Ових дана, када смо осуђени на изолацију услед вируса корона, горак утисак остављају изјаве званичних представника земаља ЕУ који се оглашавају поводом несташице одређених медицинских артикала. Ова невоља, која је захватила читав свет, не бирајући притом жртве по материјалном статусу, боји коже, националној припадности и другом, изродила је очигледан себичлук.

Наиме, да ли је унутар породице могуће да у тренуцима када је једноме члану тешко (притом мислим на Италију, која је чланица ЕУ), када неспреман дочекује проблеме, када се са њима тешко бори и нажалост губи битке, да у таквој ситуацији ниједан члан породице не нуди помоћ. Напротив, дају се изјаве у стилу да проблем треба свако да решава за себе.

Помоћ долази од оних који имају људскости, иако су и сами суочени са проблемима који, упркос свему, успевају да се издигну и да помогну другима. Кинези нам можда нису браћа, као што неки (претпостављам у очају) покушавају да прикажу, али јесу велики народ који није заборавио да није сам и очувао је глобални осећај солидарности.

Не треба ли Србија да на овоме примеру види како функционише тај систем велике европске породице. Да схвати да сви притисци, услови, ултиматуми, поглавља и све остале понижавајуће делатности да се прихвате правила великих нису гарант да постајемо равноправни и део система. Ту је и пример Велике Британије која је и сама одустала од ове и овакве приче. Прочитах пре неки дан и изјаву нашег представника задуженог за спољну политику који каже да када је вирус ушао на врата –солидарност је побегла кроз прозор. Чланице ЕУ су се затвориле, разграничиле и свака делује понаособ. Види се да никада и није било бриге за друге и према њима. Боже здравља, када све ово прође, видеће се њихов однос и помоћ у економском смислу. Шта тек ту треба очекивати, када се у невољи овако понашају.

Актуелна ситуација можда може да буде тренутни терапеутски шок за оне које воде ову државу и да им укаже да би требало да се запитамо да ли смо ми део тог система? Срби нису народ који ће гледати само себе и мислити само на себе. Некада са посматрањем и коментарисањем других и претерујемо, али ипак се код нас није изгубила свест о томе да не треба бити себичан и да треба помоћи другоме у невољи. Можда редови из наших продавница оповргавају ову теорију, али ми смо део неког другог система вредности, где приоритет није себично угађање самом себи.

Надам се да ће се новонастала ситуација брзо превазићи, а да ће Србија ове догађаје запамтити, и своје међународно деловање усмерити ка и раније доказаним пријатељима.

Марко Младеновић,
дипл. инж. маш, Београд