Грчка не треба да плати дуг јер је тај дуг илегалан. Ово је закључак прелиминарног извештаја Комитета за истину о дугу, који је грчки парламент установио одмах после јануарских избора, а чији су чланови грчки посланици и међународни економски и правни стручњаци.

Извештај детаљно и документовано показује да је грчка дужничка криза производ незаконитог деловања корумпиране грчке и европске политичке и финансијске елите. Извештај се позива на документа која показују да је новац за спасавање Грчке заправо углавном ишао на рачуне француских и немачких банака, да је Тројка (Европска централна банка, ММФ и Европска комисија) деловала, да је извршила неку врсту меканог државног удара искључивши и парламент и владу у Атини из процеса доношења одлука.

Ови закључци могли би да забрину европску политичку бирократију и владе држава ЕУ које су, опседнуте останком на власти, фактичку власт предали у руке финансијских центара моћи удружених са великим корпорацијама. Грчка би, уколико то буде неопходно, могла да покрене процес пред Међународним судом у Хагу, како је то урадио Исланд у афери “Ајшејв” и 2013. године добио процес против Велике Британије и Холандије.

Од самог почетка 2010. године свима је било јасно да је Грчка несолвентна, односно да не може да исплати своје дугове. Могло је да се уради оно што се урадило у више наврата са Немачком, али и са другим земљама – да се дуг отпише и да се репрограмира. Уместо тога, министри финансија еврозоне (Еврогрупа) одблокирали су милијарде нових кредита помоћи како би наводно спасли Грчку. Услов за ово спасавање био је да Атина прихвати долазак експерата из три институције ММФ-а, Европске централне банке и Европске комисије.

Тројка коју никада нико није демократски изабрао, диктирала је влади у Атини шта треба да чини, као што је то радила са владама у Португалу и на Кипру. Нова кредитна тзв. помоћ деблокирана је само ако су владе испуниле услове из такозваног Меморандума о разумевању. Тројка је одређивала колико ће бити смањене плате и пензије, затим трошкови за јавно здравство и просвету… Лисабонски споразум ЕУ то забрањује, али…

Немци се окористили

Најгласније су штедњу заговарали Немци и њихова канцеларка Ангела Меркел. Међутим, иста та Немачка штедела је деведесетих година, у време када то није проузроковало драстичан пад куповне моћи становништва јер је земља зарађивала извозећи у земље попут Шпаније и Португала, којима су пумпани кредити да би куповали немачку робу. Када су те земље ушле у дужничку кризу, и код њих је дошла Тројка, спровела шему “масовна штедња плус пад цена и приватизација” од које су – случајно или не – управо немачка предузећа имала највише користи.