Постоји општа сагласност експерата за Украјину да је у овој држави извршена насилна и нелегитимна смена власти, те да су на власт дошли екстремисти и нацисти са Запада Украјине. Нацисте је предводио Дмитриј Јарош. Његова милитаристичка групација крије се под именом „Десни сектор“, односно „Бандеровци“ (следбеници Стјепана Бандере, украјинског нацисте који је ратовао на страни Хитлера против Совјетског Савеза).

УМРИ ЗА УКРАЈИНУ

Према писању Гулбата Рцхиладзеа, руководиоца Института Евроазије из Тбилисија, ову милитаристичку групацију су обучавале западне обавештајне службе. Са овим оценама сагласан је и покрет „Свет без нацизма“, који је на свом порталу wорлдwитхоутназисм.орг анализирао политичке идеје људи који су преузели власт у Украјини и дошао до закључка да се ради о нацистичким и екстремистичким идејама. Интересантна је чињеница да иако је већина становништва православна, у новој власти нема припадника ове вероисповести.

Ко су, дакле, данашњи властодршци у Украјини?

„Мајдан“ је прославио Дми-трија Јароша, лидера „Десног сектора“, пошто је руководио борбом демонстраната са полицијом, често дајући лични пример саборцима у најтежим тренуцима и ситуацијама. Упорност и умешност вођења борбе са полицијом донела је Јарошу популарност међу присталицама насилног заузимања власти у Украјини, као и међу следбеницима у „Десном сектору“, који до тада нико није узимао за озбиљно, али је сада постао трећа снага међу демонстрантима.

Наиме, „Десни сектор“ је својим активностима натерао специјалну јединицу полиције, „Беркут“, на повлачење (са њом се повлачила и власт), а тим путем су затим кренули и остали демонстранти. После успешно изведеног државног удара, на Западу Украјине, Дмитриј Јарош је постао „народни херој“. По заузимању власти у Кијеву, „Десни сектор“ је објавио да ће његови лидери водити Министарство унутрашњих послова и обрачунати се са Русима.

Дмитриј Јарош је рођен 30. септембра 1971. године у Дњепроџержинску (Украјина). Завршио је Филолошки факултет. По вери је грко-католик (унијат). Аутор је књиге „Украјинска револуција: ХХИ век“. Од 1994. године члан је организације „Тризуб – Стјепан Бандера“, где је водио једно пододељење. Године 1996. ушао је у Централни комитет „Тризуба“ а од 2005. постаје званични лидер организације. „Тризуб“ је била полувојна организација затвореног типа (по моделу нацистичког СС-а) која није проучавала теорију политике, већ је припремала чланове за активно учешће у рату, како у градским тако и у другим условима. Сви чланови морали су бити врсни спортисти, односно физички добро припремљени за борбу, спремни да умру за Украјину. У новембру 2013. године, Јарош од „Тризуба“ ствара „Десни сектор“, као базу за координисану револуцију малих група усмерених на активно учешће у „Евромајдану“ у Кијеву.

РАТ ДО УНИШТЕЊА

Јарош главним непријатељем Украјине сматра Русију, убеђен да је рат између две државе неизбежан и на помолу. Русију назива „империјалним чудовиштем“ и тражи њено потпуно уништење, како би се затим на том простору створиле мале националне државе. Уверен је да је могуће победити „сатанистичку Москву“ и разрушити Руску империју, наводи руски војни лист „Краснаја звезда“, од 28. јануара 2014. године.

Руски портал вз.ру (Взгляд) наводи да се ипак ради о необично искреном човеку, јер не крије своје погледе и није прелетач. Обично људи улазе у најперспективнију партију да би дошли до положаја, што Јарош није учинио.

Он није, што је интересантно, заговорник евроинтеграција. Написао је: „Присаједињење Европској унији значи смрт за Украјину. Европска унија представља смрт за државу и хришћанство. Ми хоћемо Украјину за Украјинце, коју ће водити Украјинци и која неће служити другима“. На другом месту остале су забележене његове речи: „Бирократски бриселски монструм намеће антихришћанску политику, губљење националног идентитета и рушење традиционалне породице“. Улазак Украјине у Европску унију Јарош неће, али подржава извесне облике интеграције, „јер то удаљује Украјину од Русије“. Поред тога, сматра да је рат између Украјине и Русије неизбежан и да води ка потпуном уништењу Русије. „Да, пре или касније ми смо осуђени на рат са Московском империјом. Најбољи залог за миран и цивилизован развој народа који деле простор са Русијом јесте поптпуна ликвидација империје“, наглашава Јарош, а преноси портал еуромаидан.нет

Велике савезнике Јарош види у Чеченима (можда и зато што је његов најближи сарадник, Александар Музичко ратовао на страни Чечена током рата у републици, а Дудајев му је доделио Орден „Херој нације“ за постигнуте резултате у борби против Руса) свих идеолошких опредељења, чак и Дока Умарова.

Многи аналитичари са постсовјетског простора пишу да је „Мајдан“ родио монструма Јароша, кога није могуће контролисати. Тренутно је у Кијеву његов ауторитет огроман, јер се победа дугује њему, али га се и плаше, јер се никоме не потчињава и није склон компромисима. Страх појачава и следећа изјава: „‚Десни сектор‘ у својим рукама има велики арсенал оружја, довољан да заштити целу Украјину од унутрашњих окупатора.“ Украјину види као крајње конзервативну државу која је у сваком тренутку спремна на рат са Русијом.

ТУРЧИНОВ, ЗАПРАВО ЈУЛИЈА

Нова власт у Украјини поставила је за председника парламента (Врховне раде) Александра Турчинова, баптистичког свештеника, сенку Јулије Тимошенко, њену десну руку и особу од поверења. Њихова заједничка заслуга је оборање бившег савезника, Кучме. Такође, они су заједно радили током Јушченкове председничке кампање и заједно стајали на првом „Мајдану“. После „наранџасте револуције“ Тимошенкова је водила владу а он Службу безбедности. Турчинов је велики политичар, стратег, а по потреби и народни политичар. Коалиција револуционара га је колегијално поставила за председника парламента и државе, али сумњају да ће са тог места он ипак радити за неког другог – за Јулију Тимошенко.

Александар Турчинов родио се 31. марта 1964. године у Дњепропетровску. Завршио је Металуршки факултет а обављао је, до државног удара у Украјини, низ политичких функција, укључујући и функцију главног уредника Украјинског одељења Информационе агенције УНА-ПРЕС АПН. Био је и саветник премијера Украјине Леонида Кучме 1993. године за питања економије. Током председничких избора 2004. био је заменик шефа Изборног штаба Виктора Јушченка, а потом је 2005, после „наранџасте револуције“, постављен за шефа Службе безбедности Украјине. Исте године прешао је у партију Јулије Тимошенко. Фебруара 2014. године, после насилног преузимања власти у Кијеву, изабран је за председника парламента (Врховне раде), постао је и вршилац дужности председника Украјине, што је први поздравио амерички амбасадор у Украјини Џефри Пајет.
Тужилаштво је 2013. поднело кривичну пријаву против Турчинова „за позивање на извођење државног удара“.

ИЗМЕЂУ ПОЛИТИКЕ И САЈЕНТОЛОГИЈЕ

Украјински парламент је 27. фебруара за премијера нове револуционарне владе изабрао Арсенија Јацењука. Јацењук се родио 22. маја 1974. године у Черновицу. У периоду 2005-2006 вршио је дужност министра спољних послова Украјине, затим у наредне две године председника парламента (Раде) Украјине. Од 2009. до 2012. водио је партију „Фронт промена“ а од јуна до децембра 2012. године руководио је Саветом уједињене опозиције.

Јацењуков отац био је професор историје Русије, Немачке и Латинске Америке, мајка професор француског језика. Започео је студирање права, а завршио економију у Кијеву. Од јануара 1998. преселио се у Кијев, где је добио посао консултанта у Рајфајзен банци. Исте године постао је и члан контроверзне Сајентолошке цркве.

Министар економије Аутономне Пепублике Крим постаје 2001. када започиње политичку каријеру. Маја 2002. године прелази у Кијев, да би већ од јануара 2003. године постао председник Националне банке Украјине. Године 2004. одбранио је докторску дисертацију на тему „Организација система надзора и регулисања рада банака у Украјини“. Од 27. септембра 2005. године Јацењук је министар економије Украјине и са тог места води преговоре о ступању у Светску трговинску организацију, руководио је Комитетом „Украјина – Европска унија“ и био главни консултант за питања страних инвестиција.

Први заменик секретара председника Украјине Виктора Јушченка и представник председника у влади Украјине постаје септембра 2006. Од марта 2007. је министар спољних послова Украјине, чиме је ушао и у састав Савета за националну безбедност и одбрану Украјине.

Децембра 2007. године изабран је за председника парламента Украјине, да би септембра 2008. године дао оставку због распада владајуће коалиције. После тога оснива своју партију „Фронт промена“. Медији су његов политички профил оценили као „политичко клонирање идеологије председника Виктора Јушченка“. Године 2009. био је кандидат на председничким изборима и добио 6,96 одсто гласова бирача. На билбордима је представљен у милитаристичком стилу, што је поништавало претходно грађени имиџ „младог либерала“.

Када је у фебруару 2010. године Виктор Јанукович формирао владу Украјине, за премијера је предложио три кандидата: Јацењука, Тигипка и Азарова а изабран је трећи кандидат. Од јуна 2012. године руководи Саветом уједињене опозиције која је освојила укупно 110 посланичких мандата и постаје шеф посланичке групе „Баткившћина“.

Од 21. новембра 2013. године заједно са другим опозиционарима, Виталијем Кличком и Олегом Тјагнибоком, координирао је протестне акције у центру Кијева.

Јацењук је против приватизације државне имовине и заговара поједностављење система управе како би се изборио са корупцијом. Био је против продужења уговора о стационирању руске Црноморске флоте на Криму, јер спречава Украјину да уђе у НАТО. Он се противи употреби руског језика и сматра да само украјински треба да има статус државног језика. Јацењукова сестра, Алина, од 1999. године живи у САД-у и ради као психолог у Сајентолошкој цркви у Санта Барбари (Калифорнија).
Током изборне кампање за председника Украјине 2009. године, медији су анализирали Јацењуково национално порекло и после увида у матичне књиге утврдили да је Јевреј. Исте године, 2009, Јацењук је уврштен у књигу „Педесет најпознатијих Јевреја Украјине“ професора Академије историје и културе Шимона Дубнова, председника Лавовске јеврејске општине Рудолфа Мирског и директора Академије историје и културе, такође Јеврејина, Александра Најмана. Сам Јацењук је више пута изјављивао да је по верском пореклу грко-католик (унијат) наводи портал регнум.ру.

МЕХИТАРИСТА КОЈИ ЈЕ РАСПУСТИО БЕРКУТ

Нови министар спољних послова Украјине, Арсен Аваков, родио се 2. јануара 1964. године у Бакуу, Азербејџан. По националности је Јерменин, али по вери припадник заједнице мехитариста (Јермена који признају папу). По занимању је машински инжењер. Од 27. фебруара 2014. године је министар иностраних послова Украјине и вршилац дужности министра унутрашњих послова Украјине. Заузима 118. место међу 200 најбогатијих људи ове државе.

Аваков је био десна рука Виктора Јушченка на југоистоку Украјине током избора 2004. године. Иако у Харкову „Мајдан“ није прошао, нови председник је Авакова поставио за губернатора и увео га у руководство своје партије „Наша Украјина“. Када је постало јасно да је Јушченко политички мртав, преоријентисао се и приближио Јулији Тимошенко.

Пре постављења на место министра спољних послова именован је за министра унутрашњих послова. Одмах по преузимању дужности министра унутрашњих послова, 22. јануара, изјавио је да ће у министарство ући припадници „Десног сектора“ Дмитрија Јароша. Три дана касније почео је са кадровским променама у полицији Украјине и са кривичним гоњењем неких припадника овог министарства. Такође, донео је Указ бр. 144 о распуштању специјалне јединице милиције, „Беркут“. Претпоследњег дана фебруара постављен је на дужност министра спољних послова, али је задржао и министарство унутрашњих послова у статусу вршиоца дужности.

Аваков је кривично гоњен. Наиме, 26. јануара 2012. године Тужилаштво Украјине је подигло оптужницу против Авакова за неовлашћено присвајање 55 хектара државне земље а 31. јануара је ухапшен и смештен у кућни притвор. Из кућног затвора је побегао у Италију а на основу Интерполове потернице ухапшен је 25. марта 2012. године у италијанском граду Фрозиноне. Пошто Украјина није доставила доказе о његовој кривици, Аваков је ослобођен 18. октобра 2012. године. Две године касније се враћа и постаје посланик Врховне раде преко листе партије Јулије Тимошенко.

Како видимо, кључни људи нове власти у Украјини су велики љубитељи власти. Такође, јасно је да они нису и не могу бити представници већине становништва које је православно, а према коме они не крију непријатељске аспирације. Види се и да идеолошки екстремизам нових владара Украјине, који тежи уништењу или промени идентитета православне већине, наговештава да ова власт неће бити дугог века. Не само због војне помоћи Русије рускојезичком становништву већ због потпуно различитих приступа и виђења будућности Украјине. Постоји природни закон по којем власт што не следи вољу народа, пре или касније, буде смењена на понижавајући начин. Надамо се да нећемо дуго чекати тај тренутак, јер силеџије и нацисти то свакако заслужују.

Пише: Зоран Милошевић

Печат