Лажни помиритељи на нашим просторима су имали од 1995. у БиХ а у Србији и Црној гори од октобра 2000. па до данас да нам покажу на делу како су они паметни а остали глупи, како су они рационални а остали ирационални, како су они морални а остали неморални, како су они за мир а остали за рат, како су само Срби криви а сви остали невини.
И – шта имамо? Никад нестабилнији регион. Мржње према Србима не да нису утихнуле, него се сада манифестују са још већом самосвешћу и отвореношћу.
Бакир се хвата за било коју псеудоправну сламчицу да би легитимисао своју мржњу према Србима и Републици Српској. И то само због странаца. Да није њих, не би се ни око тога трудио.
У Колиндиној нео-НДХ више не вреди ни бројати свакодневне антисрпске испаде, инциденте и јавне изливе отрова. Од ћирилице добијају оспе и губе контролу над собом. Било какво сећање на Јасеновац би да оскрнаве на сваки могући начин. Свака шиптарска антисрпска иницијатива се дочекује као да је празник, као што су се 1990-их у Загребу радо примали и прослеђивали муџахедини на фронтове према Србима. На штету не само региона, него и Европе, што је данас већ очигледно.
На Косову и Метохији, нарко-терористи и трговци органима се не труде ни око чега другог осим да заокруже свој атар, под заштитом НАТО, као би могли да протерају и преостале Србе или их осуде на тихо умирање, и да се дочепају светиња како би их присвојили, оскрнавили и избрисали сећање на нешто превише узвишено за њихово поимање.
У Црној Гори се не одустаје, ни за тренутак, од рада на консолидовању најновије вештачке нације и цркве, с циљем да се они у којима још тиња српска самосвест, ако не протерају а онда једноставно изгладне.
„Мудра“ политика изручивања хашкој инквизицији не да није довела ни до каквог помирења или утврђивања праве кривице за ратове и жртве – а то се могло и очекивати оног тренутка кад је постало јасно да у њен „статут“ (који се, иначе, крши кад год треба) није унесен кључни Нирнбершки принцип о злочину против мира као изворном и најтежем ратном злочину, из којег происходе сви каснији – него је дала српским непријатељима додатну легитимизацију за њихово непријатељство и мржњу. Сад, наводно, имају „црно на бело“ да су Срби геноцидни злочинци, и да је мржња према њима у ствари богоугодно дело.
А истина је врло једноставна. Агресори су се опет намерили на наше просторе почетком 1990-их. Традиционално предвођени Немцима, који су овог пута вешто манипулисали из позадине, као и Ватиканом. Али и Турцима. Као што знамо, ствар су потом преузели у своје руке глобалистичке, антируске и антиправославне елите које су се, после пада Берлинског зида, устоличиле у САД. И у том заједничком походу су, осим оружја, санкција и медијских кампања лажи, користили отпаднике од (и југословенске и српске) заједнице, малодушне, квислинге и издајнике, а злоупотребљавали наивне.
С наше стране, на првом месту у Београду, имали смо организам раслабљен 70-годишњим мамурлуком југословенства и свим пратећим што духовним што националним последицама.
Ипак, организам довољно јак да се још увек бори, иако температура никако да спласне. А и не може да спласне док год се пацијенту не врати истинска воља за животом. Опет, да би се она вратила, пацијент мора прво да зна за шта живи. И где је кренуло по злу.
Разбијачи Југославије су постигли оно што су желели – у првој фази. Добили су 6 авнојевских наказа које се могу неупоредиво лакше израбљивати и којима се може много лакше манипулисати него некадашњом великом државом. Добили су, као бонус, и косовску недођију где се несметано могу обављати најпрљавији послови, прати новац и закувавати нове кризе. Тако су погазили чак и дефектне Бадинтерове принципе по којим покрајине не могу постати државе.
И, да поновимо питање – јесу ли донели оно што су обећавали на самом почетку, кад су покренули крвави распад СФРЈ? Јесу ли региону донели благостање, мир, међусобно разумевање, напредак, једнакост пред законом, перспективу, слободу? Одговор је, опет – не.
Иако су Срби последњих 15-ак година провели у мишјој рупи, дајући све а за узврат не тражећи ништа. Осим, наравно, оних који су их предводили, који су, наводно у име народа, давали све што су могли за мрвице којим би се њихови ситни лоповски или плашљиви духови задовољили.
И сад су, после четврт века чврстог западног монопола над свим регионалним процесима, наводно Руси претња некаквој „стабилности“ региона – исти Руси који су били у десетогодишњем нокдауну, после ког им је требало још толико да истински почну да стају на ноге. Којих једва да је овде и било.
А Срби, наводно, и даље треба да ходају по јајима да не би случајно увредили све оне „потлачене мањине“ које их сада већ отворено пљују у лице, док оштре каме и подмазују оружје ради коначног решења. Ваљда да би и у пракси показали како делује истинска лудост, кад се, у очекивању неког другог исхода, непрекидно понављају исте радње.
Ругају нам се у лице.
Данашња нестабилна Босна и Херцеговина је првенствено последица отоманске инвазије и потоњег аустро-угарског мешетарења и лова у мутним водама несреће окупираних народа, које је затровало међунационалне односе, можда и за сва времена. Можда је могла да се стабилизује почетком 1990-их, да је тада победнички Запад подржао умерене муслиманске лидере – хрватски нису хтели више за Југославију ни да чују – који су желели споразум са Србима. Али није. Напротив. Подржао је Алију и још горе екстреме које је он из Авганистана, Турске и арапских земаља позвао у помоћ. Бакир је непосредни производ тог западног избора. Зато подршка Републици Српској мора да буде неупитна, без и трунке резерве, а прст треба да буде упрт према истинским кривцима и агресорима.
Нео-усташка Хрватска је једноставно, као и 1941. суштински немачко чедо, уз горе-именоване бабице. Истих Немаца који, под плаштом ЕУропејства, тихо и подмукло покоравају Европу ван Русије. Не одустајући, при том, ни од тог вечног, крајњег великонемачког циља на Истоку. Са том и таквом Хрватском, само на „добар дан“, ако мора. А да њихове фирме харају по Србији и зарађују новац с којим ће заокружити Павелићев сан – то више не би смело. Уосталом, шта ће код нас кад нас толико мрзе?
„Косово“ је најогољеније лице глобализма, његово најружније и најрепрезентативније чедо. Јесу ли се вратили прогнани? Постоји ли слобода кретања за оне који нису Шиптари? Правна држава? Смешна питања – од којих су једино смешнији одговори који евентуално стигну од западних „помиритеља“ и „просветитеља“. И да ли ико озбиљно мисли да ће се апетити оних који баштине отоманско безакоње и бализам утажити ако им дамо комад земље? Тражиће сутра још, охрабрени нашом малодушношћу, а направиће згариште од онога што им буде дато.
Црна Гора је све супротно од онога што је Запад обећавао. „Велики демократа“ Мило је направио криминалну, репресивну творевину, коју би сада да трајно легитимише учлањењем у НАТО. Ту је најважније да се из Србије престане са помагањем и легитимизацијом режима, да се истакне неприхватљивост НАТО чланства без референдума, неприхватљивост даље дискриминације самосвесних Срба, неприхватљивост даље репресије Цркве и отимања од ње.
Време лажних помиритеља, демагога „мира“, перманентне капитулације и распродаје прадедовске баштине мора да се оконча.
Ако не збијемо редове, свуда где нас има, и не решимо да поново будемо оно што самосвесни Срби дубоко осећају да јесу – народ са мисијом активног супротстављања сваком новом светском злу, које неминовно прво удари на наше просторе, сатрће нас, народ духа светске слободе. А оно што не уради непријатељ, урадићемо сами себи, ношени дубоким самопрезиром због тога што не испуњавамо оно због чега смо на земљи.
Александар Павић, Фонд стратешке културе
