Краљево

Краљево је, знате онај град за који ће и атеисти да кажу: Бог га заборавио. Слепо црево Србије. Будуће гранично место са окупираним јужним провинцијама. Град жељено неуспелих приватизација, уништене економије, ратарских усева, град дроге, криминала и певаљки.

Краљево је и град компромиса и политичких амбиција. Досељеника и расељеника. Град прелетача и голубара. Одскочна даска за каријеру у Београду, место где за мале паре купују земљу, станове и локале они који су дебело наплатили своје поседе у региону који се још само у временској прогнози води у Србији. Место где се купују људи и жене. Град који поседује све што је потребно за успех, али град у коме доминира неуспех.

А Краљева је много. Има их и код вас. Где год били, дух Краљева провејава. Цела је Србија Краљево. Заборављена и запостављена. Упредена у своје противуречности и подељена на касте, клике, секте, групе и групице. На феудалце и рају. Али вратимо се самом граду.

У Краљеву педофили раде са децом и организују глумачке секције. Дипломе се купују у Приштини, тј у испостави Блаце уз помоћ Слобиних пулена. Кумов кум (за неупућене кум од кума који је институција) организује оргије за пријатеље на поседу који чува краљевачка полиција која је плаћена новцем порезника.

У Краљеву радници, некад фабрика које су извозиле и у Јужну Америку већ више од деценије чекају да остваре своја права и добију коју цркавицу. Страни инвеститори нашироко заобилазе овај град од када је први човек града, од Јапанаца који су хтели да отворе центар за рециклажу тражио мито. Шта ће човек, научио тако у претходној странци, ЈУЛ. Наставио са праксом у ДС-у, и завршио у ЛДП-у, са фото-апаратом у руци.

Није да баш све заобилази Краљево. Земљотреси и поплаве су редовни гости. Као и комарци лети. Има и других напасти, пошасти и несрећа. Долазе нам чак из далеке и „пријатељске“ Британије. Ово пријатељске је за 27 март 1941, Ускрс 1944, пролеће 1999 и тако редом. Град у којем се слушала класична музика, пазабавна, а потом рок и панк рок, данас се „прешалтовао“ на народњаке и напредњаке. Дама од Маглаја организује концерт париског кафеџије, а најављује и друге несреће. Шунд, кич и дно дна. У култури, уметности, политици. У свакодневници.

За то време, талентована и учена деца беже главом без обзира. Довољно је да седнете на терасу једног од сплавова и ослушнете разговоре младих. Као да играју занимљиве географије. Успут речено и та је друштвена игра замењена другим виртуелним. У њиховом разговору су: Торонто, Мајами, Лондон, Осло, Цирих, Парис, Бризбен, Кејптаун и Кувајти, Емирати, Ирани итд. Шеме и дилеме. Како се снаћи и где побећи.

Омладина живи свој живот упоредо са званичним токовима. Свако на свој начин. Неуки и лењи траже прилику да сеудоме у земљи или свету. Талентовани да се продају што даље то боље. Учени да уновче свој труд где неко то „цени“.

О раду се не учи у Србији. О организацији рада се зна из самоуправних уџбеника (да, сами су управљали без да питају народ и зато се тако и звало) и скорије путем либералних округлих столова и „едукација“. А обе су верзије подједнако погубне и непримењиве.

У Краљеву се без стида и срама затире све стручно и способно. Умни и учени се склањају фукари која је неукус, простаклук и бахатост подигла на ниво опште-прихваћеног. Комунизам у либералној верзији. Једнакост у блату. И као да су сви запослени у телефонским централама.: „Ало, ало бре!…“ се чује на све стране. Без стида и срама вам се људи обраћају својатајући вас без пардона.

Има Краљево својих седам круна. Из прошлости. И Краљевске Круне данас. Има овај град, као и ваши градови потенцијала. Често се занесем паралелом о размени становништва. На пробу. Да одемо сви у једну од земаља Г7, рецимо. А да ти људи дођу у Србију.

После десет година би Србија са тим другим људима била у друштву најнапреднијих, а ми би ту другу земљу прокоцкали и спискали. Као и све што радимо.

Где је проблем?

У нама.

Драган Пајовић

Конкретно.цо.рс