ПОДГОРИЦА – Влада Црне Горе била би најсрећнија када не би морала да обележава стогодишњицу Првог светског рата. Разлог је што су Србија и Русија, ондашњи савезници, са њеног данашњег становишта геополитички непријатељи, а Аустрија, Немачка и Хрватска пријатељи. Остаје питање на које нико од челника Владе није одговорио: у чему су то Аустрија, Немачка и Хрватска манифестовали пријатељство према Црној Гори у прошлости и данас? Који је то чин на коме би владама у Бечу, Берлину и Загребу морали бити благодарни? Таквог чина нема.
Ово за “Новости” истиче Предраг Вукић, историчар, публициста и службеник Државног архива на Цетињу, уочи обележавања стогодишњице Првог светског рата. На питање да ли је у реду што у Владином координационом одбору за прославу овог догађаја нема ниједног Србина, одговара негативно.
– То је учињено у складу са стварањем новог идентитета и новог човека па зато није дозвољен улаз оним личностима који држе до традиционалне, патријархалне Црне Горе, утемељене на српском етничком идентитету, каква је била краљевина 1914.године. Вредносни системи које данас баштини Влада, с једне, и СПЦ, српска интелигенција у Црној Гори, с друге стране, толико су различити да је то основни разлог што за Србе нема места. Не може се афирмисати традиција славне црногорске војске из Првог светског рата на антисрпским основама и кривотворењем историје.
* Како онда сагледати улогу Црне Горе у том рату?
– Потребно је узети у обзир њен српски етнички идентитет који је у то време био доминантан. Иако се краљ Никола национално осећао Србином, а територијално Црногорцем, он је био политички сепаратиста који је нерадо увео Црну Гору у тај рат. У тренутку када је дошло до атентата у Сарајеву 1914. Србија није била спремна за рат, као ни Црна Гора. Ипак Влада на Цетињу је поручила да Србија може да рачуна на безграничну братску помоћ.
ГРОБОВИ
– НИКАДА ниједна власт у Црној Гори није водила рачуна о томе шта је са гробовима црногорских војника и официра који су оставили своје земне остатке широм аустроугарских концентрационих логора. Један од њих је и мој деда Митар Илије Вукић. Интересантно да краљ Никола није испољавао нарочиту бригу за своје ратне заробљенике. Док се налазио у изгнанству у Француској, није дизао глас против аустроугарске окупације и њених злодела.
* Витештво Црногораца показало се на Мојковцу?
– Крајем 1915. око пола милиона аустроугарских, немачких и бугарских војника напало је Србију па се њена војска уз тешке губитке повлачила преко Косова и Метохије, Црне Горе, Албаније све до Крфа. У тим трагичним тренуцима, регент Александар Карађорђевић упутио је историјски телеграм дивизијском генералу Јанку Вукотићу у коме се каже: “Ако сердаре задржите непријатеље 24 сата да не продру на Косово ви сте се одужили српству и словенству!” Црногорска Санџачка дивизија са 6.500 бораца у одлучујућим биткама 6. и 7.јануара 1916. у околини Мојковца задржала је наступање 20.000 аустроугарских војника који су тежили да изврше пробој до Чакора и онемогуће српској војсци одступницу у чему нису успели. Војска Краљевине Србије повукла се преко Чакора и Подгорице за Албанију, док је један део то учинио преко Косова и Метохије, слива реке Дрима, преко Скадра и даље албанским приморјем.
* Како се краљ Никола понашао у тим тешким тренуцима?
– Он, нажалост, није повукао потез који би омогућио обнову Црне Горе као самосталне српске краљевине и опстанак династије у новим околностима. Одржавао је тајне контакте са аустроугарском дипломатијом, а њихова сврха ни до данас није разјашњена. Краљ је водио тајне преговоре са царем Фрањом Јосифом, који су се завршили неуспехом. Желео је да склопи сепаратан мир са Бечом, али му је аустријска врховна команда одговорила да су њени услови безусловна капитулација Црне Горе, да аустријске трупе окупирају све градове и лучка пристаништа и да се интернирају и отпреме у ратно заточеништво сви мушкарци од 18 до 65 година живота. На то краљ није пристао, па се одлучио на одлазак у изгнанство.
ГАВРИЛО ПРИНЦИП
– ЗА Србе ће Гаврило Принцип бити националиста и патриота, а за Аустрију и Немачку терориста који је својим пуцњима отворио пут рушења аустроугарске монархије. Српски народ нема разлог да носи синдром кривице, јер, као што је то луцидно рекао Емир Кустурица, није Гаврило Принцип отишао у Беч и убио Фердинанда на бечким улицама, већ је то урадио на улицама окупираног Сарајева.
Аустроугарске трупе су почеле напад на ловћенски фронт, да би 11. јануара 1916. пао Ловћен, а два дана касније и Цетиње. На Цетињу је 22. јануара 1916. командир Петар Ломпар потисао одлуку о полагању оружја црногорске војске, што је значило њену капитулацију. Краљ Никола овај акт није признао као пуноважан.
Распуштајући војску и одлазећи у изгнанство краљ је запечатио судбину своје династије. Према томе не може се осуђивати воља народа који је тежио уједињењу са Србијом што је 1918. верификовано одлуком велике народне скупштине у Подгорици.
* Црна Гора и Србија претрпеле су огромне жртве у Првом светском рату.
– Црна Гора је изгубила 63.000 људи (26 одсто становништва), од чега око 20.000 војника и официра, заточеника у концентрационим логорима, гладних и болесних. Србија је остала без 1.250.000 људи или 28 одсто становништва. Када би се свео укупан биланс ове људске кланице Србија и Црна Гора су победници у рату, а губитници у миру. Вољом регента Карађорђевића и великих западних сила укинуте су обе српске краљевине и створена југословенска заједница као замена за растурену Аустроугарску монархију. Српски народ је изгубио две, а није формирао јединствену националну државу без Хрватске и Словеније. Стварањем Југославије српски народ је ушао у апокалиптички след своје историје који траје до данас.
В. КАДИЋ, Новости
