Акумулациона брана „Ровни” код Ваљева, никада није завршена, мада је у њу до сада уложено више од 70 милиона евра и градња траје још од 1988. године. У страшном мајском потопу ове године, проблематична брана је попустила под теретом воде. Наиме, попустио је импровизовани затварач на њој, јер годинама није имао ко да га оправи. Тако је кренуло скоро три милиона кубика која су се сјурила у реку Колубару, рушећи све пред собом, од Ваљева па све до Обреновца који је и био највећа жртва. Невиђеној воденој стихији придружило се још тринаест притока- Градац, Тамнава, Турија, Јабланица, Сушица, Убача и друге речице и вододерине…Нико још од одговорних локалних и државних функционера се не оглашава овим поводом. Брана Ровни није проблем од јуче. Већ годинама траје правна битка око овог опасног и мегаломанског пројекта у који је укључена и Српска православна црква и неки њени свештеници. Таблоидов извор из Ваљева пише о детаљима овог скандала који најширој јавности до сада нису били познати.
Пред Основним судом у Ваљеву у току је спор против ЈП Ровни за оглашење ништавим уговора између СПЦ – Епископа Лаврентија и тог јавног предузећа.
Суштина спора и основ тужбе је такав да би сваком лаику било јасно, само када му се хронолошки изложи какав је имовинско-правни статус манастира Грачаница и како је тај статус законом регулисан с једне, а шта је уговорено тим уговором, с друге стране.
Уговором су се обе стране споразумеле да се изврши трампа – размена манастира Грачаница за нови црквени комплекс који у тренутку овере уговора 2002. године није постојао, а који је до данас изграђен (!).
Оваква трампа је забрањена Законом о културним добрима, али и Законом о црквама и верским заједницама и најзад, Уставом СПЦ који су судови и други државни органи дужни да примењују, када одлучују о црквеној имовини.
Наиме, манастир Грачаница се од 1997. године налази на списку заштићене културне баштине Србије, и не може никако бити непокретност у промету, ни под којим условом – осим експропријацијом у циљу очувања културног добра, када се држава обавезује да на себе преузме одржавање тог културног добра.
Осим тога, забрањен је Законом о црквама и верским заједницама промет непокретном имовином која представља богослужбено место сваке регистроване конфесије на територији Србије, а Грачаница јесте богослужбено место СПЦ.
Санкција за овакво незаконито понашање уговорача јесте апсолутна ништавост таквог уговора на коју суд пази по службеној дужности.
Право да захтева од суда да такав уговор огласи апсолутно ништавим има свако ко има интереса и сазнања о томе, што се у пракси може изједначити са обавезом грађана да пријаве извршење кривичног дела. Тужилац у овом спору је Драган Давидовић из Ваљева, јавности познатији као монах Антоније, коме на суду нико није могао оспорити легитимацију да овакав спор поведе против ЈП Ровни и СПЦ који су туженици по тој тужби, јер му Закон о облигационим односима гарантује право и даје могућност да поднесе такву тужбу. Ово управо из разлога што је апсолутна ништавост највиши степен угрожавања правног промета, па је грађанима пружена најшире могуће овлашћење да овакве појаве изнесу пред суд, јер је и сам суд био дужан да их санкционише по службеној дужности, дакле без да му странке на то скрећу пажњу.
Тужбом је тражена и привремена мера – да суд забрани туженику ЈП Ровни и непарничару Заводу за заштиту споменика Ваљево да на парцели манастира Грачанице, на монашком гробљу поред ње, и у унутрашњости цркве врше раскопавање и одношење моштију и монашких тела на непознате локације, и све то без присуства и благослова садашњег Владике Милутина, без чије сагласности оваква испитивања ни у ком случају не би смела бити предузета.
Ова привремена мера за суд значи предмет у ком је суд обавезан да хитно поступа. И поред свега овога, Основни суд у Ваљеву је тужбени захтев према ЈП Ровни одбио, уз образложење да је брана Ровни општи интерес. Ову терминологију, односно овакав изузетак, не познаје ниједан од закона који забрањују промет на културном добру, односно богослужбеном месту.
Ексклузивно за потребе овог спора је првостепени суд такав изузетак измислио. У односу на СПЦ је првостепени суд тужбу одбацио, уз невероватно образложење да је туженик морала бити Епархија ваљевска, која уопште није ни постојала, нити је била уговорач, превидевши да се у спор упустила и да је одговор на тужбу дала сама Патријаршија СПЦ која јесте и може бити страна у спору, јер ко може више – може и мање, а Патријаршија је свакако тело изнад свих епископија.
Како год накарадно првостепени суд одлучио, макар је донео одлуку за релативно кратко време. Зато Апелациони суд у Београду није у стању да по жалби тужиоца на првостепену пресуду реши близу годину и по дана!
А зашто би и решавао – када у овом тренутку у Београду по апелационим правосудним органима седи сасвим довољно ваљеваца (у суду Марина Јакић, Иван Негић…, у Апелационом тужилаштву Милан Радивојевић), чији лични интереси никако не дозвољавају да се и они сукобе са стварним и јединим доживотним владаром Ваљева – господином Душаном Михаиловићем, чије је чедо и сан брана Ровни.
На њој су се богатиле многе генерације његових регрута који су даље напредовали по свим институцијама у Београду, за тридесет година колико господин Михаиловић влада из сенке Ваљевом, и разгранала се читава мрежа његових доживотних дужника која је увек спремна да поступи по наређењу великог шефа.
Од 1986. године када је започет пројекат бране Ровни, Ваљевци о њој знају само једно: да ће се морати расељавати из Ваљева када буде напуњена и да је она највећа перионица пара на Балкану. Прогутала је до сада толико новца из буџета, да се од тих пара могло још три Ваљева саградити. Визија са том браном није била водопривредна, тврде многи стари Ваљевци. Прави циљ бране су титоистички снови – да изнад Ваљева направе своје приватне Брионе, па је било година када се у ваљевском урбанизму говорило о аква-парку на будућем вештачком језеру Стубо-Ровни.
Можда је овај спор последња законита прилика да се Ваљево ослободи односа према Душану Михаиловићу и Ротари клубу, који овде годинама мешетари, а у чијем центру седи господин Михаиловић. Управо се тако и дошло у ситуацију да криминалној конструкцији бране Ровни нема ко да стане на пут.
Немају одјека у Ваљеву вапаји стручњака из области геологије и хидро-геологије да је брана нешто што ће погубно утицати на сво становништво овде.
Према студији некадашњег Војно-безбедносног института у Београду, која најстрожије упућује на прекид инвестиције бране Ровни, ова брана нема никакву шансу да задржи акумулацију за коју је предвиђена и не постоји никаква техничка могућност да се Ваљево евакуише у случају њеног изливања. које је извесно, јер водена маса стиже до града за словом и бројем тринаест минута.
За мање од 15 минута људи из града не могу нигде да се склоне од стихије. Разлог због кога је немогуће да брана задржи водену масу акумулације није у самој брани – чврстина бране је најмањи проблем.
Прави проблем представљају околна брда, између којих је брана и земљиште под браном. С једне и друге стране бране налазе се брда чији је геолошки састав различит, па се логично под браном спајају две плоче различитог састава. Тај спој под браном увек може покренути земљотрес или клизиште. С друге стране – десно брдо гледано из правца Ваљева које треба да носи акумулацију је порозног, претежно кречњачког састава и једноставно ће се одронити под притиском воде, а онда нам следи сценарио са мање од 15 минута за бежанију. Тврди председник коморе хидролога да ће се тај талас на Ваљево сручити као цунами и да ће пред собом поравнати све до Ибарске магистрале. Нећемо стићи да региструјемо шта нас је убило.
И све је ово било познато свим ваљевским властима од 1986. године до данас, па се поставља питање – коме је то у интересу да се овај град испразни? Или је ова агонија последица стравичне српске неписмености, заинтересованости само за свој џеп и ситан интерес, као и вишедеценијске владавине полуписмених малих политикантских љигаваца од којих се изгледа никада нећемо ослободити.
А 1.
Нису поштедели ни богослужбена места
За сво време док траје овај спор пред Основним судом у Ваљеву, трајао је невидјен притисак градских власти на челу са директором ЈП Ровни и бившим начелником ПУ Ваљево Предрагом Дјајићем на Владику ваљевског Милутина да потпише анекс тог уговора између ЈП Ровни и Лаврентија, којим ће прихватити у својину новоизграђени црквени комплекс у замену за манастир Грачаницу. Овај анекс је био услов да се ЈП Ровни укњиже пред Катастром Ваљево као власник на Грачаници, имајући у виду да је тај Катастар то дуги низ година одбијао да учини. И поред тога сто је Владика Милутин одбио сваку сарадњу с ЈП Ровни, одмах по доношењу првостепене пресуде која се данас налази у Апелационом суду у Београду, по жалби, о којој тај суд као да нема намеру да решава, министар Велимир Илић је наложио Катастру Ваљево да изврши пренос својине по уговору који су ЈП Ровни закључиле са старим епископом Лаврентијем, и преко свих наведених законских забрана. Криминалу овде изгледа да нема краја.
Данас је на манастиру Грачаница укњижени власник ЈП Ровни – Колубара из Ваљева, што је преседан у правној пракси, какав ни комунисти нису правили у послератно време, када су одузимањем од цркве умели да поштеде богослужбена места.
Епилог тешке саобраћајне несреће коју је доживео ваљевски Епископ Милутин 3. јуна прошле године на аутопуту, који су медији најављивали никада није стигао, не само из медија, него ни из суда у Смедереву, који ни после годину дана од те несреће никада и ничим није ни јавност, ни Епархију ваљевску обавестио о узроку те несреће, чиме су остала отворена врата за најразличитије сумње код ваљеваца.
Инсајдер-В 2
Таблоид
