Рудник – У потрази за селом са најмање житеља у рудничко-таковском крају, стигосмо, по свему судећи, до неславног рекордера. Да ли је село добило име по истоименој речици која кривуда кроз њега, или је речица названа по селу, поуздано није утврђено, али Крива река и Крива Река напоредо постоје одвајкада.
Ово село на западним обронцима планине Рудник није занимљиво чак ни у предизборној кампањи. Ко би се борио за његове гласове, обећавао им нешто, кад је међу његовим житељима само 22 пунолетника гласача!
Уједно, то су и једини стални становници. Формалноправно, на списку је 32 бирача, али десеторо одавно не станује у Кривој Реци, само што нису уписали нове адресе у старим личним картама.
– Вероватно смо једино село у Шумадији које нема ни метар асфалтног пута. Путеви се, данас, асфалтирају само за изборе, но нема такве странке која би се потрудила да нас купи за мало асфалта, ниједној ништа не значе наши гласови. А где нема асфалта, нема ни продавнице, ни аутобуса, ни поште, ни кафане. Нико неће да се каља и труцка. Крива Реко, коме ли си крива? – питају више себе него друге малобројни Криворечани.
Бољег показатеља о старосном саставу становништва у једном селу нема од домова културе. Показаше нам Криворечани и свој дом који, голим оком се види, докрајчује последње дане.
– Нећете веровати, али у овој згради смо имали биоскопску салу, гледали смо филмове, припремали су се и позоришни „скечеви“, одржавале игранке. Дом је, педесетих година прошлог века, градило цело село. Више никоме не треба, поправљати га било би улудо трошење пара и снаге – каже старица Роса Бојовић.
Чусмо и причу како није случајност што су сеоски домови културе у јадном стању. Градили су се кулуком, сељаци су кулучили „о свом руху и круху“, радили што су присиљавани да раде и – клели. Тако је ова здања, ето, стигло проклетство.
На железничкој станици у Кривој Реци, 1930. године, сишао је с воза владика Николај Велимировић, дочекан од мноштва света из околних села. Дошао је да освешта нову цркву Светог Николе у суседном Шилопају која је подигнута на парцели криворечке катастарске општине.
Још дуго је пруга кроз село много значила мештанима, била им, како кажу, живот. Данас нема ни станице, ни возова, ни шина; нема их од пре 44 године када је прошао последњи „ћира“. Са последњим возом осула се и криворечка младеж.
Најпознатији Криворечанин је (био) Милош Ђуковић, њега су знали и на стотине километара далеко одавде, ваљда су само о њему писале новине (текстове о његовом умећу доносили су „Политика“, „Политика експрес“ и „Магазин“).
Био је надарен да, уз помоћ шљивових рашљица, пронађе воду, посаветује човека где да гради кућу, да открије где се налази украден ауто или која друга ствар, где се изгубило које чељаде, да утврди дијагнозу нечије болести, открио је чак и место где је, баш око Рудника, закопано Бранковића благо „у 14 сандука“, али није ни помишљао да га откопава јер „кад год сам хтео то да урадим, нешто би ме спречавало, проклето је то“.
Милоша нема већ три године, а „Политикин“ репортер памти један ранији разговор с њим.
– Видиш, овако – говорио је Милош – ја сам био председник омладине у селу. Кад сам навршио 27 година, требало је да дужност предам некоме млађем, али испоставило се да сам био најмлађи. Тако сам још 45 година остао председник организације младих без иједног члана.
Посету Кривој Реци завршавамо у кући Игрутиновића, Бранке и Милована. У граду зарадили пензију, вратили се у село, а деца остала у Београду.
– Има, има младих, али нико од њих не иде бар без једног штапа – шеретски потврђује Милован оно што је очигледно. – Јесте, било је дивних вашара, са једног од последњих сам украо Бранку, оженио се.
Е, кад је то било! Знате да у Кривој Реци нема способног мушкарца да ископа на гробљу раку кад неко умре. По нашим селима тезгаре копачи градског гробља у Горњем Милановцу, спремиш шест „црвенки“ за њих двојицу и завршиш посао. Друкчије не би могло.
