- Одступање наше делегације на Мировној конференцији у Паризу, када је реч о Банату, тумачено је краљевом женидбом. После разграничења у Румунији остало 100.000 Срба, а на овој страни 64.000 Румуна. Румуни нису добили Вршац
ПИШЕ: Ђуро Загорац
РУМУНСКИ краљевски пар изазивао је посебну радозналост. Истина, није било техничких направа, камера, да би се актери верно представили, али и голим оком се могло закључити да је Фердинанд био незграпан, ружан, а жена му, Марија, је изгледала божанствено. А упућени су стекли прилику да додају запршку како је Марија паметнија и храбрија, она је права владарка. Нису се државотворни Срби узбуђивали због Фердинанда, већ због свога Александра. Тим пре, што се већ увелико шапутало, да су Румунке, мајка и ћерка, већ узеле нашег краља под своје.
Ономе, ко није био међу сватовима, нити учествовао у разним свечаностима, преостало је да слуша очевице и право на кратки коментар. Било је доста и оних који су били гневни, зато што нису били позвани у сватове, али и оних које је Александар изневерио. Просидба младе и венчање одвијали су се паралелно са решавањем статуса Баната. Срби из овог краја, поједини генерали и многобројни политичари били су огорчени што је прихваћено да Краљевини СХС припадне мањи део Баната, уместо целог оног равничарског. Многи су били убеђени да је одступање наше делегације на Мировној конференцији у Паризу било условљено и краљевом женидбом.
А наши, са Пашићем на челу, добро су се држали у Паризу. Убедљиво су доказивали да је Банат вековима за Србију и моравско-вардарску долину; да су у њему само Срби стварни староседеоци, а сви остали (па и Румуни) били су или ”уљези” или ”дошљаци”. А о томе ко и од када живи на просторима Баната најбоље су сведочили верски објекти. Делегација је имала и важан адут – српска војска запосела је била Банат.
РУМУНИ, међу којима и њихов моћни краљевски пар, имали су своје адуте. Румуни су претили: ако се Банат не припоји њима мирним путем, проблем ће бити решен – бајонетима. Да ли су они тада били војнички надмоћнији, процене су биле различите. Српска војска је била бројно умањена, а и расута по целој земљи, од Ђевђелије до Триглава (и даље), од Темишвара до Задра.
И Румунија је била међу савезницама, победницима, као и Србија, односно нова јужнословенска држава. И једну и другу заступала је, међу великима, Француска. Које решење прихватити: српско, румунско или да бајонети ударе граничне кочиће?
Банат је – подељен!
Румуни нису добили Вршац, Кикинду и Белу Цркву, на чему су посебно инсистирали, а Краљевина СХС је остала без српског Темишвара.
После званичног разграничења, у Румунији је остало 100.000 Срба, а на другој страни 64.000 Румуна.
Званичне политике обе краљевине су славиле, хвалиле су се како су се братски разделиле и захваљујући тако праведном решењу остале једине две балканске државе које међусобно никад нису ратовале.
Ко је све присуствовао венчању у Саборној цркви и ко је имао част да седне за свадбену трпезу, а уз то и како је изгледао и био обучен, дуго је била главна тема не само дамама у Београду. Успешне и добро удате жене потпуно су се окренуле западној моди, народно-традиционално се потискивало. Женске звезде свадбе биле су Румунке, ћерка и мајка, а мушке? Кум, принц Алберт, Дјук од Јорка, син енглеског краља, стекао је опште симпатије.
И официрска униформа и грађанска одела су му лежала као саливена, а његова комуникација и шарм деловали су опијајуће. Принц, касније и краљ, највише је допринео да се Александар додатно афирмише у западној Европи којој се био у потпуности окренуо.
А ЈОШ једно питање окупирало је државнике, али и народ. Шапатом је постављано: да ли је краљ Александар здрав, да ли је способан да обезбеди потомство и наследника? Ако није, чему све ово?
Само најближи Александру знали су и његове бољке. Још као регент, Александар је боловао од запаљења једног тестиса. Дуго је био лечен, а после преласка Албаније (1915), стање му се погоршало, па је морао да се оперише. Ова бољка је спутавала престолонаследника, а људе из државног врха, посебно Николу Пашића, доводила у разна искушења. По ослобођењу и стварању нове државе, Александровој “мушкој страни” посвећена је пуна пажња. Привођене су му даме, како би се и практично могла утврдити његова полна моћ. Из једне такве пробе (са лекарком из Француске) родило се и здраво дете. Није било мушко, наследник, али је та Јелена била најбољи доказ да се може очекивати и (мушки) наследник.
Како се о краљевом здрављу бринуло тајанствено, то је омогућавало да се појаве многе приче, праве теме за слободно обавештавање, што ће рећи – чисто оговарање. Сумње су биле и додатно драматизоване. За Александровог стрица, старог свата Арсена, говорило се да му је син (Павле) “подметнут”, да није Карађорђевске крви. А Арсен (1859-1936) је био ожењен Аурором (Зорком) Павловом Демидов. Зорка се китила титулом принцезе, али још више иметком, била је најпознатија мираџинка међу својим ривалкама. Ова сумња пратила је кнеза Павла (1893-1976) кога су нарочито оговарали пензионисани генерали.
Све сумње, строго поверљиви писмени и усмени извештаји… распршени су већ после годину дана краљевог брака. Родио се Петар II (1923-1961), а за њим још два брата.
ИЗВОР: Вечерње новости
taj hoštapler karađorđević koga u tekstu nazivate kraljem nikad nije bio kralj bio je regent i to mu je mnogo tu paščad karađorđevićevce treba izopštiti iz srpskog društva za sva vremena to su oni koji su ratovali do poslednjeg srbina za svoj interes i nestanak srbije utapanjem u veštačku tvorevinu kshs i aboliranje naših neprijatelja prekodrinaca
Bravo ivane.
Sve ovo što je napisano u članku vrlo je interesantno za čitanje u razonodi ali takvih članaka bi trebalo biti mnogo više u svakoj nenametljivoj prilici sa nadom da će danaašnji narštaj proširiti svoja znajnja o prošlosti svog naroda. Ta znanja bi možda koristila današnjim generacijama za održavanje svog srpskog porekla, sa jedne strane a sa druge strane formiranje stava što je u prošlosti bilo dobro a što je bilo loše i pogubno za buduće generacije. Tada bi trebalo odbaciti sve današnje akcije i tendencije nalik na one loše iz prošlosti.
Mi Srbi danas smo na velikom raskršću a pravi put još ne vidimo . Pored saznanja o stvarnoj prošlosti naroda koji nosi ime SRBI – moramo imati i saznanje u kakvoj smo situaciji u sadašnjem vremenu i da na bazi tih saznanja pravimo neki program za izbor puta kojim treba da idemo i za zaštitu od naših neprijatelja danas i u budućnosti.Ovo je lako reći – ali treba imati ljude koji će sve to osmisliti do izvodljivosti. Potrebno je naraviti nacionalni plan razvoja u normalnim okolnostima i program za slučaj neuobičajenih okolnosti – ukoliko naša država bude ugrožena od naših „ komšija-rodjaka“ ili od neke druge sile. Pošto naši susjedi manje više svi ujedaju Srbe kad i kako mogu – treba osmisliti pretnju koja bi im visila iznad glave i sigurno je da bi bili mirniji,razumniji. Za slučaj da budemo napadnuti – treba imati plan da se Država Srba proširi unutar sledeće linije : Od vrha Istre sredinom Jadrana do Krfa,zatim grčko-albanskom granicom, zatim preko makedonskih planina,i nadalje bugarsko srpskom granicom preko Dunava i to po vrhovima Karpata – vododjelnicom istok-zapad,sjever,jug,zatim granicom Slovačke,Austrije i Slovenije do vrha Istre. Manje više na tim prostorima žive potomci bivših Srba, te bi taj narod lako prihvatio život u jednoj državi pravde i istine,a bogami i blagostanja. (Uz uslov da nema političara današnjeg tipa)
U slučaju rata koji bi izazvali naši susjedi – treba aktivirati ovaj plan. Nameće se pitanje kako to postaviti kao pretnju, kada smo malih snaga i mogućnosti i da opstanemo a kamo li da druge ugrozimo, – itd…. odgovor je da ukoliko dođe do rata, to će biti rat više sila, a Srbi moraju imati na koga da se oslone, i trebaju znati na koga treba i na koga mogu da se oslone. Na takvom eventualnom raskršću treba izabrati pravi put.
Jedino Srbi trpe stalne gubitke u imenu naroda i teritorijalnim granicama, a dokaz su sve okolne države sa kojima se graniče i na kojima praktično većina stanovništva su potomci Srba konvertita ,napr.
1.- Mađari,raniji Srbi i Slovaci i vrlo malen,neznatan broj ostatataka originalnih Huno- Ugara, sistematskim radom Vatikana svi postaju tvrdi katolici zatim tvrdi mađarski nacionalisti i mrzioci nacije kojoj su ranije pripadali.Današnje stanje je poznato svima, svi su antisrpski indoktrinirani.
2.- Rumuni nikad nijesu postojali do unazad 200 godina, stanovništvo je uglavnom bilo većinom Srbi i mali broj nekih kompaktnih grupica. Sistematskim radom Vatikana(Jezuita) i Francuskih vlasti – religija se odvaja od pravoslavlja,postaje Unijatska,i formira se predanje da su Rumuni potomci Rimskih legija,tako kao jezik Rumuna potura se neka forma romanizovanog jezika sa primjesama Srpskog jezika.Danas imamo Rumune – antisrpski nastrojene. (Tako nastrojeni oni na vlasti – Srpske prvake preostalih Srba odvode u zatočenje na ušće Dunava , gdje su pomrli od gladi i hladnoće).
3.- Dalmatinci i dio dalmatinskog hercegovačkog zaleđa,pokatoličeni i jednom otpali od Srba – ne vraćaju se više svom ranijem nacionalnom i istorijskom identitetu, već idu u pravcu udaljavanja od istog i to na sve moguće načine, uključujući čak i grozne zločine nad ostalim Srbima,kao što su bili u drugom sv.ratu (Jasenovac itd) i u toku raspada SFRJ.
4.- Današnji Muslimani u Bosni i Raškoj – od svog odvajanja od Pravoslavlja postaju antisrbi i na tome grade svoju budućnost. Pojedinci koji imaju sačuvana znanja i svijest – vraćaju se u stari nacionalni identitet.
Međutim to su pojedinačni primjeri, utemeljeni na određenim saznanjima. Ali to je taj mali broj ljudi koji su sposobni da dublje razmišljaju i da na osnovu tih razmišljana oblikuju svoj daljnji životni put a možda i put šire zajednice..
U Crnoj Gori vidi se jasan put antisrpstva ,jer se od Crnogoraca Srba stvaraju Montenegrini Crnogorci,sa snažnim antisrpskim stavovima. Pogledajte gore navedene primjere kako su svi konvertiti – kako je navedeno – postigli što su htjeli i na čemu su radili. Kroz protok vremena grade svoje sadašnje istorijsko postojanje – što će u neko buduće vrijema biti proživljena prošlost i istorija.To je put sa koga nema povratka, te zato niko ne treba da ubjeđuje Montegrine ko su i što su, oni su danas ono što misle da jesu .
Jedino, ružno je što kažu da su samo oni Crnogorci – oni jesu Crnogorci ali su Crnogorci i svi Srbi i ostali kao potomci onih koji su rođeni u Crnoj Gori. Kratke pameti,naročito u Srbiji – pojam Crnogorac zloupotrebljavaju u kritikama eksponiranih Montenegrina – nanoseći tako ogromnu nepravdu imenu Crogorac, i onima kojih nema a koji su to ime izgovarali sa drugačijim osjećanjima od današnje generacije,ne negirajući da su Srbi. Zato je veoma bitno da se za pojam „Novocrnogoraca „ upotrebljava termin „Montenegrini, ili jednina Montenegrin „ ne negirajući da su i oni Crnogorci. Sadašnjoj mladoj generaciji prija ime Monte kao prefiks mnogim nazivima ,te se svuda sreće ime Monte plus neki dodatak.
Povlađivanje nečemu što je „trenutno Bolje“ uz ignorisanje svojeg-nasleđenog – to je osobina Srba koja se zapaža od najranijih vremena. Prihvatili su ponudu Rima da im se przna pravo kao građanima Rima i stavili se u
službu Rimskog i Romejskog carstva, dajući im veliki broj vladara koji su pronosili slavu interes Rimljana i Romeja, zanemarujući interes naroda iz kojeg su potekli. Tada još nije bilo Vatikana , a da je bio kao danas – o posledicama ne treba ni govoriti. U današnjem vremenu imamo paralelnu pojavu-kao što je bilo pristupanje i služenje Rimu – a to je put ka pristupanju u EU i seoba-emigriranje mladih u zemlje zapada – seoba u nepovrat i zaborav.
Postupak kralja-regenta i političara pri napuštanju Skadra,Primorja,zatim djelova Vojvodine danas ima pandan u
napuštanju KiM uz farsu pregovora sa Kosovarima. Srbi zdravog razuma moraju sprečiti ovu veliku nesreću – predaju
KiM Kosovarima .
Pregovori sa Kosovarima moraju biti obustavljeni. Može se pregovarati sa državom Albanijom za razmenu teritorija.To bi trebalo da bude jedini realni pristup problemu oko KiM.
Ako Albanci sa jedne strane i Srbi sa druge strane žele dobro svom narodu tada treba u razmjeni teritorija da Srbiji pripadne dio Albanije uz Crnu Goru do mora, te obala od Bojane do rta Rodonit,zatim da granica ide od rta Rodonit preko vrhova brda zapadno od magistrale Priština –Drač, (da ima geografski prirodni tok ) do Prizrena ili blizu,,možda do Junika, a da Albaniji pripadne dio KIM južno od svih srpskih svetinja ( da u Srbiji ostaju Peć,Dečani, Gračanica, Kosovo polje na kome je bila bitka), i da Albaniji pripadne dio (t.zv. preševske doline) naseljen većinskim Alb.stanovništvom sve do Makedonije.
Albanci na teritoriji koja bi pripala Srbiji i Srbi na teritoriji koja bi pripala Albaniji moraju biti preseljeni u matične države uz naknadu za ostavljenu imovinu. O visini naknade imovine trebalo bi da odlučuje ista komisija imenovana saglasno od Srbije i Albanije i uslovljena da svaki slučaj okonča u vrlo kratkom vremenu
Izuzetaka od preseljenja nebi trebalo biti – jer bi inače dio problema ostao i nadalje .
Pored Gračanice trebalo bi izgraditi visok i dosta dug zid koji Gračanicu uklapa u srpske teritorije, da bi se sprečili incidenti pojedinaca koje ne kontrolišu Vlade. Prislino , iako ekonomski obeštećeno preseljenje palo bi vrlo teško onima kojih se tiče, međutim to bi trebala biti svjesna žrtva za dobro svojih budućih generacija. (Naši pretci su podnosili mnogo veća žrtvovanja uključujući i svoje živote).
Ova razmjena teritorija i preseljenja nebi bili dopušteni od strane država koje su inače zainteresovane za ovaj region.Ali i za Albance i za Srbe ovakav način ostvarenja razmjene teritorija bio bi mnogostruko koristan. Mislim da dio Albanaca shvata što bi time dobio njihov Albanski narod. I što je vrlo važno – nebi više bio faktor u rukama velikih sila već bi imao mogućnost za svoj vlastito željeni razvoj.
(Sada moram napomenuti da sam od marta 2019 god. u medijima -naišao na članke u kojima Milijana Baletić predlaže već od 2012 godine veoma slične predloge onima do kojih sam ja samorazvojno došao…i nadam se da u našem narodu ima dosta onih koji su obični Ljudi- i razumno možda dolaze do sličnih ideja, a meni bi bilo drago da takve ideje preovladaju većinom Srba.)
O navednom rješenju problema KIM – ne govori niko (osim Milijane), međutim ovo nije neostvarivo. Umni Albanci znaju da je čitava Albanija na srpskoj zemlji i ako ima Božje pravde , ovakvo rješenje bi bilo pravedno i trajno.Mislim da bi umni Albanci podržali ovo rješenje, ali me je strah da Srbi u današnjoj Srbiji imaju kontinentalni mentalitet i da im do izlaza na more nije stalo.
Pojam mora im je turizam,plaža,gužva na plaži,kupanje i ništa više,te sve to uz novac mogu sebi omogućiti i bez svog mora. Vrlo kratko reagovanje na kratke staze,stav kao profitera makar vrlo sitnih,beznačajnih..
Mnogi će reći-nema razmjene teritorija , jer Skadar je ionako bio naš.To znači nema pregovora,poništava se ideja,i sve nadalje ide kao do sada. Tačno je da je bio naš, ali sada tu živi drugi narod. I bez razmjene teritorija u koje bi bio uključen i Skadar,Skadar nikada neće biti naš. Upotrebimo razum i dobru volju da ne naškodimo drugome, te će Bog dati da ni drugi ne naškode nama. Nadam se da će se ovo ostvariti kad tad, osim ako Srbi nestanu kao narod i kao Srbi.
U smislu da nebismo nestali, uzor bi nam trebali biti Izraelci, koji su konačno proglasili da je Izrael nacionalna država Izraelaca i da su non stop spremni da brane svoju zemlju. Tačno je da imaju podršku moćne države S.A.D, ali bi i mi imali podršku moćnih država Rusije i Kine.
Na tako dobijenoj obali trebali bi smo napraviti veliku transšipment kontejnersku luku i saobraćajnice od te luke do Mađarske .
Uz ovaj izlaz na more, reaktiviranje brodograđevne industrije na moru i u Beogradu, te uz zadržavanje kvalitetnog poljoprivrednog zemljišta i slatkih voda u svojim nacionalnim rukama, imali bi smo pristojan život i budućnost za naše familije i potomstvo.Poljoprivredno zemljište treba da bude zaštićeno i na istom bez obzira dali je vlasnik individualna osoba ili društvo treba zabraniti bilo kakve izgradnje bilo kuća ili nečeg drugog.Takođe treba ograničiti porast i širenje velikih gradova,već u istima treba dobro urediti postojeće stanje a priliv stanovništva usmjeriti na druge za to odabrane centre. ( U suštini broj stanova u jednom gradu morao bi biti ograničen prema mogućnostima zapošljavanja,tako da svaki stan daje pravo na dva radna mjesta). Prekobrojni pretendenti na naseljenje u gradu koji nema više mogućnosti za zapošljavanje – morali bi biti upućeni u drugi centar koji se izgrađuje na daljini 50 do 100 kilometara od već postojećeg centra. (Prostor između bi trebao biti uotrebljen za proizvodnju hrane, a ako je za to nepogodan, onda za druge djelatnosti.)
I ponavljam – ako izgubimo KIM – a sve ide ka tome – mi smo izgubili sami sebe. I nikada više nećemo se pronaći. Ostaćemo prokleti za vječita vremena.