Пише: Небојша Малић
Лично сматрам да је питање уласка Србије у НАТО у најмању руку непристојно. То је војни савез који је 1995. помогао Загребу да етнички очисти Крајину, а 1999. извршио агресију на тадашњу СРЈ, која је по свим могућим принципима, правилима и прописима била противзаконита. Иако је НАТО добио мандат да окупира Косово и Метохију резолуцијом УН 1244, ту резолуцију је већ 1999. почео да крши – а кулминација тог кршења је подршка тзв. независној држави Косова (НДК), оличена у понашању немачког генерала Ерхарда Билера.
Дакле, у сваком друштву које иоле претендује на нормалност, никоме не би пало на памет да поставља питање чланства у НАТО. Али пошто у земљи Жутији важи правило да се до „нормалног живота“ долази само и искуљчиво ненормалним понашањем, жутократе свако мало покрену питање чланства у НАТО. И онда настане расправа, ломе се вербална и форумска копља, е да би онда министар ШуНАТОвац рекао да он ето није ни предлагао да се улази у НАТО (лаже к’о Динкић), и не зна откуд цела прича баш сад… а халабука је лепо послужила да закамуфлира неко ново жуто издајство – које ће лојална жута штампа да представи као херојски прагматизам, дабоме.
Јасно је, надам се, да жутократе немају ама баш никакву намеру да консултују народ о било чему што намеравају да ураде, од предаје окупираних територија до уласка у НАТО и амнестирања бомбардовања као врхунског достигнућа цивилизације. Замислите онда моје задовољство када сам јутрос прочитао есеј на Васељенској ТВ који предлаже генијално решење: референдум, али какав!
„ На референдуму за приступање НАТО пакту би право гласа требали да имају само особе које су војно способне по НАТО стандардима… Просто нема смисла да неко својим гласом одлучује да некога пошаље у Авганистан, док он/а сам/а није у стању да оде до продавнице без штаке.
На овај референдум се излази под именом и презименом, са личном картом и ЈМБГ. Ово је битно да би знали мишљење сваког гласача.“
Дакле, јавно изјашњавање оних који би уласком у НАТО имали „привилегију“ да се боре за Империју широм света (али не за себе и на својој територији, то никако). И онда, када се све одузме и сабере, остају само два могућа резултата. У случају да већина гласа за улазак у НАТО,
„…НАТО војници из Србије би могли да постану само они гласачи који су гласали за приступање пакту. Они гласачи који су одбили улазак у НАТО ни под којим условом не би могли да носе српски грб на НАТО униформи негде у брдима Персије.“
А ако НАТО изгуби референдум? Нема проблема!
„И поред тога што референдум о приступању није прошао, као знак добре воље, Србија би била расположена да НАТО пакту уступи све оне који су гласали за приступање пакту. Они би ишли на екскурзије у Персију или Авганистан само под НАТО заставом и комплетне трошкове опреме и обуке би сносио НАТО пакт. У САД постоји програм под којим се странци који служе америчку војску натурализују и на крају добијају америчко држављанство. Верујемо да би та опција била отворена и за обожаваоце НАТО-а. У случају погибије, војници из Србије би могли да буду сахрањени у Бриселу под НАТО заставом.“
Што каже аутор: „и НАТО сит и овце у строју.“ Свако добија. И Србија и НАТО. Губе једино Жути – али зашто би нас било брига за њих? Њих ионако није брига за нас.
Крај дискусије.
