Крепала је још једна керина која нам је радила о глави

Бивши аустријски дипломата Алберт Роан, који је прошле недеље преминуо, ући ће у историју као неко ко је дао свој допринос распарчавању Србије и који је радио супротно неутралности Аустрије, јер је де факто спроводио спољну политику НАТО-а, оценио је шеф Социјалдемократске партије Аустрије (СПО) у Швехату Давид Шокингер.

Шокингер, који је и портпарол Аустријско-српског покрета солидарностиу, истакао је у коментару на писање аустријских медија поводом смрти Роана, чија је улога у тим текстовима величана, да ће Роан на Косову засигурно добити почаст, можда чак и споменик у Приштини, али не и од људи који воле мир и неутралност.

Он је нагласио је да је дугодишсњи аустријски дипломата радио у корист независности косовско-албанске државе.

Подсетио је да су преци Роана бивши француски племићи који су побегли од револуције у Хабсбуршку монархију, као и да је он ушао рано у дипломатску службу.

Највећи скок у каријери, указује Штокингер, Роан је направио када је постао шеф кабинета генералног секретара УН и бившег официра Вермахта на Балкану Курта Валдхајма.

Роан је следио традицију конзервативне Народне партије Аустрије (ОВП), односно њених дипломата који су имали јасан антијугословенски, посебно антисрпски став, подвлачи Штокингер.

Подсетио је даје Алојз Мок, министар иностраних послова из редова ОВП, био веома кативан у лобирању за међународно признање словеначког и хрватског сепаратизма.

“Беч је с Боном тада играо улогу разбијача Југославије на међународном плану. Београд је већ тада стигматизован као лоша страна. И поред упозорења канцелара Франца Враницког да се Беч треба понашати уздржано по питању политике признавања, конзервативан дипломатија је предњачила. А резултат је познат – подгрејан је сепаратизам до отвореног грађанског рата, јер су се наицоналисти у Љубљани и Загребу осећали подржани”, објаснио је Штокингер.

Ту традицију, додао је, следио јке Роан, који је поред Мартија Ахтисарија био специјални изасланик за решење коначног статуса Косова и Метохије.

“Када су 2006.у Бечу вођени преговори под посредовањем Роана и Ахтисарија, свим пажљивим посматрачима је било јасно у ком смеру иду. На крају треба да настане независна држава Косово. Српски преговарачки тим се у више наврата покретао и правио конкретне предлоге како би могло изгледати коначно решење. Прдложена је далекосежна аутономија за косовске Албанце, по узору на Јужни Тирол. Србији никако није одговарала независност, и то из много добрих разлога. Међутим, посредници су од почетка одбијали да прихвате српске предлоге, и није било никаквих преговора, већ само једна фарса”, подвукао је Штокингер.

Он истиче да је фарса у Бечу био логични наставак Рамбујеа и подсетио да се у тим преговорима Роан понашао арогантно према представницима Срба са Косова, и да није деловао неутрално, већ се истицао као “архитекта државе на Балкану”.

Такође је навео да су ти преговори окончани без резултата, и да је Приштина једнострано 2008. прогласла независност, и да би се то могло објаснити тиме да су косовско-албански политичари понашањем посредника УН били охрабрени на такво деловање.

“Роан у својој улози ни у ком случају није деловао у складу с доказаном политиком неутралности Аустрије. Бивши социјалистички канцелар Бруно Крајски, који је био један од архитеката самосталне и неутралне спољне политике Беча, вероватно би се окренуо у гробу због улоге аустријске дипломатије у разбијању Југославије и антисрпске кампање. Од почетка 1990-тих је аустријска спољна политика према Београду наставила тамо где је стала 1914. године. Од 1990. се та политика доследно настављала независно од састава владе – 1991. офанзива признавања Словеније и Хравстке, 2006. статусни преговори у Бечу, 2008. признање једнострано проглашене независности Косова, па све до жеље да се Косово прими у Интерпол прошле године”, подсетио је Штокингер и указао да та прича још није завршена.