Сарајево – Познаваоци сарајевске медијске сцене нису зачуђени што и ове године, као и претходних, недељама уочи 11. јула у штампи као да постоји само једна тема – Сребреница. Још ако су се политичке прилике закомпликовале стварима повезаним са тим догађајем, као што је овог лета био случај са хапшењем ратног команданта Сребренице Насера Орића, британском резолуцијом, нападом на премијера Србије Александра Вучића, а и иначе је овогодишњем обележавању страдања Бошњака дат већи значај него иначе, јер је реч о 20. годишњици, онда није претерано рећи да се о овој теми претходних дана писало свакодневно. А кад прође 11. јул, Сребреница по правилу пада у медијски заборав, све до половине јуна следеће године.

Док се у извештајима осуђује напад на српског премијера и тражи истрага, коментари у сарајевској недељној штампи интонирани су већином у стилу „шта је тражио, то је и добио”, а као константа свих новинских текстова о Сребреници провлачи се теза да помирења Бошњака и Срба нема све док ови други, где год да живе, не кажу да се у Сребреници догодио геноцид. У једном од два водећа недељника „Дани” мета критика нису само Србија и њен премијер, већ и међународна заједница јер је „мимо здравог разума и морала присилила жртву да загрли онога чија је политика довела до сребреничког геноцида”, док се прећуткују пропусти који су довели до инцидента. Једину позитивну страну инцидента новинарка тог листа готово злурадо види у томе што је Вучић „макар могао да наслути како су се осећали сви невини људи који су из сребреничког пакла покушали да побегну испод ножа Младићевих нациста”. Она позива политичаре и јавност у БиХ да размисле да свима који релативизују или негирају злочин у Сребреници, забране долазак на комеморацију. Сматра, такође, ова новинарка да је инцидент последица, како је написала, бестијалне антибошњачке и антицивилизацијске кампање српских контролисаних медија и политичара.

У истом листу, из пера Фарука Шехића, бившег борца Армије БиХ, сада новинара и књижевника, добитника награде Европске уније за литературу 2013. године, Србима се чак прети и ратом: „Док год одлажете да признате геноцид у Сребреници, могућност нових ратова је сасвим реална и извесна”.

Провејава у написима о овој теми и став да се ништа не би догодило у Поточарима да је усвојена британска резолуција.

Други недељник „Слободна Босна” за нијансу је мање острашћен, али не одустаје од захтева да Србија призна геноцид. Лист замера медијима у Србији што „од Вучића праве већу жртву од 8.000 убијених Сребреничана”, а једини позитиван коментар упућен је на рачун новинара РТС-а Зорана Станојевића који је „више него коректно три дана извештавао из Поточара”.

Главни уредник „Слободне Босне” Сенад Авдић у редовној колумни иронично и подругљиво пише о премијеровој саветници Сузани Васиљевић, називајући је достављачицом киселе воде на прес конференцијама. Иде чак и даље од тога када за њене наводе да је као део премијерове делегације и сама била евакуисана са комеморације, каже да су лаж и измишљотина, јер он ни на једној фотографији и снимку инцидента није видео ни једну женску особу у Вучићевој пратњи. Да је овај новинар пажљивије пратио пренос или да је проверио код оних који су тог дана били у Поточарима, знао би да то што је написао није истина. Али, поједини сарајевски колумнисти толико слободно тумаче новинарско правило да су чињенице свете а коментари слободни, да су некада чак и чињенице „слободне”. Тако се недавно, аутору једног коментара уклапало у тезу да напише како је певачица Зорица Брунцлик била министарка културе Србије у време власти Слободана Милошевића, што познато је, није истина.

А. Маринковић, Политика

фото: бета