- Одступање наше делегације на Мировној конференцији у Паризу, када је реч о Банату, тумачено је краљевом женидбом. После разграничења у Румунији остало 100.000 Срба, а на овој страни 64.000 Румуна. Румуни нису добили Вршац
ПИШЕ: Ђуро Загорац
РУМУНСКИ краљевски пар изазивао је посебну радозналост. Истина, није било техничких направа, камера, да би се актери верно представили, али и голим оком се могло закључити да је Фердинанд био незграпан, ружан, а жена му, Марија, је изгледала божанствено. А упућени су стекли прилику да додају запршку како је Марија паметнија и храбрија, она је права владарка. Нису се државотворни Срби узбуђивали због Фердинанда, већ због свога Александра. Тим пре, што се већ увелико шапутало, да су Румунке, мајка и ћерка, већ узеле нашег краља под своје.
Ономе, ко није био међу сватовима, нити учествовао у разним свечаностима, преостало је да слуша очевице и право на кратки коментар. Било је доста и оних који су били гневни, зато што нису били позвани у сватове, али и оних које је Александар изневерио. Просидба младе и венчање одвијали су се паралелно са решавањем статуса Баната. Срби из овог краја, поједини генерали и многобројни политичари били су огорчени што је прихваћено да Краљевини СХС припадне мањи део Баната, уместо целог оног равничарског. Многи су били убеђени да је одступање наше делегације на Мировној конференцији у Паризу било условљено и краљевом женидбом.
А наши, са Пашићем на челу, добро су се држали у Паризу. Убедљиво су доказивали да је Банат вековима за Србију и моравско-вардарску долину; да су у њему само Срби стварни староседеоци, а сви остали (па и Румуни) били су или ”уљези” или ”дошљаци”. А о томе ко и од када живи на просторима Баната најбоље су сведочили верски објекти. Делегација је имала и важан адут – српска војска запосела је била Банат.
РУМУНИ, међу којима и њихов моћни краљевски пар, имали су своје адуте. Румуни су претили: ако се Банат не припоји њима мирним путем, проблем ће бити решен – бајонетима. Да ли су они тада били војнички надмоћнији, процене су биле различите. Српска војска је била бројно умањена, а и расута по целој земљи, од Ђевђелије до Триглава (и даље), од Темишвара до Задра.
И Румунија је била међу савезницама, победницима, као и Србија, односно нова јужнословенска држава. И једну и другу заступала је, међу великима, Француска. Које решење прихватити: српско, румунско или да бајонети ударе граничне кочиће?
Банат је – подељен!
Румуни нису добили Вршац, Кикинду и Белу Цркву, на чему су посебно инсистирали, а Краљевина СХС је остала без српског Темишвара.
После званичног разграничења, у Румунији је остало 100.000 Срба, а на другој страни 64.000 Румуна.
Званичне политике обе краљевине су славиле, хвалиле су се како су се братски разделиле и захваљујући тако праведном решењу остале једине две балканске државе које међусобно никад нису ратовале.
Ко је све присуствовао венчању у Саборној цркви и ко је имао част да седне за свадбену трпезу, а уз то и како је изгледао и био обучен, дуго је била главна тема не само дамама у Београду. Успешне и добро удате жене потпуно су се окренуле западној моди, народно-традиционално се потискивало. Женске звезде свадбе биле су Румунке, ћерка и мајка, а мушке? Кум, принц Алберт, Дјук од Јорка, син енглеског краља, стекао је опште симпатије.
И официрска униформа и грађанска одела су му лежала као саливена, а његова комуникација и шарм деловали су опијајуће. Принц, касније и краљ, највише је допринео да се Александар додатно афирмише у западној Европи којој се био у потпуности окренуо.
А ЈОШ једно питање окупирало је државнике, али и народ. Шапатом је постављано: да ли је краљ Александар здрав, да ли је способан да обезбеди потомство и наследника? Ако није, чему све ово?
Само најближи Александру знали су и његове бољке. Још као регент, Александар је боловао од запаљења једног тестиса. Дуго је био лечен, а после преласка Албаније (1915), стање му се погоршало, па је морао да се оперише. Ова бољка је спутавала престолонаследника, а људе из државног врха, посебно Николу Пашића, доводила у разна искушења. По ослобођењу и стварању нове државе, Александровој “мушкој страни” посвећена је пуна пажња. Привођене су му даме, како би се и практично могла утврдити његова полна моћ. Из једне такве пробе (са лекарком из Француске) родило се и здраво дете. Није било мушко, наследник, али је та Јелена била најбољи доказ да се може очекивати и (мушки) наследник.
Како се о краљевом здрављу бринуло тајанствено, то је омогућавало да се појаве многе приче, праве теме за слободно обавештавање, што ће рећи – чисто оговарање. Сумње су биле и додатно драматизоване. За Александровог стрица, старог свата Арсена, говорило се да му је син (Павле) “подметнут”, да није Карађорђевске крви. А Арсен (1859-1936) је био ожењен Аурором (Зорком) Павловом Демидов. Зорка се китила титулом принцезе, али још више иметком, била је најпознатија мираџинка међу својим ривалкама. Ова сумња пратила је кнеза Павла (1893-1976) кога су нарочито оговарали пензионисани генерали.
Све сумње, строго поверљиви писмени и усмени извештаји… распршени су већ после годину дана краљевог брака. Родио се Петар II (1923-1961), а за њим још два брата.
ИЗВОР: Вечерње новости
