Објава председника Владимира Путина да Русија одустаје од градње гасовода Јужни ток је прави шок. Још једном је Москва изненадила Европску унију и Запад, што сугерише да западњаци имају веома мало поузданих информација о намерама руских власти. И, док аналитичари размишљају а губитници и добитници се пресабирају, обустава Јужног тока је јасна порука да Русија нема више намеру да моли било кога, нема намеру да чека у западним коридорима политичких интрига и, изнад свега, да за њу Европска унија губи приоритет, да је на путу да постане ирелевантна.

Гасовод Јужни ток је европско-руски пројекат, чији је основни циљ да побољша квалитет снабдевања руским гасом земаља Јужне и Средње Европе, чланица ЕУ, и Швајцарске као и Балкана, посебно оних кроз које је требало да пролази гасни траснпорт. То је дугогодишњи пројекат, који није имао за циљ само да заобиђе политички и економски нестабилну Украјину него и да на време обезбеди адекватну инфраструктуру за све већом европском гасном тражњом. Ништа није било толико спорно док није избила криза у Украјини, када су Америка а уз њу и Европска унија кренуле у економски рат против Русије. Руски гас није под санкцијама, али Јужни ток је избио као згодан инструмент тог рата. Улога минирања пројекта поверена је Бугарској, слабашној чланици ЕУ и НАТО. И Бугарска је прихватила ту срамну улогу.

Бугарима је изговор био да морају да следе инструкције Брисела, а Бриселу да се Јужни ток не уклапа у такозвани Трећи енергетски пакет. То, међутим, није тачно јер уговори о Јужном току су потписани пре тог Трећег пакета, који, узгред, још није завршен, па тако и није важећи, и самим тим правно не подлежу каснијим „пакетима“ ЕУ. Политички притисак је, као и обично на Западу, био јачи, и Бугарска је блокирала градњу гасовода. Ту политичку амбицију су препознали лобисти и притисак у јавности преузели су они зарад својих интереса.

Кључна примедба из Европе је била да Јужни током не може тећи гас који ће продавати не само они који га производе него и они који су власници гасовода као ни они што транспортују гас. У преводу, лобисти су успели да наметну Европској унији да постави услов да руски гас продају посредници, ти лобисти, а не они који су изградили гасовод, који су власници гаса и који достављају гас крајњим корисницима. Тај принцип, међутим, није важио и не важи за сличан раније изграђени пројекат Северни ток. Манипулације и притисци трају већ извесно време, многи су, упркос томе, били уверени да ће на крају ипак бити Јужног тока јер то је интерес свих и веровало се да ће после неких закулисних уступака и, када политичка бура прође, све бити како је и планирано.

У том правцу су ишле западне процене. Као и много пута до сада, готово увек западне процене о реакцијама Москве и политици Русије биле су погрешне. Нико није очекивао оваку реакцију, нико није очекивао да ће Москва тако одлучно реаговати.

Ко су губитници, а ко добитници одлуке Русије?

Прво о добитницима. Највећи добитници су лобисти у Бриселу који заступају махом америчке трговце гасом. Сада ће већи део Европе планиране додатне испоруке руског гаса бити принуђен да надомести куповином гаса који се углавном довози бродовима, што је далеко скупљи гас од руског. А посредници су ти исти трговци чији су лобисти у Бриселу и Вашингтону. Реч је махом о гасу из арапских земаља. За пласман тог гаса је заинтересована и политичка власт на Западу јер је узимала огромне кредите од тих арапских земаља, а међу аранжманима је било и то да се повећа куповина скупог гаса са бродова. А то што је то скупље и што ће да отежа живот људи и економије, о томе нико не води рачуна, никога у политичкој елити Запада уопште није брига. И да аспурд буде већи, грађани сами финансирају ЕУ и њену бирократију, који сада за њихове паре раде против тих истих грађана.

Многи су склони да кажу да је међу добитницима и Америка. Америка јесте политички добитник јер је направила још један корак у поновоном поробљавању Европе. Вашингтон је такође Европи понудио да је снабдева својим гасом добијеним из шкриљаца. То је, међутим, на дугом штапу јер Америка нема инфраструктуру за утовар гаса на бродове а нема ни бродова. А за све то је потребно неколико година. Уз то, неизвесна је судбина експлоатације гаса из шкриљаца у Америци јер се показало да је то нерентабилно. Тренутно, на један долар продатог гаса долази 1,4 долара трошкова експлоатације, па је то економски неисплативо. Можда би и било ако би цена гаса драстично скочила, а то значи да ће све то платити грађани Европске уније. Уз све то, Америка већ има уговоре о испоруци тог гаса Јапану, па није јасно који би онда гас могла да продаје Европи.

Истовремено се тврди да је међу добитницима и Турска, која сада постаје један од највећих центара транспорта гаса из Русије. Турска је генерално добитник, али не због обуставе пројекта Јужни ток. Ширење енергетске сарадње са Русијом је у припреми већ неколико година, и то је била позната перспектива Турске. Изградња новог гасовода, уз постојећи Плави ток, такође је већ дуго у припреми. Ни планирана изградња извозног гасног терминала са огромним капацитетима подземног складиштења на турско-грчкој граници такође није новост. Изворно је такав терминал додуше био планиран у Грчкој, у луци Александрополис, а требало је да га снабдева један крак Јужног тока из Бугарске. Грчка је, међутим, од тог пројекта одустала још пре четири године под притиском ММФ, Светске банке и Европске уније, што је био део пакета „спасавања“ грчке економије. Сви ти планови сарадње са Турском су од раније припремани, па је тешко рећи колико је Турска баш добитник због обустављања пројекта Јужни ток, али у контексту тренутка објаве обустављања и уговора о ширењу сарадње са Русијом Турска је учинила значајан пре свега политички искорак, који може да има далекосежне и политичке и економске последице. У том светлу Турска је добитник.

А губитници? Међу губитницима су пре свега ЕУ, Бугарска и Србија. На губитку су и Италија, Аустрија, Мађарска и Швајцарска јер ће сада плаћати скупљи гас од других добављача мада ће Русија тим земљама другим трасама моћи да повећа постојеће испоруке. Бугарска је губитник јер остаје без перспективе да постане једно од кључних енергетских чворишта јужног дела Европе, што би тој земљи могло да донесе најмање 750 милиона евра сваке године. Бугарска је блокирала Јужни ток иако је уговор са том земљом дорађен и у складу је са такозваним Трећим енергетским пакетом.

У балансираној анализи чини се да је ипак већи, можда и највећи, губитник Србија. Јужни ток је практично требао да буде највећи инвестициони пројекат у савременој историји Србије. Економски он је требало да донесе неколико хиљада радних места, повољан гас и најмање 500 милиона евра годишње од такси за транспорт гаса. Уз то, гасовод је био и прилика да Србија изгради неколико термоелектрана на гас и тако постане велики извозник електричне енергије. Србија је такође као земља кроз коју пролази гасовод којим се снабдева неколико европских земаља могла да постане и генерално поуздан партнер европским земљама, што би променило њену позицију на савременој мапи. Из угла унутрашње ситуације, Јужни ток је био једина инвестиција са наглашено интегративном функцијом због чињенице да пролази и кроз Војводину, па би у том светлу сепаратистичке амбиције дела њеног политичког естаблишмента изгубиле било какав значај.

Обустављање Јужног тока је зато за Србију изузетно неповољан развој догађаја. Али, нажалост, један део актуелне политичке елите Србије би могао бити и задовољан јер је годинама минирао Јужни ток. Председник владе Александар Вучић у првом реаговању каже како Србија није крива за пропаст Јужног тока. У основи и није крива јер је то један виши ниво међународне игре, али ипак сноси део кривице. Јер Србија је, упркос потписивању разних уговора, ипак непрестано минирала пројекат Јужног тока. Уосталом, и сам премијер Вучић је недавно, током посете Лондону, изјавио готово – утисак је – са поносом како је одбио да са председником Путином потпише завршни уговор о Јужном току. И такав неискрени став Србије је сасвим сигурно допринео оваквом развоју и у том смислу Србија јесте део кривице.

Шире гледано, скоро ништа мањи губитник није ни Европска унија. Русија и ЕУ су међусобно кључни трговински партнери и прве комшије. Обустављање Јужног тока је до сада најснажнији и најјаснији сигнал Москве да о ЕУ више нема никаквих илузија. Русија нема намеру да губи време и на било који начин моли ЕУ. За Русију је ЕУ сада само једна од страна у пословима где важе пословни принципи – или хоћете или нећете, нико вас више неће чекати. Другим речима, ЕУ постаје ирелевантна и што се тиче Русије, као једне од светских сила – то је ваљда јасно – Европа више није битан фактор на међународној сцени.

Русија пословно неће напустити Европу, али своју државну и политичку енергију ће, готово је сигурно, усмеравати на нека друга подручја. Рецимо на односе са Америком јер се показало да је Вашингтон поново потпуно овладао Европом, па ће све везано за Европу договарати са Америком. Европа је поново поражена и понижена, и Русија ту више нема великог интереса. То је политичка и историјска заоставштина ЕУ европском континенту. Могло би се рећи и политичка заоставштина канцеларке Ангеле Меркел пошто је она доминантна личност у оводневној ЕУ.

У првим европским реакцијама се настоји прикрити пораз и шок, па неименовани извори говоре како је Русија одустала од Јужног тока због „економских разлога“ а неки тврде како је реч о „тактичком потезу“ председника Путина. Већ су у припреми бесмислене медијске приче о некаквим „јужним коридорима“. Неки „познаваоци“ тврде да још није крај Јужном току јер би наводно он могао бити изграђен једног дана. Можда, али ако тако и буде, онда ће то бити под сасвим другачијим условима, знатно неповољнијим и у једном другачијем амбијенту.

То само још једном потврђује колико ЕУ не познаје Русију мада има много информација. На пример, већина амбасадора кључних европских земаља са стажом у Москви већ годинама убеђује своје владе како председник Путин никад не блефира, оно шта каже то је тако, а неко може да се слаже или не слаже са тим.

А Русија, да ли је она губитник или добитник? Могло би се рећи – и једно и друго. Губитник је због илузија које је имала о сарадњи са Европом, тачније са ЕУ. Власт у Русији била је изразито проевропска а за председника Путина се тврди да је чак и германофил. Русија је полагала велике наде у сарадњи са ЕУ, била је спремна да много уложи како би се ЕУ осамосталила од америчког туторства и реализује историјску амбицију ближег савеза са Истоком. Такве процене Москве су се показале као погрешне, и то је сада потпуно јасно. У том смислу Русија је губитник. Али, с друге стране, као што је НАТО бомбардовање Србије, како је говорио Солжењицин, „пробудило Русију“, тако је суочавање са илузијама о ЕУ дало Русији нови импулс ка другим могућностима. У том светлу, Русија је добитник. То је кључни, историјски допринос Јужног тока. Економски, Русија је добитник. Количина гаса која је требало да иде Јужним током ће сада ићи преко Турске у гасни терминал и на светско тржиште.

У међувремену, амерички тенкови су почели да се враћају у ЕУ, углавном у Немачку. Пре неколико година, у складу са новим односима у Европи, амерички тенкови су напустили Стари континент, али сада се враћају. Први контингент од 150 тенкова се већ вратио а Пентагон најављује нове доласке.

Синиша Лепојевић

Нови Стандард