Проблем је у томе што власт у Београду скоро 20 година постепено чини све да сервилно испуњава налоге САД, Велике Британије и Немачке, а да истовремено оспоравају иста та права Републици Српској у име „лажног и диригованог мира“. У таквом миру се на два места паралелно урушавају витални српски национални интереси.
Срби не треба да се чуде данас на све то што нам се дешава на Косову и Метохији, јер убирају плодове деловања власти у оквиру промашених Бриселских преговора, које је прошла и актуелна власт водила мимо УН, често супротно Уставу Р. Србије. Крајње је време да се прекине са погубном политиком неуставног деловања и постепеног признавања сецесије и окупације Косова и Метохије.
Албанци треба да знају да лажна држава Косово и њене КОС неће дуго трајати и питање је околности и времена када ће све то бити поништено, а српска застава ће се поново завијорити на Шари и Проклетијама. Косово и Метохија су према Уставу Србије, део српске државе, што је потврђено Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. Због тога нелегално формирање такозваних Косовских оружаних снага може бити само још један корак ка продубљивању нестабилности и реално представља претњу за мир и стабилност наБалкану.
[1] http://m.novosti.rs/
[2]https://rs.sputniknews.com/analize/201804171115303709-kosovo-vojska-nato-formiranje-analiza/
[3] https://rs.sputniknews.com/analize/201605221105876470-Kosovo-NATO-drzava/
Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач
Анфор.орг
