У Пчињском округу после 2000. године много људи је у трагању за послом и бизнисом окушало срећу са кредитима како би осигурало будућност себи, деци и фамилији. Кредити су углавном били они Динкићеви, из Фонда за развој Републике Србије или они за покретање почетног бизниса, такозвани старт-ап кредити. Срећа се тражила у изградњи хладњача, сушара, покретања текстилне, обућарске и тапетарске производње, у отварању угоститељских објеката, разних занатских радионица, бутика…
Ретко ју је ко и нашао, већина је задужена у кредитима до гуше завршила на психијатрији или интерном одељењу врањске болнице. За све њих заједнички именитељ пропасти је дужничко ропство – уже око врата или ланци на ногама које су им наметнуле пословне банке као посредници између клијента и државе. Неки су кивни на банке, неки на себе, али највише њих на државу.
Бранко С. (45) из Врања са супругом је отворио кројачку радњу у ужем центру града. Уместо сигурног посла и плате добили су кредите које су једва вратили, а данас сваштаре на бувљој пијаци како би преживели, они и њихова осмогодишња ћеркица.
Катастрофалан потез
Банкарске дугове нису могли да врате бавећи се шнајдерајем већ су кренули да се позајмљују од пријатеља. Неко им је дао за почетне рате, али то је стало када се прочуло да су пропали.
– Тада повлачимо још један катастрофалан потез, узимамо кредит за рефинансирање дугова у једној другој пословној банци. Нешто смо вратили пријатељима и банци, а део опет уложили у производњу. И пропали.
– Била је та фамозна 2006. година када је Национална служба за незапослене покренула иницијативу за пријављени код њих да сами покрену бизнис, тако што ће добити по 130.000 динара, нешто више од 1.000 евра, говорећи да је то довољно да се крене у светлу будућност. Пошто нисам радио, видео сам шансу да имам породицу и да будем свој човек, независан од родитеља са којима сам живео у породичној кући.
Пријавио сам се за те паре и ту је била моја највећа грешка. Одлучили смо да отворимо шнајдерску радњу јер је супруга самоука шнајдерка, иако је завршила Учитељски факултет. На посао учитељице могла је само да сања, нисмо имали одговарјуће родбинске и политичке везе, али ни довољно пара за друге варијанте запошљавања. Завршио сам Вишу струковну школу у Врању, технолошког смера, али боље да нисам ни ишао и давао новац за уписе и полагање испита. Посла није било – почиње причу Бранко.
Стручњаци у НЗС-у тврдили су да је више него довољно 130.000 динара да сами покрену бизнис.
– Говорили су да за регистрацију радње не треба више од стотинак евра. За још 500 може да се купе две половне шнајдерске машине, полице и радни сто. Кад се све израчуна, чак може и да остане нешто новца, тако су нам рекли – каже Бранко.
Процедура регистровања предузећа није била толико компликована. Трајала је око две недеље, док се новооснована фирма упише у агенцију за привредне регистре и добије ПИБ број. Схватио је да му је дати новац од 130.000 динара недовољан да покрене било који бизнис и отвори фирму.
Обука од три дана
– За програм самозапошљавања пријавило се 160 људи у Пчињском округу, а 130.000 динара имало је, како су нам рекли, за 99 и то оних који су прошли тродневну обуку за приватне предузетнике. Чим сам узео паре у руке схватио сам да сам изигран. Почео сам да се задужујем и пропадам – наводи Бранко.
– Брзо сам увидео да нећу моћи да вратим кредит. Снимала се шпанска серија са мном и супругом у главним улогама – тврди Бранко.
Кренуле су позајмице од пријатеља за основна средства (опрему, кирију за локал, струју, комуналије, књиговођу, доприносе, плате, порезе, неких агенција којима се нешто плаћа….), па кредит код пословне банке.
– Прво смо узели новац на зајам од мојих и жениних родитеља како бисмо кренули. Имали смо неколико половних шиваћих машина како бисмо заокружили производњу у једној радњи, ништа више. Али посла није било. Радили смо за велике текстилне фирме, али ситне послове, за мале паре које нису могле да нам покрију основне трошкове. Оно што смо сами сашили продавали смо по багателним ценама, на црно. Уместо да прекинемо одмах и изађемо из дужничког ропства, одлучили смо се за краткорочни кредит старт-ап, који је узела жена за отварање почетног бизниса.
– Успели смо да набавимо потребну документацију тако што смо оговарајућем лицу које се разуме у државне послове и има везе где треба дали провизију или мито, свеједно. Наш “добротвор”, касније смо сазнали из оптужнице, сачињавањем фиктивне документације о набавци и испоруци опреме и радећи друге услужне послове, зарадио је пет милиона динара од корисника старт-ап кредита. Говорило се о укупно 70-80 фирми и око 300 сумњивих кредита из Врања и других делова Србије. Ми смо конкурисали за 10.000 евра и добили их. Кредит нам се учинио изузетно повољан. Мале камате, продужено враћање, а у међувремену кренуће бизнис и биће свега, за нас, за државу и за банку. Испоставило се да ће бити само за банку и државу, за нас уже око врата – прича Бранко.
Са парама које су имали купили су још половних “новопазарских” машина, али осим лонг послова друго нису могли да нађу, запослили су у међувремену неколико радница које су пријавили, па одјавили, па пренели машине у кућу и радили у сутерену на црно, али ништа није помогло. Кредит је дошао на наплату, а они нису имали новца ни за основне кућне потребе. У међувремену им се родила и ћеркица.
– Схватио сам, али касно, да људи са 10 пута већим парама тешко одлучују да започну бизнис у Врању, а да сам ја са цркавицом од нешто више од 1.000 евра започео немогућу мисао. Нови кредит, умањен за 2.000 евра дате провизије, није могао да нас врати у живот и посао јер нисмо имали шта да радимо, коме да продамо, у ствари била је то шнајдерска радионица која није могла да ради иако из ње нисмо излазили буквално 24 сата. Било је касно када смо увидели да радимо само да исплатимо рачуне држави и банкама. Направили су од нас модерне робове – наводи Бранко.
Онда су једног дана схватили да морају да подвуку црту.
– Подвукли смо је када сам ја прешао на инсулин, а супруга је због поремећаја са штитастом жлездом завршила у болници. О високом крвном притиску да не причамо, пијемо редовно лекове, ујутру и увече. Имали смо срећу у родитељима, жениним, који су решили да нас извуку тако што су продали стан у Нишу који су некада тешком муком зарадили и стекли радећи у иностранству. То је требало да буде поклон нашој деци када крену да студирају.
– Од добијених 1.000 евра од државе до дуга од 30.000 евра требало је да прође осам година. Ни много ни мало, али превише ако се сагледа наше здравље које смо дали у најбољим годинама. Уместо сигурног породичонг посла данас се бавимо свим и свачим. Као и већина Врањанаца егзистенцију налазимо мимо закона.
Дажбине не плаћамо, нисмо запослени, на бироу смо, немамо имовину и нема шта да нам отму – завршава горку животну причу наш саговорник Бранко.
Свима поручује да када улазе у дил са државом и банком око бизниса да се сете оне народне: “Три пута мери, једном сеци”, да не би било после по оној: “Дала баба динар да уђе у коло, а дала би два да изађе.”
Сутра – Кредити, највећа српска мора (3): Не морате све да знате
Вести
